Šta posle povlačenja najtrofejnije generacije vaterpolista? 1Foto: STARSPORT

… a najlepše kada se to radi toliko često da se trofejne vitrine Vaterpolo saveza Srbije svako malo proširuju novim prostorom za odlaganje, ali baš u trenucima neverovatne dominacije „delfina“ treba zastati i zapitati se šta posle onih što su uzeli sve što se moglo osvojiti.

Može li naš prvi timski sport kvalifikovan za Olimpijske igre 2020. godine preživeti povlačenje preostalih vodonoša aktuelnog olimpijskog i evropskog šampiona, s nekoliko svetskih titula i pregršt trofeja Svetske lige i FINA kupa u zajedničkoj „imovini“?

Hoće li hronična besparica u klupskim vodama jednog dana potopiti i lađu s nacionalnim obeležjima? Kako izbeći eroziju kvaliteta i rezultata koje su se već desile rukometu, a prete odbojci (na primer)? Upravo osvojena SL savršen je povod za traženje realnih i poštenih odgovora.

– Na žalost, nisam naročiti optimista kada je u pitanju opstanak srpskog vaterpola kao vrhunskog sporta. Ima nekih nagoveštaja pozitivnog preokreta u njegovom tretmanu, ali bojim se kulminacije višegodišnjih problema, ako ne dođe do toga. Mnogo nas je nevolja snašlo, ali dve su goruće. To su termini za treninge na bazenima, pri čemu više mislim na našu bazu – Beograd nego na manja mesta, gde su te stvari bolje regulisane, i više od svega masovan odliv vaterpolista i njihovih trenera. Ovaj drugi me posebno brine, jer je mnogo lakše napraviti dobrog igrača nego stručnjaka, od čijeg znanja zavisi njegovo oblikovanje. Evo vam dva podatka za ilustraciju. Od 13 reprezentativaca iz generacije 1996, koji su 2013. godine igrali Evropsko prvenstvo u svom uzrastu, danas samo trojica nisu otišla u inostranstvo. Poražavajuće je i to što smo na poslednjim Azijskim igrama imali petoricu naših ljudi na selektorskim pozicijama. Da, „pokriveni“ smo do 2024. godine, ali šta će biti s reprezentacijom posle toga – ovako je prošlog septembra, povodom trećeg mesta podmlađenog sastava na FINA kupu, za Danas govorio legendarni Vladimir Vujasinović, svojevremeno strah i trepet za rivale u vodi, a danas trener čiji esnafski saveti su dragocena pomoć selektoru Dejanu Saviću.

Stefan Mitrović ima 31. godinu i pripada grupi igrača čija se karijera u državnom timu polako privodi kraju, pa je idealan sagovornik na temu dometa naslednika Filipa Filipovića, Andrije Prlainovića, Milana Aleksića, Branislava Mitrovića… i već penzionisanih Živka Gocića i Slobodana Nikića.

– Nema razloga za bojazan, s obzirom da već u ovoj ekipi imamo buduće nosioce igre u reprezentaciji. Počev od Dušana Mandića, preko Nikole Jakšića, braće Rašović i Save Ranđelovića, do Nemanje Vica, Dimitrija Rističevića… Verujem da ću zajedno s ostalim ljubiteljima vaterpola u Srbiji uživati u njihovim uspesima. Nadam se samo da će se stvari u našoj ligi popraviti tako da jednog dana počnu da se vraćaju u domaće klubove, a onda uz njih stasavaju neki novi klinci. Voleo bih da dočekamo vremena kada će nam se reprezentativci, kao nekada, do kraja formirati u srpskim ekipama, umesto što sve mlađi odlaze u inostranstvo – kaže za naš list čovek koji je pre plasmana na Igre 2020. sa Ferencvarošem osvojio trofeje u šest takmičenja u Mađarskoj i Evropi, a u penziju će poneti gomilu šampionskog znamenja uzetog u kapici Srbije.

