Da li je Mandelin san o pomirenju doveden u pitanje?

Nekadašnji predvodnik borbe za oslobođenje Južne Afrike Nelson Mandela protivio se diskriminaciji zasnovanoj na boji kože i poreklu. Međutim, tri decenije posle ukidanja aparthejda mnogi ljudi u Južnoj Africi i dalje su izloženi odbacivanju i nasilju svojih suseda.

Borba za radna mesta

„Živimo u svetu u kojem su mogućnosti mnogih mladih ljudi ograničene, pa se njihovo nezadovoljstvo lako usmerava protiv stranaca, koji se često doživljavaju kao konkurencija za radna mesta”, kaže za DW Mpo Tsotetsi. Ova tridesetdvogodišnja Južnoafrikanka radi kao socijalna radnica i živi u jednom od siromašnih naselja u blizini Johanesburga.

Ona ne smatra da je Mandelin san zauvek izgubljen, ali veruje da je danas na ozbiljnom iskušenju. „Mandela je verovao u Južnu Afriku zasnovanu na pomirenju, poštovanju ljudskog dostojanstva i afričkoj solidarnosti”, kaže Tsotetsi. Kako dodaje, bio je svestan da su brojne afričke države podržavale Južnu Afriku u borbi protiv aparthejda. „Bio je uveren da budućnost Afrike zavisi od jedinstva, a ne od podela.”

Međutim, porast mržnje prema strancima, pljačke i nasilje nad migrantima koji dolaze upravo iz tih susednih zemalja svedoče o sasvim drugačijoj stvarnosti. Mnogi migranti poslednjih nedelja napustili su Južnu Afriku iz straha za svoju bezbednost, pošto su krajnje desničarske građanske patrole, poput pokreta „March and March” i „Operation Dudula”, pretile novim napadima i zastrašivale stanovništvo.

Nedavni marš „Mabahambe” („Moraju da odu”), ksenofobni napadi i sve veće tenzije oko pitanja migracija, smatra Tsotetsi, odražavaju stvarno nezadovoljstvo velikog broja Južnoafrikanaca. Građani imaju utisak da vlast nije uspela da se izbori sa nezaposlenošću, kriminalom i neregularnim migracijama, dok su predmet kritika i nedovoljno kvalitetne javne usluge.

Mandelino nasleđe nije „statična vrednost”

Nezadovoljstvo građana jeste opravdano, smatra i Vern Haris, nekadašnji Mandelin arhivista i saradnik u Fondaciji „Nelson Mandela”. Ljudi postaju sve nestrpljiviji, ali protesti imaju i političku dimenziju. Pošto se u novembru održavaju lokalni izbori, opozicionim strankama odgovara da podstiču nezadovoljstvo vlašću.

„Nasleđe Nelsona Mandele nije statična vrednost, već dinamičan javni resurs otvoren za nova tumačenja. Ono se tokom vremena neprestano oblikuje i preoblikuje. Živo je i može da posluži i dobru i zlu”, kaže Haris za DW.

Madiba, kako su građani od milošte zvali Mandelu, prema Harisu je već ubrzo po stupanju na dužnost predsednika Južne Afrike 1994. godine javno progovorio o afrofobiji i ksenofobiji.

„Već 1995. godine vrlo jasno je poručio da su takvi oblici mržnje neprihvatljivi u demokratskom društvu. Upravo tu poruku, izrečenu u ranoj fazi naše demokratije, Fondacija ‘Nelson Mandela’ zastupa i danas.”

„Afrofobija u Južnoj Africi 2026. godine ne može da se razume bez sagledavanja strukturnih odnosa južnoafričkog kapitala”, objašnjava Haris. Kako kaže, taj kapital je sa ostatkom afričkog kontinenta povezan duboko eksploatatorskim odnosima.

„To podseća na kolonijalne obrasce eksploatacije i objašnjava zašto Južna Afrika danas postupa slično evropskim i severnoameričkim državama koje pojačano kontrolišu svoje granice kako bi sprečile dolazak ljudi iz Afrike.”

Elitno vođstvo stranke

Prema rečima Mametlvea Seipeija, ekonomski kompromisi koje je Mandelina vlada napravila na početku njegovog mandata bili su u skladu sa ekonomskom politikom Afričkog nacionalnog kongresa (ANC).

„Privreda zasnovana na stranim monopolima nad rudnim bogatstvima i na jeftinoj radnoj snazi iz susednih zemalja dovela nas je do situacije u kojoj se danas nalazimo”, kaže on za DW.

Seipei radi u organizaciji Kopanang Africa Against Xenophobia, koaliciji organizacija civilnog društva, sindikata i migrantskih udruženja. Iako je ANC tokom borbe protiv vladavine bele manjine ujedinio nade miliona ljudi u bolju budućnost, rukovodstvo stranke pripadalo je političkoj eliti. Razvoj crnog kapitalizma uz očuvanje privredne strukture nasleđene iz vremena aparthejda nije doveo do društvenog napretka, ocenjuje Seipei.

Tesa Dums je sociološkinja i osnivačica nevladine organizacije Rivonia Circle. Ona smatra da se posledice aparthejda i danas jasno osećaju. „Poseban oblik aparthejda i dalje postoji, kao da se od 1994. godine gotovo ništa nije promenilo. Ljudi i dalje žive podeljeni na bogate i siromašne, na crne i bele – i upravo je to deo problema”, kaže ona za DW. „Pravi razlog zbog kojeg ova zemlja nije uspela da prevaziđe podele jeste to što nismo uklonili nejednakost”, dodaje Dums.

„Dozvolili smo da se bogatstvo gomila. Jedina razlika u odnosu na prošlost jeste to što je danas koncentrisano u rukama političke i ekonomske elite.” Pri tome je, ističe ona, zanemarena većina siromašnih građana, koji su u najvećem broju slučajeva crnci.

Preraspodela bogatstva nije uspela

Mladi računovođa Obakang Ari smatra da je ksenofobija u oštroj suprotnosti sa Mandelinom vizijom, ali da je njegovo nasleđe i dalje vidljivo u činjenici da je Južna Afrika ostala demokratska država. „Imamo mogućnost da biramo vlast po sopstvenoj volji, uživamo snažnu zaštitu ljudskih prava, a građani i organizacije civilnog društva imaju značajnu ulogu”, kaže on za DW. „Cilj i dalje postoji, ali se ne ostvaruje”, smatra Ari.

„Prošlo je već trideset godina, a i dalje smo zemlja u razvoju čiji je privredni rast sporiji od inflacije i koja je u tom pogledu i dalje veoma nerazvijena.” Prema njegovim rečima, Mandelina vizija i danas se suočava sa stvarnošću Južne Afrike u postaparthejdskom periodu, a upravo to jasno pokazuje i pokret „March”.

Socijalna radnica Mpo Tsotetsi uverena je da „Mandelin san nije mrtav”.

„Na mojoj generaciji sada je odgovornost da odluči hoćemo li dozvoliti da strah i podele oblikuju Južnu Afriku ili ćemo izabrati saosećanje, pravdu i odgovornost. Od toga zavisi da li će njegova vizija biti ostvarena.”