Foto: EPA/DANIEL MUNOZ AUSTRALIA AND NEW ZEALAND OUT

Primer u kojem bi mogli da se pronađu brojni reprezentativci, ne samo kada je fudbal u pitanju, koji etnički ne pripadaju određenoj državi, a u mnogima selekcijama čak čine i većinu (Francuska, Portugal, Belgija…), zapravo predstavlja refleksiju situacije u određenom društvu i pokazatelj je nesređenosti i neadekvatne asimilovanosti migranata koji tu žive već drugu ili treću generaciju. Iako su Nemačka, Francuska, Holandija, Belgija, Švajcarska daleko naprednija i bogatija društva u odnosu na Srbiju i Hrvatsku, ni ona nisu izuzeta od pitanja porekla, etničke pripadnosti, verske opredeljenosti, poštovanja državnih simbola, pogotovo kada se situacija, bez obzira na sferu, ne odvija u željenom pravcu ili se ne ostvare zacrtane rezultatske ambicije. Mesut Ozil je zapalio fitilj zajedničkom fotografijom sa Redžepom Tajipom Erdoganom potpisanom “ Posebno poštovanje za mog predsednika“, a eksplozija se dogodila nakon ispadanja Nemačke u grupnoj fazi Svetskog prvenstva u Rusiji. Ozil je automatski postao „živa meta“ brojnih navijača, pogotovo na društvenim mrežama, a u većini komentara spočitavana mu je fotografija sa predsednikom Turske, u kontekstu nedovoljne pripadnosti samoj Nemačkoj u kojoj je fudbaler rođen, odrastao i nastupao za sve mlađe i seniorsku selekciju.

Lični opis reprezentacija, naročito najbogatijih evropskih država, gotovo da je promenjen u poslednje tri decenije. Recimo, košarkaška reprezentacija Francuske na Evropskom prvenstvu 1995. nije imala nijednog tamnoputog igrača, dok danas oni čine apsolutnu većinu. Zbog svoje masovnosti, popularnosti, medijske zastupljenosti i ogromne količine novca fudbal je svakako najinteresantniji, pa je tako primer Ozila zapravo uvod u širu društveno-političku temu koliko su društva u Nemačkoj, Francuskoj, Holandiji, Švajcarskoj zaista uznapredovala u prihvatanju onih koji etnički nisu Nemci, Francuzi, Holanđani, a tu žive „dovoljno dugo“.

– Mesut Ozil je pre četiri godine bio heroj nacije kada je Nemačka osvojila Svetsko prvenstvo u Brazilu. Neuspehom u Rusiji isti taj igrač označen je kao jedan od krivaca ispadanja u grupnoj fazi… Mislim da je Nemačka na ovom primeru pala na testu multikulturalnosti kojom se toliko ponosi. Koliko znam Nemačka i Turska nisu ni u kakvom ratu, kao i Švajcarska i Albanija, pa mi nije jasno zašto je Nemcima zasmetala fotografija Ozila sa Erdoganom ili to na koji su način Šaćiri ili Džaka proslavljali golove u Rusiji. Ozil, u to sam sasvim siguran, svojim ponašanjem nije proizveo rasističke i šovinističke reakcije, koje su uslovile njegovu odluku da napusti reprezentaciju Nemačke – stava je Slobodan Georgiev, urednik BIRN-a.

Mesut Ozil nije usamljen slučaj; Holanđani su imali sličnih problema na velikim takmičenjima, čak se 1998. na Svetskom prvenstvu u Francuskoj dogodilo da su etnički Holanđani napravili jasnu distancu u odnosu na one koji to nisu bili (navodno su podeljeni sedeli prilikom obedovanja). U zemljama Zapadne Evrope migranti, među kojima mnogi generacijama obitavaju u tim državama, čine najmanje pet odsto populacije; smatra se da u Nemačkoj živi tri miliona Turaka, od kojih je većina njih tu već dve generacije.

Ljubinko Drulović, igrajući za Žil Visente, Porto i Benfiku, živeo je više od decenije u Portugalu, u čijoj fudbalskoj reprezentaciji dobar broj njih nisu etnički Portugalci.

