Ili rat ili robija

Kapuljača skriva lice, neupadljiva odeća. On se boji da ga ne otkriju. Taj osećaj prati ovog Rusa već nekoliko meseci, otkako živi u glavnom gradu Gruzije Tbilisiju. Nikita mu nije pravo ime, ali ne želi da nam ga oda. Do prošlog februara je ovaj mladi Rus studirao u Moskvi. Kaže da je njegovo školovanje plaćalo Ministarstvo odbrane, obezbedili su mu mesto u studentskom domu. Obavezao se da će posle završenog studija tri godine biti u armiji. „Ugovor sam tada potpisao iz gluposti. Mnoge stvari mi nisu bile jasne. Mislio sam – dobro, protraćiću tri godine u vojsci, ali ću zato obezbediti moje studiranje“.

Kada je dobio poziv u vojsku, Nikita je dao otkaz u vojnoj službi, ali to nije prihvaćeno. Vojska mu je ponudila kompromis. „Premestili su me na poziciju u rukovodstvu, da administrativno pomažem komandantima. Ali u septembru su me premestili u novu službu u kojoj radim sa vojnom tehnikom i gde u slučaju neprijateljskog napada moram da se borim”.

Nikita je shvatio da svakog trenutka mogu da ga premeste u Ukrajinu. Odlučio je da napusti Rusiju. Pobegao je u Gruziju.“Nisam hteo u rat. Bekstvo je bila moja jedina šansa“. Njemu je bilo jasno šta rizikuje: „Celog života ću se skrivati od Rusije, nikada se više ne mogu vratiti. Ne bojim se da umrem ili da me zatvore. Ali neću da ubijam ljude“.

Hiljade optuženih za dezerterstvo pred sudovima

Nikita nije jedini koji tako postupa. Organizacije za zaštitu ljudskih prava ukazuju na hiljade sudskih procesa zbog navodnog dezertiranja. Zapravo je broj dezertera još veći, smatra Grigorij Sverdlin iz nevladine organizacije „Idite Lesom“. U slobodnom prevodu ime organizacije bi glasilo „Hvatajte maglu“. Ta organizacija pomaže beguncima od ratne vojne službe da napuste zemlju.

Sverdlin kaže da se jedni boje mobilizacije, a drugi su već bili na frontu i ne žele više da se bore. „Dobijamo mnogo izveštaja o haosu koji vlada na frontu. Ponekad niko ne zna gde su zapovednici. Jedni pričaju da su ih naprosto ostavili usred polja, potpuno prepustili njima samima, bez komande. Kažu da novajlijama niko ne prenosi znanja, obuka se sastoji samo od toga da se jedan jedini put puca iz mašinke“.

Prošle jeseni, kada je počela mobilizacija, brojni regruti su na društvenim mrežama postavili video zapise o lošem stanju u logorima za obuku i na frontu. Igor Sandžijev, četrdesetšestogodišnji građevinski radnik o tome govori pod punim imenom i prezimenom: Ovaj Rus danas živi na zapadu Kazahstana.

„Lutrija zvana rat“

Vojska ga je pozvala prošle jeseni da bi navodno aktuelizovala lične podatke. Samo što je ušao u njihovu kancelariju, dali su mu rešenje da iste večeri pođe na poligon za obuku, a posle nekoliko nedelja – u rat. Igor se osećao kao da je upao u klopku. Odlučio je da pobegne: „Za meine je ulog bio – sve ili ništa. Ili ću na višegodišnju robiju kao dezerter ili ću da umrem negde u Ukrajini. Radije ću u zatvor. Neću da preuzmem rizik, neću da igram tu lutriju zvanu rat, koju priređuje predsednik Putin“. On dodaje da je to smrtonosan igra. Prema medijskim izveštajima u ratu je već poginulo na desetine hiljada Rusa. Radi se o nepotvrđenim podacima.

Mnogi koji su dobili poziv za mobilizaciju bili su očevi. Mnogi su se javili dobrovoljno jer su računali na dobru zaradu. Igor je takođe sa juga Rusije, iz Republike Kalmikije. “Mogućnosti zarade su kod nas ograničene. Ne isplaćuju plate. Rat je za mnoge jedina mogućnost da poprave svoj budžet. Jednom će ćerka uskoro da počne da studira, drugi je stavio kuću pod hipoteku, treći hoće da kupi auto“.

Za Igora je Kazahstan već drugo utočište. Najpre je pobegao u Belorusiju, ali ga je tamošnja policija vratila na ruski poligon za obuku kod Volgograda. Pobegao je još jednom, ovaj put u Kazahstan, u grad Uralsk. Postavio je zahtev za dodelu političkog azila, ali je odbijen. Sud je naveo da njegov slučaj ne ispunjava uslove za dodelu statusa izbeglice. Osim toga, osuđen je na uslovnu kaznu zatvora od šest meseci zbog ilegalnog prelaska granice. Igor se žalio, žalba je odbijena. Sada mu preti deportacija u Rusiju.

„Čekaju me rat ili robija“

Zamenik direktora Međunarodne kancelarije za ljudska prava u Kazahstanu Denis Živago kaže da Igorev slučaj nije izuzetak. Više od dvadeset Rusa čekaju na odluku o zahtevu za dodelu azila. „Ti ljudi nisu ilegalno došli preko granice, borave potpuno legalno u Kazahstanu, ali neke traže (u Rusiji, primedba redakcije), drugima je izrečena zabrana odlaska u inostranstvo. Pokušavaju da nađu drugi način da se domognu neke treće zemlje“.

Igor Sandžijev nema iluzije o svojoj budućnosti. „Čeka me ili zatvor ili rat u Ukrajini. Upravo državni mediji Rusima objašnjavaju da na frontu nema dovoljno ljudi i da bi vojno sposobni muškarci morali da se bore”.

I Nikita u Gruziji ima neizvesnu buidućnost. On se u zemlji oseća nesigurno. Kaže da ljudi nisu loši i da se Gruzini ne odnose loše prema njemu kao prema Rusu. “Ali ja se ovde još uvek bojim ruske države. Ponekad još uvek imam košmarne snove u kojima moj stari šef zvoni na vratima i kaže da pođem sa njim, da su me našli“.

Oba Rusa, i Igor i Nikita u svakom slučaju žele da ostanu u inostranstvu, koliko god mogu.