Pesak u oči, konj na revers, Sinatra i 5,4 po Rihteru usred mečeva: Kako je teniski masters u Indijan Velsu izrastao iz svojih preteča?

Obe konkurencije od 1989. dele zajedničko iskustvo iz Riversajd kauntija na jugu Kalifornije, iz podneblja Kolorada gde su uz korene pustinjskih jela i ljiljana nikli ne samo obični tereni nego i kolosalni stadion, drugi najveći teniski objekat na svetu, koji se izdigao iz peska kao monumentalna egipatska piramida.

Teniska buba ujela avio-kompaniju

Turnir, koji danas važi za „peti grend slem“ i za „teniski raj“ u živopisnom području s odlikama pustinje i Sredozemlja i s pogledom na očaravajuće planinske masive, preseljen je u Indijan Vels 1987.

Žile su puštene pre pola veka, kada je u lokalnim novinama u Tusonu, gradu u Arizoni, komšijskoj saveznoj državi Kalifornije, objavljeno 14. novembra 1973. da će se dogodine u martu održati teniski turnir u gradskom Klubu za igru reketom i za plivanje, sa fondom za nagrade od 150.000 dolara, izuzetnim za ono vreme.

Tuson je dao bolje uslove od Finiksa, koji se takođe nudio.

Gradsko veće je izdvojilo 10.000 dolara za troškove događaja, u kojem je videlo priliku da se preko istaknutih imena „belog sporta“ čuje za taj grad.

Turnir nije ušao u zvanični godišnji kalendar, ali ga je Udruženje teniskih profesionalaca (ATP) odobrilo.

Sponzor je bila poznata avio-kompanija iz Teksasa Amerikan erlajns, koja je obezbedila budžet za novčane nagrade. Pritom je posle osam godina odustala od pokroviteljstva turnira u golfu.

„Imamo 11 letova za Tuson svakog dana. To je 10.000 sedišta nedeljno. Želimo da ih popunimo za dolazak ljubitelja tenisa. Sponzorisanje će biti dobro za naš imidž. U poslednjih 20 godina broj igrača u SAD se uvećao sa pet miliona na 15. I mene je ujela teniska buba. Sada nisam spreman da izazovem Kena Rouzvela, a kamoli Bili Džin King, ali samo sačekajte godinu dana“, dao je turniru podsticaj predsednik Amerikan erlajnsa Džordž A. Varde.

I Jugosloveni na prvom turniru

Optimizam je širio i izvršni direktor ATP Džek Kramer, sluteći da će turnir jednog dana da izraste u ozbiljno takmičenje svetskih profesionalaca.

„Nadamo se da ovo može postati jedno od četiri-pet velikih teniskih događaja koji se igraju godišnje“.

Karte su koštale 17 dolara za nerezervisana mesta i 30 za rezervisana.

Prihod je bio namenjen Centru za borbu protiv raka na Univerzitetu Arizona.

Magic around every corner 👀

Secure your seat to the 2024 BNP Paribas Open today 👇https://t.co/mj3sYmo0rC#TennisParadise pic.twitter.com/DEmZ0JXXrV

— BNP Paribas Open (@BNPPARIBASOPEN) December 22, 2023

Parove je iz srebrnog pehara za pobednika izvlačila australijska teniserka Margaret Kort, višestruka grend slem šampionka, kao poseban gost.

U sedam dana turnira (18-24. mart 1974) najdalje je dogurao Australijanac Džon Njukomb. U finalu je sa 6:3, 7:6 savladao Amerikanca Artura Eša. Pripalo mu je 25.000 dolara.

Sastav učesnika bio je eminentan.

Igrali su i Njukombovi zemljaci Rouzvel i Rod Lejver, Španac Manuel Ortanes, Jugosloveni Boro Jovanović i Željko Franulović, Rumun Jon Cirjak, Argentinac Giljermo Vilas, 17-godišnji Šveđanin Bjern Borg…

U dublu su najuspešniji bili Amerikanci Šervud Stjuart i Čarli Pasarel, koji će u budućnosti biti jedan od ključnih ljudi u životu turnira u Indijan Velsu. Njih dvojica su uzeli po 2.000 dolara.

Preseljenje iz Arizone u Kaliforniju

Uprkos početnom ohrabrenju, nije bilo izvesno da će američka avio-kompanija da nastavi s mecenatstvom.

Sudbina turnira za 1975. mesecima je visila u vazduhu. Prihodi od premijere nisu ispunili očekivanja, jer je dva dana posetu remetila kiša.

Ipak, u julu 1974. iz Amerikan erlajnsa je saopšteno da analiza promotivne vrednosti turnira opredeljuje kompaniju da ponovo stane uz Tuson.

Čak je i nagradni fond povećan na 175.000 dolara.

U finalu 1975. Australijanac Džon Aleksander, 12. nosilac, iznenadio je Rumuna Iliea Nastasea, petog na turniru po rejtingu. Bilo je 7:5, 6:2.

Pripalo mu je 30.000 dolara, a i rasni konj po imenu Čino Fleš, koga je imao pravo da zadrži godinu dana.

Četiri meseca kasnije, u leto 1975, Amerikan erlajns je objavio da se ipak povlači, ali je u susret turniru preinačio odluku.

Dalo se u potragu za novim gradom domaćinom.

Izbor je pao na varoš Rančo Miraž u Riversajd kauntiju.

Dakle, turnir je 1976. preseljen u Kaliforniju.

Održao se u životu.

Prgavi Nastase prevršio meru

Fond za nagrade je već bio 200.000 dolara, a 35.000 za pobednika.