– Ozil je odlukom da se slika sa predsednikom Erdoganom napravio nepromišljen potez. Trebalo je da povede računa; ipak je rođen i odrastao u Nemačkoj za koju je igrao od mlađih selekcija do seniorske reprezentacije. On se sigurno neće vratiti u Tursku da tamo živi. Nemci su ga cenili, bio je lider tima i neko ko je trebalo da bude primer ostalima neetničkim igračima u redovima „pancera“. Pitanje asimilacije u jednoj državi jeste društveno-političko i u datom kontekstu se i provlačilo da li neko peva himnu ili ne, kako se ophodi prema državnim simbolima. Proveo sam mnogo godina u Portugalu za čiji su nacionalni tim nastupali naturalizovani Brazilci, igrači iz nekadašnjih afričkih kolonija koji su rođeni i odrasli u državi za koju su kasnije igrali. Koliko znam, nikakvih problema nije bilo; oni svi doživljavaju Portugal kao svoju zemlju u kojoj su ostvarili svoje fudbalske ambicije i koja im je pružila uslove za tako nešto – poručio je nekadašnji reprezentativac Jugoslavije.

Za Ratka Božovića, našeg uglednog sociologa, sportisti bi trebalo da izbegavaju bilo kakav kontakt sa političarima, jer će u suprotnom pomalo ličiti na njih. Pitanje porekla i etničke pripadnosti, za profesora Božovića nije tema kada je reč o pravu nastupa za jednu reprezentaciju.

– Ozil je možda i nesvesno ušao u „zmijarnik“. Nije bilo potrebe da napravi tu fotografiju sa predsednikom Erdoganom, pogotovo što nije bio svestan mogućih posledica. Sportisti bi generalno trebalo da izbegavaju bilo kakva druženja sa političarima jer će vremenom početi onda i da liče na njih. To je zapravo odbrana ličnosti – ne dozvoljavaš da te okolnosti uvedu u negativan publicitet. Jednostavno, ne pristaješ da budeš igračka. Inače, u civilizovanom društvu koje vodi računa o pravu svakog pojedinca, bez rasne i bilo koje druge diskriminacije, igranje za reprezentaciju države kojoj etnički ne pripadaš jeste zapravo sloboda, ujedno i pravda za one koji su drugačiji – poentirao je profesor Božović.

Ljajić i Subašić

I slučaj Adema Ljajića bio je primer nepotrebne politizacije. Za mandata selektora Siniše Mihajlovića spočitavano mu je to što je navodno prekršio usmeni dogovor u vezi sa pevanjem himne „Bože pravde“. Kao pripadnik nacionalne manjine i drugačije verske opredeljenosti on je patriotizam pokazao odlukom da nastupa isključivo za Srbiju, od mlađih selekcija do seniorske, iako je imao ponudu Bosne i Hercegovine. Danijel Subašić je nešto slično doživeo odrastajući u Hrvatskoj kao sin iz mešovitog braka (otac Srbin, majka Hrvatica). Golman reprezentacije Hrvatske (bio pouzdan i na poslednjem Svetskom prvenstvu u Rusiji), svoju odluku da nastupa za „vatrene“ morao je da dokazuje nepotrebnim i ponekad neprimerenim izlivima „domoljublja“, odričući se svog porekla sa očeve strane, koji su, pak, ostrašćeni navijači Srbije koristili za nacionalističko svojatanje.

Pejdž kao pozitivan primer

Marina Maljković je u prvom mandatu na mesto selektora Srbije odlučila da naturalizuje Amerikanku Danijel Pejdž. Bio je to koristan potez za našu selekciju; Pejdž se sjajno uklopila u celinu; a pritom je igračkim kvalitetima nemerljivo doprinela osvajanju zlata na Evropskom prvenstvu 2015. i bronze na Olimpijskim igrama 2016. Na drugoj strani, Aleksandar Đorđević, kao selektor muške A selekcije, zastupa tezu da nacionalni dres treba da nose samo oni rođeni i odrasli u Srbiji, što je apsolutno u skladu sa trofejnom tradicijom i istorijom uspeha naše reprezentacije.