Slobodan Krstović iz Večernjih novosti spada među najiskusnije i najstručnije hroničare zbivanja u svetu vaterpola, pa njegova reč ima posebnu težinu.

– Selektor Dejan Savić ima jasnu viziju i plan ne samo do Igara u Tokiju već i za sledeći olimpijski ciklus. Naravno, niko ne može znati da li će ti nadolazeći igrači biti takvi šampioni kao ekipa na zalasku, ali dobra i umirujuća stvar je što je već napravljen kostur tog nekog budućeg tima. I što su već neko vreme deo sistema A reprezentacije. Naš problem je klupski vaterpolo, jer nema finansijskih uslova za duže zadržavanje talentovanih momaka, a ne bi valjalo ni da ponestane para i u većim evropskim sredinama, kao što je bio slučaj pre nekoliko sezona. S druge strane, naš vaterpolo je uvek nekako nalazio način da preživi razne lomove kroz istoriju i već više od tri decenije bude u samom svetskom vrhu. Od 1974. godine do danas samo jedne Olimpijske igre, dva Svetska i jedno Evropsko prvenstvo su prošli bez osvajača medalja sa ovih prostora – podseća cenjeni novinar.

Ipak, neće nam biti pomoći ako država hitno ne smisli, a onda urgentno ne primeni sistemska rešenja za mirno funkcionisanje neprofitabilnog, ali trofejnog i sa stanovišta društvene koristi veoma važnog sporta. Ili makar samo „prekopira“ mađarsku kategorizaciju sportskih veština, s trofejnošću kao jednim od ključnih kriterijuma za zagarantovanu finansijsku pomoć iz budžeta. Sve ostalo već postoji: sistem rada, talentovani igrači, obučeni treneri, istinski autoritet među konkurentima, vrhunska rezultatska tradicija i zdrav pobednički mentalitet. Ono što bi neki drugi platili suvim zlatom, kada bi te stvari bile na prodaju.

Jelenić: Sve će se to srediti

– Veliko hvala ovoj generaciji reprezentativaca na svemu što su uradili za naš vaterpolo i zemlju. NJihovo osvajanje svega i svačega sportski je presedan čak i na svetskom nivou, ali ne bojim se budućnosti posle povlačenja takvih asova. Vaterpolo je naš sport i to će ostati, samo će neki drugi momci osvajati medalje, kao što su ovi nastavili tamo gde su stali prošli šampioni. Nekada će biti zlatne, nekada srebrne ili bronzane, ali ostaćemo u vrhu, gde smo još od 70-ih. Srediće se situacija i u klupskom vaterpolu, samo ne može sve preko noći. Kao što je država rešila dugove Saveza tako će sistemski pomoći domaće prvenstvo. I u moje vreme su odlazili igrači i treneri, pa su se vraćali. Ja prvi sam proveo 16 godina preko… I pre je postojalo samo par jakih klubova, a oni vukli nacionalne selekcije, pre svega Partizan. Kažem vam, optimista sam kada je u pitanju naš vaterpolo sutra, ali sam svestan da postoje prioriteti u rešavanju problema. Doći će red i na nas – kaže za Danas predsednik nacionalnog Saveza Viktor Jelenić.

„Junoše“ na tragu uspeha

Juniorska selekcija nije dominatna u svojoj kategoriji kao što su seniori na velikoj sceni, ali takođe se često penje na pobednička postolja. Od osamostaljivanja Srbije 2006. godine, mladi „delfini“ samo pet puta nisu uzeli odličje na Svetskim prvenstvima, kontinentalnim šampionatima ili Evropskim igrama. U Los Alamitosu 2007. bili su 4. na planeti, isti plasman napravili su još na EP 2010. i 2014, dok su kao peti završavali EP 2011. i SP 2016. Između toga su skupili osam zlatnih, tri srebrne i pet bronzanih medalja.