Trijumfovao je američki as Džimi Konors, koji je dve godine ranije osvojio Australijan open, Rolan Garos i Ju-Es open.

Publika je dolazila na mečeve uprkos vetru koji je duvao brzinom i do 65 km/č, noseći pesak u oči gledalaca i igrača.

Prgavi Nastase je diskvalifikovan u četvrtfinalu, pri vođstvu Amerikanca Rosko Tanera, potonjeg finaliste, sa 6:3, 3:1.

Rumun se žučno raspravljao sa sudijom, a onda se nadmeno popeo u ložu u gledalištu i seo u nju.

Turnir je 1977. ušao u kalendar ATP.

Postao je jedan od najomiljenijih među teniserima, iako su znali da će svaki put kuburiti s vetrom i peskom i odlaganjem mečeva po nekoliko časova dok se vremenske prilike na primire i dok se ne očiste debele naslage s terena.

U Rančo Miražu je igrano do 1980, ali te godine je prekinuto od polufinala zbog neumoljive kiše iz olujnih oblaka. Domaći teniseri Konors, Brajan Tičer, Piter Fleming i Džin Majer su podelili po 11.000 dolara.

Bitka za pustinju

ATP je počeo da razmišlja da se turnir prebaci na Floridu. Pasarel, koji je imenovan za direktora, da bi zadržao takmičenje u Kaliforniji, ubedio je vlasnike hotela u odmaralištu La Kinta, varoši s 35.000 duša na 20 km od Rančo Miraža, da izgrade teniske terene.

Turnir je održan tu 1981, s nagradnim fondom od 175.000 dolara, najmanjim od 1975, ali je dogodine načinjena prekretnica da definitivno ostane u Kaliforniji. Sagrađen je stadion sa 7.500 mesta.

U La Kinti se igralo do 1986. Novčane nagrade su rasle iz godine u godinu.

Dva su finala ostala upečatljiva.

Franvuz Janik Noa je 1982. savladao čeličnog Čehoslovaka Ivana Lendla (3:6, 6:2, 7:5), koji je do tada osvojio osam turnira uzastopce i nanizao 44 pobede.

Tri godine kasnije igrano je „finale bez imena“, američki duel igrača koji su bili daleko od vrha

Prvi put je igrano na tri dobijena seta.

Lari Stefaniki, 143. na svetskoj listi, pobedio je Dejvida Peta (43. mesto) sa 6:1, 6:4, 3:6, 6:3.

Njemu su hotelski tereni bili izuzetno poznati, jer je tu trenirao.

„Znao sam svaku pukotinu na igralištu“.

Zamalo, međutim, nije ušao u žreb.

Pasarel je imao dve vajld karte, koje je čuveo za švedske tenisere Stefana Edberga i Matsa Vilandera. Pošto su njih dvojica otkazali dolazak u poslednji čas, posrećilo se budućem pobedniku.

Trofej su mu dodelili Frenk Sinatra i njegova četvrta i poslednja žena Barbara.

Trijumf Ane Ivanović i Đokovića istog dana

Zatim se, 1987. prešlo u Indijan Vels, 11 km od La Kinte, na novi stadion s 11.000 mesta.

Za popularnost sledećeg poprišta mnogo je učinio Nemac Boris Beker, vimbldonski šampion 1985. i 1986, koji je pobedio i 1987. i 1988.

Pamti se i zemljotres od 5,4 po Rihteru, koji je oko 15 sekundi tresao gledalište.

„Nisam osetila potres. Pitala sam se zašto se ljudi na tribinama komešaju. Na pamet mi nije palo da to može biti zbog zemljotresa usred meča. Bila sam potpuno usredsređena na duel“, izjavila je američka teniserka portorikanskog porekla Điđi Fernandez.

Do 1996. ženski turnir se održavao neposredno pre muškog, a onda su se spojili.

Tako se 2008. desilo da Ana Ivanović u finalu savlada Ruskinju Svetlanu Kuznjecovu (6:4, 6:3), a neposredno kasnije Novak Đoković domaćeg tenisera Mardija Fiša (6:2, 5:7, 6:3).

Najbolji teniser sveta, sarekorder sa švajcarskim asom Rodžerom Federerom sa po pet titula, trijumfovao je i 2011. i triput uzastopce 2014-16.

Monika Seleš je 1992. savladala u finalu Končitu Martinez iz Španije (6:3, 6:1), a Jelena Janković 2010. Karolinu Voznjacki iz Danske (6:2, 6:4).

Oaza od 77 miliona dolara

Turnir je doživeo revoluciju kada su Pasarel i njegov partner iz Južne Afrike Rejmond Mur, takođe bivši teniser, kupili 88 hektara peskovitog zemljišta u dolini Koačelja da tu sagrade stadion. Izgradnju je finansirao IMG sa 77 miliona dolara.

Otvoreno je u martu 2000, a 2014. je finansirana dogradnja sa 11 miliona dolara.

Danas je to objekat sa 16.100 mesta. Na otovrenom je veći samo stadion „Artur Eš“ na Ju-Es openu s 23.000.

Godine 2006. kompleks su uz Pasarela i Mura otkupili i Pit Sampras, Bili Džin King, Kris Evert, nekadašnji australijski golfer Greg Norman i vlasnici Tenis magazina. Od njih ga je 2009. otkupio Lari Elison, suvlasnik i izvršni direktor Orakla, kome pripada i turnir. Pod njegovim ulaganjima izgrađen je i manji stadion sa 8.000 mesta.

Kroz kapije kompleksa prođe više od 450.000 ljudi. Organizatori veruju da će ih biti i pola miliona.