Slobodan Šarenac: Sport nije borba na život i smrt 1Foto: Miroslav Dragojević

Na kraju se zajedničkim nabrajanjem zaustavljamo na cifri od 12 Evropskih prvenstava, šest Svetskih šampionata i tri Olimpijade.

– Iskreno, ja to sve do sada nisam ni brojao. Sigurno bih se šokirao kada bih probao da izbrojim koliko sam hiljada utakmica, od domaćeg prvenstva do reprezentacije prenosio – priča Šarenac za Danas.

* Da li još uvek kao prvog dana emotivno doživljavate mečeve koje prenosite?

– Godine iskustva su me naučile da svaka pobeda nije ostvarenje svih snova, ali i da svaki poraz nije najveća tragedija koja može da se dogodi. Logično je da s godinama života naučite da usmeravate i kontrolišete emocije. Sport nije borba za život i smrt. Tako ga mi doživljavamo na Balkanu, ali ipak nije. Sport jeste dovoljno važan, ali, složićemo se, postoje i mnoge važnije stvari u životu. Mi se toliko poistovetimo s uspehom naših sportista i onda mislimo da smo najveći na svetu. Zaboravimo na sve životne probleme, ne brinu nas ni politika, ekonomija, ma ništa… Tako sam i ja najbolji komentator na svetu ako pobedimo na takmičenju. Ako samo osvojimo medalju, onda sam dovoljno dobar. Međutim, ako izgubimo, onda sam i ja zajedno s njima najgori. Zna se da kod nas ljudi sportske prenose gledaju s čašom u jednoj ruci da nazdrave, a u drugoj s pikslom da gađaju televizor ako ih iznervira neki igrač ili komentator. U delikatnim trenucima utakmice moraš paziti na svaku reč jer znaš da će biti merena sto puta. Iako nisam ja taj koji je šutirao, koji je trenirao, koji je pravio taktiku, ponekad se osetim kao da i ja moram da preuzmem odgovornost, pa čak i da se izvinim samo zato što prenosim lošu vest. Ne bih da ispadne da se sada nešto žalim, jer takav je posao. Iako smo mala zemlja sa sedam-osam miliona ljudi, volimo da kroz sport dokazujemo da smo bolji od svih ostalih.

* Da li delite mišljenje javnosti da je peto mesto za košarkaše Srbije na Svetskom prvenstvu neuspeh?

– Da se nadovežem na prethodno pitanje, peto mesto nije nešto najgore što nam se desilo. Ovaj tim koji je selektor Sale Đorđević okupio nije kliknuo na najbolji mogući način. Otkriću vam tajnu da nažalost nisam ni imao osećaj pre SP da ćemo osvojiti medalju. Kada je Đorđević 2014. preuzeo reprezentaciju i kada mi je rekao da će sa onim timom osvojiti medalju, ja sam pomislio da je ili lud ili hrabar. Međutim, on je tada video nešto što mi ostali nismo, da taj tim može zajedno odlično da funkcioniše i postigne više nego što se misli. Nije lako uklopiti u nacionalnoj selekciji 12 igrača, izboriti se sa njihovim pojedinačnim vrlinama i manama, pa čak i sujetama, uklopiti ih da budu u svrsi tima. Kada uzmete i stručni štab i sve ostale u obzir, onda dođete do toga da grupa od oko 20 ljudi mora da svu svoju energiju usredsredi ka jednom cilju. To je jako teško izvesti. Tim je na ovom Mundobasketu bio dobar. Da li je mogao biti bolji? Po meni jeste. One povrede su napravile problem, a nepozivanje nekih drugih igrača je Đorđevićev problem. On je taj koga je izabrao Savez i na meni i ostalima je da mu verujemo, jer na kraju ipak on snosi odgovornost.

* Svašta se pričalo o atmosferi u reprezentaciji, ima li po Vašem mišljenju još nekih faktora koji su uticali na neuspeh?

