„Dodikove avanture su svedočanstvo promašaja pristupa Zapada Bosni i Hercegovini“: Analiza bivšeg savetnika ministra bezbednosti BiH

Milorad Dodik, ultranacionalistički i proruski predsednik bosanskog entiteta Republika Srpska, pokrenuo je duboko destruktivnu kampanju usmerenu na suverenitet i teritorijalni integritet zemlje.

Od svih kriza koje je zemlja pretrpela od kasnih 1990-ih, ovo je daleko najozbiljnija pretnja miru i sigurnosti u dejtonskom posleratnom poretku.

Skupština Republike Srpske donela je dve važne odluke.

Prvo, suspendovala je odluke Ustavnog suda Bosne i Hercegovine na svojoj teritoriji. Dodik je takođe potpisao dekret kojim se Republici Srpskoj dozvoljava da zanemari bilo koju odluku Kancelarije visokog predstavnika (OHR), glavnog izaslanika međunarodne zajednice u Bosni i Hercegovini.

Ustavni sud i OHR deluju kao krajnji autoriteti u tumačenju i očuvanju Dejtonskog mirovnog sporazuma, koji je okončao rat u BiH 1995.

Ovo veoma liči na de facto secesiju, formalni čin podele zemlje (i zaista Dodik redovno preti referendumom o izlasku iz Bosne).

Štaviše, s obzirom na to da je jednostrani potez Skupštine Republike Srpske omogućio Dodiku da razotkrije pravnu arhitekturu Dejtona kao rezultat toga, ono što je u suštini puzajući državni udar sada preti potpunim krahom mira koji se održavao skoro 30 godina.

Dodikova eskalacija pretnji uništenjem Bosne dobila je direktnu podršku Rusije. Ambasada u Sarajevu nazvala je ove poteze „logičnim“.

Ruska misija pri Savetu bezbednosti UN, takođe, je podržala pristup Republike Srpske ulaganjem prigovora na troje stranih sudija koji imaju mandat u Ustavnom sudu.

Ova podrška je deo većeg geopolitičkog cilja podrivanja funkcionalnosti bosanske države podržavanjem lokalnih ruskih zastupnika i istovremenog slabljenja zapadne podrške konačnom članstvu Bosne u NATO-u i EU.

Rusiji je predugo bilo dozvoljeno da unapređuje svoju podršku novom nadmetanju sa Zapadom na Balkanu.

Dodikove avanture su svedočanstvo promašaja pristupa Zapada Bosni i Hercegovini, koji je zasnovan na spremnosti da se umire regionalni lideri.

Konkretno, aktuelni visoki predstavnik Kristijan Šmit je izazvao kritike pregovarajući sa hrvatskom i srpskom vladom o izmenama izbornog zakona u BiH, uprkos priznanju da obe zemlje nemaju interesa za nezavisnu bosansku državu.

Efekat je jasan.

Takav pristup je dao zeleno svetlo ruskim zastupnicima u Bosni i na Kosovu da podignu nacionalistički preduslov i poguraju dalje formalne procese secesije.

Štaviše, dopuštajući srpskim ultranacionalistima da haraju ovim destabilizujućim akcijama, SAD i Kvinta (SAD, Francuska, Nemačka, Italija i Britanija) prekršile su svoje obaveze da podrže Dejton.

U međuvremenu, izjave, uključujući i izjave američkog predstavnika za Zapadni Balkan, Gabrijela Eskobara, umanjile su neposrednu pretnju, efektivno eliminišući mogućnost oštrog odgovora na Dodikove akcije ukoliko on posegne za potpunom secesijom.

Iako je OHR reagovao ukidanjem novousvojenih zakona i donošenjem izmena krivičnog zakona zemlje koje u suštini prebacuju loptu na domaće pravosuđe da se bavi takvim kršenjima, ovo neće doneti dugoročna rešenja.

Umesto toga, nedavni događaji mogu signalizirati da je Dejton otišao svojim tokom. Dodikovi postupci su toliko ekstremni da ukazuju na to da je raspad Bosne i Hercegovine njegov krajnji cilj.

Kratkoročni pristup kriznog upravljanja koji koristi Zapad je jednostavno neadekvatan.

Zapadna politika nije uspela da, kako je navedeno u članku u Foreign Policy, „konačno vidi Srbiju i režim Aleksandra Vučića onakvim kao što jesu: satelitska država Kremlja koja seje razdor kroz mrežu regionalnih zastupnika“ čiji je cilj da poremeti integraciju Bosne sa Zapadom.

Rat 1992-1995, najveći sukob posle Drugog svetskog rata, barem do sveopšte invazije Rusije na Ukrajinu, trebalo bi da bude podsetnik na rizike.

Ako Dejton ipak propadne, bosanski patrioti sigurno neće sedeti skrštenih ruku dok im je zemlja raskomadana.

Ako Zapad želi da izbegne novi sukob na Balkanu koji Rusija, izgleda, želi, trebalo bi da načini veliki zaokret.

Prvo i najvažnije, SAD treba da rade sa EU na uvođenju sveobuhvatnih sankcija Dodiku, njegovim saveznicima i institucijama i kompanijama Republike Srpske koje podržavaju njegovu secesionističku politiku.

Iako se može očekivati da će Mađarska, lojalni saveznik Dodika i Vučića, staviti veto na takav predlog EU, države članice predvođene Nemačkom, Italijom i Francuskom, plus Britanija, tada mogu sastaviti bilateralni okvir restriktivnih mera.

Pristup stranim kasama, kao što je zaduživanje Republike Srpske u Londonu i Beču, trebalo bi da bude zabranjeno. Štaviše, RS izvozi 76 odsto svojih proizvoda u EU.

Ciljana zabrana određenih uvoza poput obuće, gume i električne energije značajno bi oslabila njenu ekonomsku poziciju.

Da bi ponovo uspostavio funkcionalno odvraćanje, Zapad bi trebalo da pokrene transatlantske snage dovoljno jake da podrže mandat EUFOR-a za sprovođenje mira koji podržava NATO.

Kada kredibilna grupa snaga bude uspostavljena, OHR bi mogao razmotriti hrabrije mere u suprotstavljanju Dodiku, personifikaciji pretnje miru i bezbednosti. Konačno, SAD, Velika Britanija i EU trebale bi pokrenuti konačnu reviziju Dejtona u saradnji sa širokom koalicijom bosanskohercegovačkih građana, kako bi se zalagali za građanski društveni ugovor usmereniji prema građanima uz jačanje države Bosne i Hercegovine.

Ovo će omogućiti bolji i efikasniji odgovor na sve dalje krize bez potrebe za daljim uključivanjem Zapada.

Rizik je da bi svaki novi sukob dodatno umanjio kredibilitet Zapada i pružio mogućnosti zemljama koje stvaraju probleme kao što su Rusija i Kina.

Ako se pobuna u Republici Srpskoj nastavi, bosanske patriote će verovatno biti skloni da traže spoljnu moć koja bi ih podržala.

Ako bi Zapad rizikovao takav tok događaja to bi bio krajnje nerazuman način delovanja.