Foto: EPA-EFE/OLEG PETRASYUKKako se bliži deveti mesec rata u Ukrajini najgora stvar koju možemo da uradimo za mir na našem kontinentu je da insistiramo na mirovnim pregovorima sa Vladimirom Putinom, poručuje Timoti Garton Eš, ugledni britanski istoričar u kolumni za Gardijan.
Najbolja stvar, ističe, koju možemo da uradimo za mir jeste da povećamo našu vojnu, ekonomsku i humanitarnu podršku Ukrajini, sve dok jednog dana ne bude mogla da pregovara sa pozicije snage.
Donald Tramp je, podseća Eš, nedavno nagovestio da bi mogao biti savršen kandidat za vežbanje umeća pregovaranja sa Putinom. Silvio Berluskoni je takođe sebe predložio za posrednika.
„Kakav bi oni bili tim snova bili zajedno – tim snova Moskve”, konstatuje ironično Eš dodajući da Putin ne bi želeo ništa više od primirja u Ukrajini dok ova dvojica sede za njegovim dugačkim stolom u Kremlju.
U međuvremenu, razbijene, demoralisane oružane snage ruskog diktatora mogle bi da se ukopaju u odbranu i dalje velikog prostranstva Ukrajine koju zauzimaju, pregrupišu se, odmore, preoružaju, dovedu nedavno regrutovana pojačanja i onda ponovo započnu rat, šaljući zahvalnicu – pošiljka votke – Berluskoniju i Trampu, naglašava britanski istoričar.
Ako se Rusija zadrži na ukrajinskoj teritoriji koju trenutno zauzima, a koja je više od tri puta veća od Belgije, Putin bi to i dalje mogao da smatra istorijskom pobedom, čime bi povratio makar deo Novorosije (Nove Rusije) Katarine Veliki.
To bi takođe bila globalna demonstracija da se oružana agresija isplati. Posmatrajmo Tajvan, upozorava Eš.
Dodaje, međutim, da Ukrajinci ovo ionako nikada ne bi prihvatili.
Ispitivanja javnog mnjenja, podseća, pokazuju da su oni spremni da plate veoma visoku cenu, uključujući dodatne vojne i civilne žrtve, da povrate svoju teritoriju. Dakle, ovo bi bio recept ne za mir, već za još duži rat, smatra istoričar.
Doći će vreme za pregovore. “Rat sa Rusijom, državom koja ima jedan od najvećih svetskih nizova oružja za masovno uništenje, i liderom koji je zao i potencijalno dovoljno očajan da ga upotrebi, ne može da se završi bezuslovnom predajom”.
Ova situacija, dodaje, baca uznemirujuće retrospektivno svetlo na pitanje šta bi se moglo dogoditi da je nacistička Nemačka, a ne SAD, prva uspešno razvila atomsku bombu.
Ukrajinska vlada već počinje da razmišlja, zajedno sa svojim zapadnim prijateljima, o bezbednosnim aranžmanima i drugim odredbama koje treba da traži.
“Ukrajina ima apsolutno pravno i moralno pravo da povrati svaki pedalj svoje suverene teritorije, uključujući Krim. Svaki kompromis koji bi na kraju mogao napraviti – na primer, neki posebni aranžmani za Krim – mogu biti samo suverena odluka Ukrajine”, naglašava Eš.
Očigledno je, dodaje, da bi takav mir za Putina bio neprihvatljiv, pogotovo što je objavio da su četiri regiona Ukrajine sada deo Rusije.
“Ruski diktator ili mora biti primoran da to prihvati, ili će se morati sklopiti mirovni sporazum sa Rusijom koju više ne kontroliše Putin.
Niko ne zna kada i kako će se desiti promena u Moskvi, a trenutak promene takođe može predstavljati povećanu opasnost. Ipak, ovo je najbolja šansa koju imamo da konačno dođemo do trajnog mira nakon dugog rata”, uveren je istoričar.
U Evropi neće biti trajnog mira dok god je Putin u Kremlju
Da bi se to postiglo, Zapad, ističe Eš, mora da pojača podršku Ukrajini, da joj omogući da nastavi da pobeđuje i da preživi tešku zimu.
Gubeći na bojnom polju, Rusija se okrenula kukavičkim i zločinačkim napadima na važnu infrastrukturu.
Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), polovina energetske infrastrukture zemlje je oštećena ili uništena, 10 miliona Ukrajinaca je trenutno bez struje, a više od 700 medicinskih ustanova je pogođeno.
Ove nedelje, podseća Eš, novorođena beba je navodno ubijena kada je ruski projektil pogodio porodilište u regionu Zaporožja.
Gotovo osam miliona Ukrajinaca je raseljeno van zemlje, možda oko pet miliona unutar zemlje, a SZO očekuje još dva do tri miliona da napuste svoje domove “u potrazi za toplinom i sigurnošću“.
Evropa, smatra Eš, nije videla ništa slično od 1945.
Najneposrednija vojna potreba je protivvazdušna odbrana, ne samo da bi se suprotstavili daljim napadima na civilnu infrastrukturu. Sistemi za višestruko lansiranje raketa, kao što je Himars proizveden u SAD, bili su ključni za vojni uspeh Ukrajine i potrebno je još više da se iscrpi i dalje masivna ruska konvencionalna artiljerija.
Ako Ukrajina želi da povrati sopstvenu teritoriju – a kako se područje pod ruskom kontrolom smanji, bitka će postati koncentrisanija – ona mora imati moderne tenkove kao što je nemački Leopard 2.
Osim toga, potrebni su joj i generatori, inženjeri da pomognu u popravljanju elektrana, medicinske zalihe i velike količine finansijske pomoći samo da bi sprečili kolaps njene ekonomije, poručuje istoričar.
U prvim mesecima rata, lavovski deo vojne podrške došao je od šačice zapadnih nacija, pre svega SAD, ali i Velike Britanije, Poljske, Estonije i nekoliko drugih.
Bilo je vrlo malo stvari, smatra, na koje bi se mogli ponositi u evidenciji britanskih vlada u proteklih nekoliko godina, ali ovo je jedna od njih.
Činjenica da je, čak i usred ekonomske oluje kod kuće, novi britanski premijer Riši Sunak smatrao da je neophodno otputovati u Kijev odražava široki, međustranački nacionalni konsenzus.
Da li bi Nemačkoj danas bilo bolje da su zapadni saveznici tražili mir sa Hitlerom sa nuklearnim oružjem?
Kako je ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski tvitovao: “Obe naše države znaju šta znači zalagati se za slobodu”.
Eksperti Evropskog saveta za spoljne odnose predložili su “plan Leopard“, prema kojem bi se sve evropske zemlje koje koriste tenk Leopard 2 okupile da bi opremile ukrajinsku oklopnu brigadu.
Slične evropske konzorcijume trebalo bi razmotriti za protivvazdušnu odbranu, ali i za civilne potrebe kao što je energetska infrastruktura.
Zar Putin ne bi eskalirao kao odgovor?, upućuje Eš na pretpostavljeno pitanje koje bi se nametnulo u javnosti. „On već jeste. I on može otići dalje, moguće čak i preko taktičkog nuklearnog praga. Ali nijedna akcija u ratu nije bez rizika.
Dugoročno, rizici koji bi za ceo svet proizašli iz pobede golom oružanom agresijom bili bi mnogo veći. Pravi odgovor je ne žuriti u pregovore iz straha, kao što savetuju demonstranti u zemljama poput Nemačke i Italije”.
U Evropi, uveren je britanski istoričar, neće biti trajnog mira dok god je Putin u Kremlju.
“Ne možemo da ga uklonimo, ali možemo da doprinesemo stvaranju uslova u kojima će i sami Rusi na kraju napustiti autodestruktivni kurs kojim je on poveo njihovu zemlju“.
Na kraju, i Rusija će imati koristi od ruskog poraza u Ukrajini. Ili ti demonstranti misle da bi Nemačkoj danas bilo bolje da su zapadni saveznici tražili mir sa Hitlerom sa nuklearnim oružjem”
„Čini se kontraintuitivnim, perverznim, čak i nemoralnim, tvrditi da je rat put ka miru. Ali sada kada smo dozvolili našem kontinentu da se spusti u veliki oružani sukob, najbolji put ka trajnom miru je omogućiti pravoj strani da pobedi u ratu“, zaključuje Timoti Eš.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