– Izračunali smo da smo kao novinari iz Srbije za 21 dan prešli sa našim nacionalnim timom 21.000 kilometara. To je pogubno bilo za igrače, bez ulaska u to da pravdam i njih i Đorđevića. Lepo je rekao selektor Francuske Vensan Kole da je Argentina prešla 150 dok su oni putovali hiljade kilometara. U tome se možda krije i jedan od važnih razloga za poraze Srbije, koja je zbog loše organizacije celog takmičenja zaista prešla preveliki broj kilometara. Da budemo iskreni do kraja, verovatno smo zato dobili i Amerikance, koji nisu imali dan odmora, za razliku od nas koji jesmo uoči tog meča. Ne sviđa mi se što se sada Đorđević provlači kroz blato kao jedini krivac za to peto mesto. Ne treba da zaboravimo da smo od zlata 2002. godine sa Svetislavom Pešićem čekali sve do 2009. da postanemo srebrni sa Dudom Ivkovićem. Potom smo čekali sve do 2014. i Saletovog dolaska da bi išta osvojili. Posle onih naslova da je bilo svađe u reprezentaciji, mnogi su mi rekli: „Eee, da smo barem to zaista uradili.“ Upravo tako, možda bi se iz toga rodila neka iskra koja bi im dala inat i motiv više protiv Španije i Argentine.

* Nedavno je i ABA liga ostala bez garancije da će imati učesnika u Evroligi. Kako gledate na današnju košarku koja sve više postaje zatvoreni krug bogatih zemalja i klubova, gde za ulazak u elitno takmičenje nije bitan plasman već poziv organizatora?

– Još pre 17-18 godina sam bio „ptica zloslutnica“ kada sam govorio da sve što se dešava nije dobro ni sa svetsku, a još manje za našu košarku. Za deset godina bićemo u još većem problemu. Da li imamo tu finansijsku moć i da li možemo da pratimo taj tempo da svake godine imamo po sedam-osam stranih igrača u ekipi? Ti strani igrači odrade svoj posao, ali to nije ulaganje u budućnost. U mlađim kategorijama ove godine nismo ništa osvojili, prvi put posle dugo godina. Zaboravlja se baza, zaboravljaju se manji klubovi… Ne mogu bez toga da se stvaraju novi igrači koji će moći da izrastu u velike za Zvezdu i Partizan, a kasnije samim tim i za reprezentaciju. Neko reče: „Šta me briga koliko stranaca igra u Zvezdi i Partizanu ako se bore za Top 8 Evrolige.“ Međutim, kolikog je to maha, koliko će trajati? Ako se ta Evroliga zaista zatvori do kraja i ako ne budemo mogli da pratimo finansijski to takmičenje, imaćemo veliki problem. Kada smo se ujedinili u ABA ligi, cilj je bio da dajemo tri predstavnika. Sada dajemo jednog, a sledeće godine možda nijednog. Finansijski nismo toliko jaki da bi mogli da kupimo to mesto. Tu je računica jasna, Evroliga će prodajom televizijskih i drugih prava za utakmicu u Londonu uvek više zaraditi nego za meč u Beogradu ili Zagrebu. Na kraju ipak novac presuđuje.

* U javnosti se još uvek lome koplja oko toga da li ste zvezdaš ili partizanovac. Jel možete da jednom zauvek razrešite tu misteriju?

