Sjajan bokser novopazarske Mladosti s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih godina, Idriz Hajrović LJojić, dočarava nam način života u Koniču, planinskoj zabiti bez ijednog medija.
„Moja memorija ti je bolja od ajfona“, počinje LJojićevo sećanje na detinjstvo u Koniču.
– Bilo je to vreme kada je u gradovima retko ko imao radio, o televizorima da i ne pričam. Biće da sam imao oko šest godina kada je otac jednog dana ušao u kuću i doneo nam nešto što nikad pre toga nismo videli. Možeš misliti šta u planinskom selu može da izazove jedno dugme koje je otac odvrnuo na toj čudnoj spravi koju je stavio u ugao sobe. Kad je to grunulo, mi deca se sva razbežasmo u jedan ćošak. Ko da je juče bilo sećam se lica moje braće, Hajra, Vejsela, Hadža i sestara Vezire i Muške. Uplašenima nikako nam nije bilo jasno u kojem delu te kutije čuče, pevaju i pričaju ti mali ljudi, tako smo ih zamišljali, pošto u tako malom prostoru nisu mogli da budu nikakvi džinovi. U to vreme popularni su bili maleni tranzistori, naš radio bio je mnogo veći od njih. Dosta vremena je trebalo da prođe kako bi se oslobodili straha od tog čuda koje nam je „ušlo“ u kuću, priseća se.
Prvi poraz – batine od majke
Kaže da se živelo teško i da su najviše voleli kad dođe leto i iz čardaka u Koniču presele se na stanove (katune). NJegova porodica je u planini imala kolibu i oko sto ovaca. Majka Aziza ih je muzla, a deca bi od ispijanja hladne izvorske vode, malo-malo, pa ogladnela. „Što više piješ te vode sve ti se više traži hrana. Imali smo ovcu po imenu Šlanda. Uvek je bila prljava, a varenike je imala ko tri. Vimena bi joj se spustila da zemlje, pa kad je vidiš, a ko da čeka da je majka pomuze. Čini mi se da sam imao oko pet godina, pa zajedno sa braćom i sestrama spustim se na kolena i dojim. Kad imaš toliko ovaca i mleka, normalno je da je tu i kajmak. Znao sam da čekam trenutak kad nema nikog u blizini i primaknem se sudovima s kajmakom. Ko da čeka majku da kajmak postavi za sto? Krijući bi ga sa merakom rastezao do ustiju. Nije moglo da se ne primeti da je kajmaka svakim danom sve manje. Majka je sumnjala da je napast naš crni mačak, zato je pozatvarala sve rupe kako ne bi ušao u izbu. Ali jednog dana se prejedem toliko da nemam gde da se sakrijem, a kako je majka sve rupe zatvorila, a ja već krupan pa mi svi prolazi uski, nemam gde da se protnem i pobegnem. Nije vredelo ni to što sam tom prilikom optužio mačka komšije Ahmeta, koji je bio još deblji od našeg. Kakve sam samo batine leskovim drvetom dobio od moje dobre majke Azize. Nikad više mi nije padalo na pamet da pokušam nešto slično. Bio mi je to prvi poraz u životu“, sa širokim osmehom se priseća sada dragih sekvenci iz detinjstva, LJojić.
Bio je napredno dete, pa je normalno što je u školu krenuo sa šest godina. „Kako sam bio visok i jak trebalo je i sa četiri. Škola je bila u Delimeđu, sedam ili devet kilometara udaljena od Koniča, a u Tutin u to vreme dopremili kinoprojektor i postavili platno. Odveli nas da prvi put gledamo film, šta smo mi deca iz planine mogla da znamo o filmu – ništa. Prvo smo videli to platno, pa tek mnogo kasnije televizor. Bio je neki kaubojski film, ko će ga sad znati sa DŽon Vejnom ili Gari Kuperom, ali se dobro sećam da kako oni zapucaju, mi deca, ko da nas gađaju, pa ruke na lica da bi se odbranili od napada kauboja. Veliku muku smo ti tad videli“, govori LJojić bez smeška i grimasa na licu.
Negde 1974. godine Idriz Hajrović LJojić došao je sa odsluženja vojnog roka iz Zagreba. Nije prošlo mnogo vremena i vratio se treniranju. Nedugo potom stiže i prvenstvo Srbije za juniore u Bošnjacu kraj Kruševca. Selo, malo, ali bogato. Osim LJojića, Pazar je imao još tri boksera na tom takmičenju: Hasana Koničanina, Ramiza Mecinovića i rahmetli Jusufa Varošanina. Smestili ih u jednu privatnu seosku kuću.
