Živko Gocić: Voleo bih da sam muzičar 1Foto: EPA / Attila Kovacs

Ušao je tiho u nju, bez buke je kapitenski vodio kroz Scile i Haridbe, a napustio kao istinska legenda, uz fanfare i dubok naklon nacije za silne osvojene titule. Istorija sporta upamtiće ga kao kormilara jedine ekipe u vaterpolo analima s objedinjenim prvim mestima na Olimpijskim igrama, Svetskom i Evropskom prvenstvu, u FINA kupu i Svetskoj ligi, a tridesetčetvorogodišnji as mađarskog Solnoka, nekadašnji dika i ponos naših Partizana i Niša, ruskog Dinama, italijanskih Ortiđe i Latine voleo bi da ga se sin Bogdan jednog dana ne seća samo po privatnoj kolekciji od 26 seniorskih medalja.

– Najvažnije mi je da me se seća kao dobrog tate. I moj pokojni Borivoje je bio takav otac braći Nemanji, Draganu i meni. Oslonac i uzor, u pravom smislu tih reči. Kao muški roditelji tog doba i kova. I ja bih da od svog Bogdana stvorim pravičnog, odgovornog, vrednog, karakternog, poštenog… čoveka. Samo, ne sa distance, kao što se nekada radilo. Od prvog dana se trudim da budem prisan s njim. Ekspresivan u pokazivanju emocija. I dobrih i loših – počinje jedan drugačiji, intimniji intervju za Danas doskorašnji vođa grandiozne generacije Živko Gocić.

# Dok ne odraste i ne progovori o Vama recite nam nešto Vi sami o sebi privatno. Kakva ste to osoba, recimo iz vizure Vama najbližih ljudi?

– Hvala vam. Lakše je citirati druge ljude, nego sam sebe opisivati. Moji posebno vole što sam otvoren, pristupačan, druželjubiv, pozitivan, samostalan… Imaju i zamerke, naravno. Supruga Svetlana recimo zna da kaže da umem da budem prek. Ona me je prihvatila takvog, jer smo dugo zajedno, ali drugi se ne malo iznenade brzim i burnim reakcijama poslovično mirnog i staloženog tipa kao što sam ja. Dobra okolnost je što nema(m) mnogo povoda za takve stvari.

# Kakve Vas to situacije izuju iz cipela?

– Preosetljiv sam ili alergičan – ne znam šta je bolja reč – na ljudski bezobrazluk i drskost. Jednom rečju, nekulturu. Neizgovoreno dobar dan, hvala, molim te ili izvini, pljuvanje po ulici, galama tamo gde se podrazumeva tišina, parkiranje na mestu gde nije dozvoljeno, kupovina preko reda, ismejavanje nemoćnih…. Ima je svuda oko nas, u svim mogućim oblicima. Naravno, ne dopuštam joj da me uvek uznemiri. Samo ne prećutkujem ekstremne slučajeve.

# Pronalazite li se u isključivom stavu većine „takav sam kakav sam, ne mogu da se menjam“ ili držite da je ljudski karakter živa kategorija?

– Ne prestajem da se menjam, korigujem, oblikujem… Nazovite kako hoćete taj proces samopreispitavanja i rada na sebi. Svesnog ili nesvesnog, kako kada. S protokom vremena, spram određenog životnog iskustva, u skladu s okruženjem… Na primer, raduje me smirivanje temperamenta. Kao mlađi sam često radio stvari na prvu loptu, a sada gledam da promislim akcije i(li) reakcije. Pošto prethodno sagledam priču iz više uglova. Ako sam pre brojao do 10 sada idem do stotke.

# Koliko se vaš Beograd promenio? Šta vas to iznenadi, uplaši, rastuži… kada s vremena na vreme svratite u mesto svog detinjstva i mladosti?