– Možda vam se neće dopasti odgovor, ali nisam ni zvezdaš ni partizanovac. Svi smo mi kao mali imali svoje klubove. Kada smo se kao klinci delili u ekipe da igramo fudbal, ja sam pripadao onoj grupi koja je bila za Hajduk. Tada je u Jugoslaviji splitski Hajduk bio izuzetno popularan i u Beogradu. Sportski novinar isto kao i politički i svaki drugi ne bi smeo nikad da se opredeljuje javno za koga je ukoliko želi da ostane nezavisan. U prenosu nikada ne sme da se oseti da li vam je neko draži. U detinjstvu sam imao preferencije, ali od kada sam počeo da radim kao novinar, za mene su Partizan i Zvezda isto. Uvek sam više voleo da kažem da sam na strani manjih klubova, Hemofarma ili Radničkog iz Kragujevca… Nikada se nisam pojavljivao ni na kakvim slavljima niti prijemima Zvezde i Partizana, a zvali su me redovno na proslave titula i slično. Uvek sam se zahvaljivao na pozivu, ali nisam odlazio. Jedini put sam devedesetih otišao na proslavu Zvezde koja je uzela duplu titulu, i u muškoj i u ženskoj konkurenciji. I tada sam se jako lomio, ali sam se pojavio kao pratnja svojoj budućoj supruzi koja je igrala u klubu (Anđeliji Arbutini – prim. aut.). Morala je tada da me uverava da će doći i drugi momci, verenici i muževi od košarkašica. To je jedina proslava na kojoj sam bio, a to je zbog devojke, a ne zbog Zvezde.

* Da niste sportski novinar i voditelj „Šarenice“, čime biste se bavili?

– Verovatno bih sa svoja dva metra bio košarkaš. Trenirao sam košarku, ali nisam to shvatao dovoljno ozbiljno. Kod mene nije nijedno opravdanje tipa: „nije me voleo trener“, „povredio sam se“, „nije bilo koga da me gura“… Ne, ništa od toga, jednostavno sam bio lenj, a verovatno je i da nisam bio dovoljno kvalitetan. Nikola Kalinić mi je baš letos rekao: „Eto, ti praviš ovo sa nas desetak koji smo uspeli, a znaš li koliko njih nije uspelo, a žrtvovalo je pola svog života i mladost da bi se bavilo sportom.“ Upravo je tako. Nekad je i sreća faktor, ali uglavnom je to krvav rad i odricanje. Za to moraš biti ne samo fizički već i mentalno spreman 100 odsto.

„Šarenica“ se vratila „imenjaku“

* Poslednje dve godine, paralelno uz košarku, vodite emisiju „Šarenica“. Da li je to bio logičan iskorak s obzirom na godine i iskustvo na televiziji ili je u pitanju bio zicer koji nije smeo da se promaši?

– To je bila jedna prilika za promenu, a istovremeno i logični iskorak. Da se ne lažemo, ja nisam bio iz te priče iz koje je „Šarenica“. Međutim, u pitanju je promena koja mi je jako prijala. Malo me je sramota, ali sam kroz „Šarenicu“ tek sa 50 godina počeo da upoznajem Srbiju, i moram da priznam da sam isto tako tek sad shvatio da nam je zemlja mnogo lepa. Takođe sam shvatio da ima mnogo umnih ljudi koji umeju da na najbolji način predstave svoj grad, selo, opštinu… Emisiju sam počeo da radim na poziv moje urednice Olivere Kovačević i direktora RTS-a Dragana Bujoševića. Inače, ja sam se još ranije i sa Žikom Nikolićem stalno šalio da treba da mi vrati ime emisije jer „Šarenica“ treba da bude moja.

Večiti da se bore za dva mesta u Evroligi

* Da li je ABA liga donela više koristi ili štete za srpsku košarku?

– ABA liga je iznuđeno takmičenje da bi se pospešile lige i klubovi iz regiona. Ne slažem se da bi srpska košarka bila jača bez nje. Međutim, Zvezda i Partizan su zamajac te lige i zato bi morali da sednu zajedno i isto tako nastupe prema ostalima. Oni imaju moć da rukovode ligom, da kažu da nema te lige bez njih, da izađu ako treba… Svi znaju da ABA liga ne može opstati bez večitih. Uvek imamo taj problem jer Partizan i Zvezda gledaju usko svoj interes, umesto da zajednički rade na tome da imamo dva tima u Evroligi.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.