Bez Pazara ne mogu
– Borio sam se u poluteškoj kategoriji u kojoj je bio i Ramiz Mecinović. NJega je Miljojko Jovanović trenirao i normalno da je u Ramiza polagao velike nade. Ja tek pristigao iz vojske, ali mlad i željan uspeha, pobedio sam u polufinalu, iako nisam imao trenera u uglu, a baš sam verovao mnogo u sebe. Neko od pazarskih boksera mi je sekundirao, da me ubiješ sad ne mogu da se setim ko je to bio. U finalu jedan na drugog namerimo se ja i Ramiz. Kako se dobro poznajemo, dogovorimo se pre meča da nema tuče, nego da skupljamo poene kljucanjem. Jesam direktima lukavo skupljao poene, ali osetim da je on dobio prvu rundu. U pauzi između dve runde taj moj sekundant mi reče – nastaviš li ovako, gubiš meč. Vidim da je u pravu, jeste Mecinović jako udarao, ali nije bio baš tvrd bokser. U trećoj rundi ga dovedem do nokdauna, na kraju i pobedim jednoglasnom odlukom sudija. Bilo je to vreme bez nagrada, neka diploma i pakovanje sapuna, ali šta će ti veća nagrada od prava da se boriš na prvenstvu Jugoslavije kao republički prvak. Do tada sam se u pazarskoj čaršiji osećao kao odbačen i ne mnogo voljen. Titula prvaka Srbije je sve promenila. Sad su svi koji su nešto značili u čaršiji hteli sa mnom da se druže. Više nisam bio „Tigar samotnjak“, a dotad, pa, jesam.
Priseća se naš sagovornik da se u tom Bošnjacu dogodila i ljubavna priča iz koje se jedva izvukao. „Naš seoski domaćin imao je prelepu ćerku koja se zaljubi u mene. Malo, malo, pa na vrata sobe pokuca ona, tobož da pita treba li nam šta. Znao sam da dolazi zbog mene, i normalno je to, bio sam najlepši od nas četvorice. Veliki Teofilo Stivenson (kubanski bokser) mi nije bio ravan. Kakav Stivenson, ja sam ti posle Mohameda Alija najlepši bokser svih vremena! Kad sam se kasnije u karijeri borio protiv čuvenog Cvetića i tri puta ga pobedio, znam da je preko 500 ljudi dolazili samo da me vidi. Ulazi ona i koluta očima, samo što me ne pojede. Posle finala u sobu uđe njen bogati otac, i kaže – Slušaj sine, ovo mi je ćerka jedinica, sinova nemam, a zaljubila se u tebe. Za nju sve dajem, ostani ovde u selu i uzmi je za ženu. Ništa ne moraš da radiš, sve imam, hektare zemlje, plantaže grožđa, traktor, automobil, sve to ostavljam tebi i ćerki. Jedva sam se izvukao, a znam da me ništa nije razumeo kad sam mu reko, ja ti bez Pazara ne mogu“, evocira simpatičnu uspomenu iz mladalačkih dana, LJojić.
I Bašić bi pao da nisu skratili rundu
Juniorski šampionat Jugoslavije u boksu organizovali su Skoplje i Štip, a novopazarski bokseri, među kojima je bio i LJojić jedva su stigli do Makedonije. LJojić se priseća da im se u putu pokvario automobil, što je odmah shvatio kao loš predznak. Boksovao je treći meč bez trenera. „Čekao me je odlični Bojović iz Pančeva, bio je to strašan meč. Obojica bi bolje prošli da smo bili na frontu. Izgubim meč, falio mi tad trener, mnogo, da mi kaže šta, kad i kako da uradim. Posle smo se često sretali na ringu, dvaput sam ga i tukao. Prvi meč za Mladost bio je u tadašnjoj drugoj ligi. U ekipi su još bili veliki bokseri tog doba, ljudina Safet Koca i skoro kompletna zlatna generacija. Nikad u dresu Mladosti nisam izgubio dva meča zaredom. Dešavalo se pobedim osam puta uzastopno, onda izgubim, bio je i niz od 13 dobijenih mečeva. I kad sam gubio to se dešavalo zato što su me šetali od poluteške do teške kategorije. Šteta, falio nam je teškaš. Mislim da je bila 1978. godina, od 18 borbi pobedim u 17. Nikad bolja sezona u karijeri, pobedi me samo sjajni Milivoje Bašić u tadašnjem Ivangradu (Berane), a da je bilo pravde ne bi ni on. Bio sam bolji, letim po ringu u poslednjoj rundi koju namerno skrate za 15 sekundi“, seća se LJojić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