– Beograd je moj grad i kao takav će mi uvek biti lep i drag, bolji od ostalih. Sa svim mojim ljudima, mestima i uspomenama u njemu. Ipak, nisam slep pa da ne vidim bujanje nekulture, množenje bahatih i moćnih samoreklamera, maltene opšti pesimizam, dilentatizam, agresivnost… Nema više one bezbrižnosti i bezbednosti iz vremena mog detinjstva i momkovanja. Što je nekada bilo normalno sada mu dođe kao hendikep ponašanje, na ceni su bivši marginalci naopačke postavljenih nazora. Nedostaje i više solidarnosti. Zvučim možda kao starac Fočo od sto ljeta ili profi kritičar, a u stvari želim mom Beogradu i mojim Beograđanima da se vrate starim vrednostima. Ne moramo baš u svemu da idemo u korak s ovim modernim, a ja bih rekao, ludim vremenom. Zar da nam budu prihvatljivi klinci što za 30 evra opklade šamaraju nastavnike, žene s više naslovnih strana nego dana radnog staža, vozači što gaze po pešačkim prelazima…?! I pre je bilo mangupa, ali ti momci su štitili devojke, nejake kada ih napadne ekipa iz kraja, nisu dali na stare ljude…

# A, kada vas stranci pitaju za njega, za šta ga pohvalite i preporučite?

– Kažem im da je Beograd, svidelo se to nekome ili ne, ostao balkanska prestonica. Pa i šire. I ne moram da ih ubeđujem u to, uglavnom su već čuli za širinu shvatanja i širokogrudost naših ljudi. Za njihovu nepresušnu energiju, retku toplinu i umeće življenja. Ne pričam, naravno, o kategoriji ljudi od malopre… Ko jednom dođe u njega taj ne ne zaboravlja ni našu rakiju, hranu i autentičnu muziku. Neki moji prijatelji iz sveta sporta mu se toliko često vraćaju da imaju svoje omiljene kafane.

# Pravite li im društvo? Da li ste uopšte kafanski tip?

– Neka mi ne zamere Zdravkovićevci ako pogrešno interpretiram Tominu misao kada kažem „ Pare potrošene u kafani nisu bačen novac nego ulaganje u sećanja“. Kafana to je Beograd, kafana to je život. Baš onako kako ju je u svojim pesmama opevao jedan od poslednjih autentičnih boema. Sreća, pa takva stara i prava mesta okupljanja ljudi još nekako prkose svojim današnjim lošim kopijama ili, još gore, neuspelim parodijama. Imam i ja omiljenu. Imam i „najskuplju pesmu“. Već neko vreme, kada me rade emocije, naručujem „Ne idi od mene, zlato moje“, evergrin Mirjane Beširević.

# Zvučite kao neko ko baš voli muziku ili to samo vara utisak?

– Na pravom ste tragu. Ne da obožavam muziku i non-stop je slušam nego bih, da imam dva paralelna života, u jednom probao da budem muzičar. Iskusio sam kako je to kada svojim uspehom pokreneš i usrećiš masu i zahvalan sam bogu na tome, ali sam uvek zamišljao kako se osećaju pevači ili bendovi kada svojim rečima ili tonovima dotaknu duše stotine hiljada ljudi. I to stalno rade… Ali, kako nemam talenat ni za šta od toga, a rano sam između fudbala, učenja sviranja harmonike i vaterpola izabrao ovo poslednje, svoje muzičke fantazije namirujem odlaženjem na koncerte. Uživo sam slušao Boba Dilana, Madonu, Rolingstounse, AC/DC… Kao što vidite, nisam omeđen krutim žanrovskim granicama. Isto je i s čitanjem. Imam širok dijapazon interesovanja, a po ugledu na selektora Dejana Savića bistrim više knjiga u istom periodu. Ne biram ni premijerligaške ekipe i utakmice, samo neka je ostrvski fudbal. Još kada bih imao više vremena za odlaske u pozorišta i bioskope..

# Žalite li što niste ostali u fudbalu, pa da sada uživate u „milionima, kamionima i avionima“, kao mnogi momci u kopačkama?

– Stoprocentno sam zadovoljan onim što sam prošao, preživeo i postigao u mom vaterpolu. Kako ono kažu „Ne bih ja tu ništa dirao“. Ok, možda bih ostavio tih „miliona, kamiona i aviona“ za nekoliko generacija naslednika, ali neke stvari prosto nemaju cenu. Govorim vam iskreno. Kao što sam realan i pošten kada kažem da je u svetu fudbala još komplikovanije dostići vrh, jer ga bukvalno ceo svet igra. Imam poštovanje za ono što fudbaleri (u) rade u „džungli“ talentovanih.

