Saša Ozmo: Samokritika i prihvatanje kritike veoma važni za napredovanje u novinarstvu 1Foto: Instagram/ @ozmosasa

Od dečačkih dana želeo je da se bavi novinarstvom. Saša Ozmo posetio je najveće teniske turnire, razgovarao sa brojnim sportistima današnjice, a nedavno je izdao knjigu pod nazivom „Sportsko novinarstvo“.

Da li ga je novinarstvo razočaralo, šta nikada neće zaboraviti i kako izgleda jedan dan na grend slemu otkrio nam je novinar Sportkluba.

Ozmo je u ovoj profesiji već 15 godina, a odmalena je znao da je novinarstvo njegov put. Voleo je sport i kod kuće bi često komentarisao utakmice. Odrastao je u porodici u kojoj se cenio jezik i negovala ljubav prema čitanju.

„Kad me sretnu drugari iz osnovne, kažu ‘ti si znao u šestom osnovne čime ćeš da se baviš'“, kaže Ozmo ne krijući da je to bila velika privilegija.

Upravo iz tog razloga je u novinarske vode uplovio relativno rano.

U trećem razredu srednje škole, novembra 2006. godine, otišao je u sportsku redakciju B92 gde je upoznao Vladimira Novakovića, koji je tada bio urednik.

„Vlada me je uzeo pod svoje, i ne samo što mi je pregledao vesti, pregledao mi je i stvari za fakultet i tako me usmeravao“, ističe Ozmo.

Brzo je učio slušajući savete „boljih i pametnijih“, a uz to je i voleo sport i bio pismen.

„Iako su to neke stvari koje bi trebalo da se podrazumevaju, nije uvek tako. To se sve razvilo i ja sam ostao tu 10 godina“, priča naš sagovornik.

Pre pet godina prešao je na Sportklub, gde i danas radi.

Nešto što je istakao kao veliku svoju vrlinu bio je entuzijazam. Pisao je tekstove i van smene i često je insistirao da on bude taj koji će zvati sagovornike.

„Što si svestraniji, obrazovaniji i radoznaliji, i tvoji tekstovi postaju bogatiji“, ističe novinar.

„Ovo jeste romantičarska, sanjalačka profesija, i mnogi od nas jesu idealisti. Ali kad dođeš u godine kad želiš da budeš samostalan ili započinješ porodicu postaje važan finansijski momenat, a novca u ovoj profesiji ima malo. Ne kažem da je nemoguće, ali sam se u knjizi zato trudio da budem realan. Da ne predstavljam da je moj posao da idem samo po grend slem turnirima. To je šlag na torti, a ona je morala da počne od nekog patišpanja“, ocenjuje naš sagovornik.

Novinarstvo je ispunilo njegova očekivanja, i deo svojih snova je već ostvario, iako ima još neispunjenih želja.

Predstavnici sedme sile često su smatrani za moćno oružje. Ozmo na to kaže da bi „u idealnom svetu mediji trebalo da oblikuju javno mnjenje, da budu kontrola i kritika vlasti, ali u praksi to ne funkcioniše, barem ne ovde, a čini mi se ni u inostranstvu ne nešto preterano.“

„Uvek treba posmatrati kako rade kolege, možeš od nekoga i da naučiš kako ne treba. Možeš da naučiš i neke veštine koje nisu usko povezane sa novinarstvom, na primer kako se neko ponaša u nekim nezvaničnim situacijama. Treba imati četvore oči otvorene i učiti“, ističe on.

Pored sporta, što je njegova velika ljubav, ovaj novinar voli da čita. Remark, Selimović, Andrić i Dostojevski njegovi su izbori kad je pitanju književnost, a smatra da je „veliko bogatsvo knjiga, to što ti neprimetno obogati stavove“.

Prve uspehe malo ko zaboravlja, a novinar Sportkluba prisetio se prvih vesti koje su završile na vrhu sajta, prvog telefonskog intervjua, koji je bio sa Tadijom Dragičevićem, košarkašem Crvene zvezde, i Rolan Garosa 2007. godine, njegovog prvog autorskog teksta.

Prvi veliki turnir za Sašu bio je Rolan Garos 2015. godine.

„Na početku sam osećao tremu i pomalo strah, ali to ne mora nužno da bude loše, mene je to teralo da grizem. Ja sam na prvi turnir otišao s namerom da uradim nešto posebno. Jako je čudno opisati to, pod pritiskom sam da uradim nešto, a s druge strane moj san je da radim na ovom turniru“, prisetio se naš sagovornik.

Prvi dan je, usled velikog broja utisaka, pisao tek nakon završenog programa. Na tom turniru zadao je sebi zadatak da svakog dana ima ekskluzivnog sagovornika, da prenese atmosferu iza kulisa i napiše nešto analitički o mečevima. Ono na što je ponosan je to što je u B92, svojoj matičnoj kući, odlazak na te turnire ustanovio kao princip, i što su kolege sa veb-sajta i posle njega išle na najveće turnire.

Putovanja su mu pružila novu percepciju o njegovim tekstovima.

„Ranije sam pisao tekstove koji su ponekad bili suvoparni. Ali onda kad sam otišao tamo, shvatio sam da ja jesam poslat zbog intervjua i da vidim šta se dešava na terenu, ali to mogu ljudi da vide i na televiziji. Naravno da sam radio i to, ali bilo mi je greota da ne prikažem sve ono što sam ja kao gledalac i čitalac želeo da znam kada nisam bio tamo. Kako se ko ponaša na treningu, ko je s kim trenirao, šta se dešava okolo, kakva je hrana, kako funkcioniše ceo taj svet“, priča Ozmo.