# Nije vam, zato, kasno da „šetate“ starlete, po ugledu na neke od njih. Zašto se ponašate drugačije?

– Zašto bih menjao svoju Svetlanu, kada sam sve pronašao u njoj? I kakve veze ima što smo pola života zajedno? Još od leta posle završetka XI gimnazije, kada smo ostali u šoku čuvši da smo oboje išli u školu, a zbog različitih smena nismo se nikada sreli za te četiri godine. Nama tradicionalnog vaspitanja zdrava i složna porodica je najčvršći oslonac i nepresušni izvor sreće, vredan svake žrtve. Žao mi je što su se te stvari promenile, mada nije da ne razumem današnje sportiste. One mlađe, naročito. Lak su „plen“, jer u sistemu poremećenih vrednosti prebrzo dođu u fokus, a vrlo često nemaju dovoljno posvećene roditelje, koji će na vreme da im zaustave taj ringišpil u glavama. Nemaju ni trenere spremne da se bave njihovim ličnostima, voljne i sposobne da ih nauče još po nečemu pored tehnike i taktike. Kamo sreće da je više Duška Vujoševića u srpskom sportu. Mogu ljudi da misle šta hoće o njegovom liku i delu, i meni kao partizanovcu neki Duletovi stavovi zvuče ekstremno, ali niko mu ne može osporiti jak i pravilan pedagoški uticaj na momke koje vodi. Nedostaju nam tipovi kao on i njihovo „Gde si sine krenuo, s cvetom u kosi?“ dečacima sluđenih posle par menadžerskih poziva, nekoliko novinskih tekstova o njima i prvog „tipovanja“ atraktivne devojčice. Ja sam imao dva oca. Rođenog Borivoja i trenera Nenada Manojlovića. Svaki na svoj način i u svom domenu učinili su da ispadnem ovakav. Doživotno hvala obojici.

# Da li biste takvi kakvi ste uronili u političke vode, kada jednog dana završite i klupsku karijeru? Po ugledu na pojedine vaše kolege.

– Ovog 24. decembra 2016. godine, kada mi postavljate to pitanje, jasno i glasno kažem – NE. Svaka čast svakome od njih, poštujem svačiji izbor, ali nisam ja iz te priče. Nikada ne reci nikad, ali mislim da bih bio korisniji, uspešniji i, ako hoćete, sebi draži u nekoj drugoj ulozi.

# Imate li već scenario svog života posle definitivnog izlaska iz bazena?

– Imam, ali nedovršen. Uglavnom, i u njemu se sve vrti oko vaterpola. Isuviše ga volim i previše dugo sam u njemu da bih mu okrenuo leđa kada za koju godinu prestanem da plivam za bodove, pobede, medalje i trofeje. Želim da ostanem na meni najsigurnoj teritoriji, kao trener, sportski funkcioner ili nešto treće. To ću odlučiti kada dođe vreme za konačan izbor.

# Ako se desi da „zaveslate“ kao trener da li biste sebi poželeli ekipu kakvu ste napustili odlaskom u reprezentativnu penziju? Da li je moguć njen copy-paste?

– Ne verujem da će svetski vaterpolo ikada više imati takvu ekipu! To što ih volim kao rod najrođeniji ne znači da sam subjektivan kada tvrdim da sam bio kapiten jednoj neponovljivoj grupi ljudina i diskretnih heroja. Velikih i istih u dobru i zlu, u pobedama i porazima, u slavlju i tugovanju… Zahvalan sam na svakom minutu života provedenog s njima, a najponosniji na poruku koju smo sve te godine skupa slali našim zemljacima. Nije sve u medaljama.

# Na šta biste to od vašeg rada i ponašanja voleli najviše da se ugledamo? Da li ste optimista kada je u pitanju budućnost ovog naroda, ima li nam spasa?

– Naša misija bi bila kompletna ako bi što više ljudi u ovoj našoj, u svakom smislu, razorenoj zemlji krenulo od sebe u traženju razloga za sopstvene „minuse“. Ako bi na našem primeru naučili i usvojili da jaka volja, rudarski rad, sistemska rešenja i empatija, uprkos svemu i posle svega, imaju smisla. Da se isplate, ako ne na mostu onda na ćupriji. Prođoše vam vaši životi u bavljenju tuđim, u čekanju poklona sa neba, traženju izgovora za neuspehe, podelama… Aman, bre ljudi, dozovimo se pameti i spasavajmo što se spasiti može! Ne sutra nego juče!

Živko Gocić: Voleo bih da sam muzičar 2

Foto: Janos Bugany / EPA

Muške suze su OK

Zlatno olimpijsko veče srpskih vaterpolista u Rio de Žaneiru ostaće upamćeno (i) po monologu iz duše Andrije Prlainovića o očajnom stanjem u našem klupskom vaterpolu, ali i „moru suza“ Živka Gocića na pobedničkom postolju.

– Mogu misliti šta su ljudi komentarisali dok su me gledali onako obnevidelog od plača. Verovatno je bilo „Vidi ovog razbacanog bradonju, do malopre se tukao i davio u vodi s ‘konjima’ od 100 kila, a sada plače kao neka devojčica“. I ja sam bio u čudu. Ne zbog izbačenih emocija, jer sam običan čovek, od krvi i mesa. Ni zbog toga što sam im dao na volju pred tolikim svetom, zato što su mi muške suze OK. Čak i kada ih pusti Balkanac. Samo sam ostao zatečen njihovom silinom.

Top 5

NAJGORA KAZNA: Pripreme juniorske reprezentacije, 1999. godina, Kotor, za „govornicom“, posle jednog treninga, tada pomoćnik selektora a danas moj veliki prijatelj, Nenad Vasilevski, tema roditeljske dozvole za put u inostranstvo i ja mali naloženi klipan koji se nasmejao dok je pričao… Nikada neću zaboraviti tu bol, ne od dva dobijena šamara, pošto sam ih zaslužio, već zbog teranja u sobu i komande „ideš kući“. Živ nisam bio dok na ručku nisam čuo selektora Nenada Manojlovića „beži mi s očiju, prvo njemu da se izviniš, a onda da se raspakuješ“.

NAJDIRLJIVIJI TRENUTAK: Par dana posle povratka iz Rija izveo sam sina u redovnu šetnju našim, tašmajdanskim krajem, kada nam je prišla gospođa godina moje majke… „Jeste li vi kapiten?“. Rekoh da jesam. „Znate li koliko sam se isplakala zbog vas? Mogu li da vas poljubim?“. Odgovorio sam da može, zagrlio je i zamalo pustio suzu. Bogdanu ništa nije bilo jasno, dok je meni u glavi odzvanjalo „Čoveče, sve je imalo smisla. Za ovo se živi“.

NAJVAŽNIJI TRENER: Imao sam ovakve i onakve trenere, za Nenada Manojlovića već rekoh da mi je bio drugi otac, ali Dejan Savić je broj 1. Ne, brojčina! Naš Bucko je drug, brat, unikat.. Mangup, ali onaj retro i to bez razlike na treningu, tokom utakmice, na ulici, u kafani… Stena velikog i mekog srca. Baš ga mnogo cenim, volim i poštujem.

NAJTEŽI RIVAL: Bez dileme reprezentacija Mađarske. Ono što su moj Partizan i Crvena zvezda u Srbiji to smo oni i mi u svetu vaterpola. Večiti rivali. Tukli smo se, tučemo se i tući ćemo svaki put kao da nam je poslednji. Međutim, koliko god udarali jedni na druge u vodi toliko se poštujemo na suvom. Takav je i moj odnos s jednim od njih. Uvek mi je bilo teško s Denešom Vargom preko puta mene, a lepo kada smo privatno zajedno. To je poenta sportskog viteštva.

NABOLJA PROSLAVA: Proslavili smo medalja i medalja, ali olimpijsku titulu kao nijednu drugu. Sve je bilo intenzivno. Od emotivnog pražnjenja na bazenu, preko ludila u svlačionici, histerije u olimpijskom selu, žurke u gradu do fešte u avionu iz Dubaija za Beograd. Uh, koliko se pevalo, igralo, pilo…. Ovo poslednje pogotovo. Sve to uz podršku košarkaša, košarkašica i odbojkašica. I hit za sva vremena „Osvojili smo sve“.

Volim Danas, volim Dražu

Za dobijanje novogodišnjeg intervjua sa penzinosanim kapitenom „plavih delfina“ nije bilo potrebno pozivati se na dugodišnje dobre lične relacije sa sagovornikom, jer nam je iz prve rekao DA.

– Nema laži nema prevare, sada ću da nađem svoj sms odgovor. Evo… „Naravno da hoću. Redovan sam čitalac Danasa, a on je jedan od poslednjih Mohikanaca objektivnog novinarstva u Srbiji…“, napisah tada. Sada dodajem da obožavam haiku glodura Dragoljuba Draže Petrovića. Ni manje forme ni više rečenog.

 

close
Živko Gocić: Voleo bih da sam muzičar 3

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.