Nakon toga, na svim utakmicama se trudio da zapaža sitnice, kako bi obogatio svoj tekst i atmosferu preneo do detalja.

Njegov dan na Grend slamu počinje najčešče oko devet ujutro, ako računamo da program počinje u 11. Onda obično napiše neki tekst koji je preostao od prethodnog dana, iako se izveštio i sa pisanjem tekstova u javnom prevozu.

Plan pravi po rasporedu turnira. Ako ne igra niko od domaćih predstavnika, onda gleda šta je naizanimljivije za čitaoce. Dan provodi tražeći intervju koji može da dobije. Ako program nije bogat, onda gleda kad je trening prvoklasnih igrača ili nekog njihovog protivnika.

Ponosan je na svoj intervju sa Novakom Đokovićem, iz 2015. godine, za koji se spremao čitav život.

„Njegov profesionalizam i njegova percepcija sveta i sporta njemu omogućuje da se prema novinarima odnosi sa poštovanjem i da shvata, što je i on više puta isticao, da smo svi deo jedne priče. Da taj sport postane bolji. Ima tu sposobnost, naravno ne uvek, svi smo ljudi, ali može da se stavi u poziciju nekog drugog i da ti da ono što želiš. Ne može svaki put neka ekskluziva, imao je jedan period kad je davao diplomatske odgovore. Ali on je u suštini uvek iskren, i ti možeš uvek da dobiješ, ono što mi zovemo, meso od njega. I zato ga volim kao sagovornika“, ističe naš sagovornik.

Sportsko novinarstvo, korak po korak ka uspešnom sportskom novinaru

Kao što je Vladimir Novaković za Ozma predstavljao mentora i ujedno i uzora, knjiga „Sportsko novinarstvo“ namenjena je da bude dodatak nekom mentorstvu ili da ga zameni.

Saša Ozmo: Samokritika i prihvatanje kritike veoma važni za napredovanje u novinarstvu 2
Foto: Screenshot/ Jež izdavaštvo

„Trudio sam se da pišem praktično, a ne pretenciozno sa neke visine. Podelio sam svoja iskustva i svoja znanja, ono što mislim da radim dobro, ali i greške koje sam pravio“, priča novinar.

Ono što je želeo da poruči je slično što je i njegov mentor njemu poručivao, a to je da je konstatno usavršavanje jako bitno.

„U novinarstvu su važne, po mom mišljenju, samokritika i spremnost da se kritika prihvati, jer je to jedini način na koji možeš da napreduješ. Nema razloga za sujetom, to nešto može samo da ti pomogne“, objašnjava Ozmo.

„Ja sam, kada sam došao do nekog stepena znanja i iskustva gledajući ono što je Vlada radio sa mnom, želeo isto da se bavim mentorstvo i pomognem nekom drugom. Nikad mi nije bio problem da kada neko od mladih dođe u redakciju, sednem sa njim, samo ako taj neko hoće da uči i sluša, i posvetim vremena koliko je moj mentor posvetio meni“, objasnio je Ozmo.

Takvo razmišljanje dovelo je do pisanja knjige „Sportsko novinarstvo“.

Voli ulogu mentora, sa kojom se susreo kad ga je profesorka na Fakultetu političkih nauka Sanja Domazet, koja je ujedno i napisala predgovor njegove knjige, pozvala da drži gostujuće predavanje.

Ispričao je neke priče, i svoja iskustva i sve je prošlo dobro. Međutim, bojao se da je bilo više zabavno nego korisno. Napravio je skicu za naredno predavanje i tako je dobio ideju za knjigu. Većina tih teza završila je u knjizi.

Kada je iscrpeo svoje znanje do maksimuma, pozvao je stručnjake u svojim oblastima, koji su ujedno i gostujući autori u njegovoj knjizi. Ivan Minić, pisao je o društvenim mrežama i modernim aspektima novinarstva, Nebojša Višković o prirodi sportskog komentatora i Vladimir Novaković koji je pisao o čestim greškama komentatora i kako izgledaju televizijske vesti.

Prvo poglavlje u knjizi posvećeno je jeziku i pismenosti.

„Jezik je jedna od odrednica identiteta svake nacije. Ne ograničava se to samo na novinare, svako bi trebalo da bude pismen. Za jezik je vredno boriti se. Uloga novinara je tu velika, veliki broj ljudi čita naše tekstove“, navodi pisac knjige „Sportsko novinarstvo“.

Tehnike za bolje snalaženje u intervjuima takođe možete pročitati u knjizi.

„Posao novinara je da napravi dobrog sagovornika, nekada je to lakše a nekada teže“, napominje Ozmo.

Prisetio se Vimbldona kad mu je Viktor Troicki omogućio intervju sa Gaelom Monfisom, posle treninga. Svoja spremna pitanja morao je da zameni usled nedostatka vremena. Odlučio se da mu postavi 10 blic pitanja, i iako je tekst bio kratak, izazvao je dobre reakcije. Prilagođavanje okolnostima jedna je od važnih stavki ovog posla.

Na kraju knjige su primeri Sašinih tekstova i intervjua, što ostavlja prostor čitaocima, da na osnovu stečenog znanja u knjizi, procene šta je urađeno dobro, šta je moglo bolje, i da li nešto nedostaje.

Kao neke od grešaka koje i danas pravi su preopširno postavljeno pitanje, prejaka euforičnost pri govoru, a što se njegove najveće greške tiče, to vam nećemo reći. Odgovor pronađite u knjizi koja je dostupna u knjižarama i na sajtu Jež izdavaštva.

Ističe da mu je srce puno zato što mu se veliki broj mladih ljudi javio koji su knjigu opisali kao korisnu i interesantnu.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.