Iskušenja Tereze Mej

 A u 19. veku Tereza iz Lisjea je pričala sa životinjama, uzgajala bašte, činila dobro i postala poznata kao „Cvetić“. Britanska premijerka Tereza Mej je s vremena na vreme filantrop poput Majke Tereze, ambiciozna poput Tereze Avilske i skromna kao „Cvetić“. Ali, da li će biti dobro zapamćena kao neka od njih?

Kao i „Cvetić“, Mejeva je toliko diskretna da čak mnogi članovi njene partije imaju sumnje kada je reč o tome u šta ona zapravo veruje. Ona udovoljava američkom toksičnom predsedniku Donaldu Trampu i dodvorava se turskom predsedniku Redžepu Tajipu Erdoganu, koji brzo pretvara jednu od strateški najvažnijih zemalja u sumornu anadolijsku periferiju netolerancije. Oba gesta su zasenila čak i ulagivanje bivšeg britanskog premijera Dejvida Kamerona kineskom predsedniku Si Đinpingu tokom Sijeve posete Britaniji 2015.

Ali izgleda da postoji nešto dublje za Mejevu. Pokretanjem Člana 50 Lisabonskog ugovora njena vlada je u vezi sa odlukom o Bregzitu koja predstavlja tesan rezultat s referenduma uz minimalnu kontroverzu, zadržavši izuzetnu popularnost, prešla tačku na kojoj je moguć povratak.

Naravno, malo toga se zapravo izdogađalo tokom devet meseci od kada je referendum održan – nisu preduzeti nikakvi konkretni koraci, a čvrsti protivnici Bregzita kao što je ministar za rad i penzije Demjan Grin i državni ministar Alan Dankan još uvek su članovi Vlade. Investitori očito zavise od činjenice da se ništa značajno neće desiti bar još godinu dana jer će Evropa biti u čeljustima sopstvenih izbora u Francuskoj, Nemačkoj i verovatno Italiji.

Aktuelne vlasti u Evropi neće hteti da rizikuju da se njihovi populistički desničarski rivali osnaže davanjem prostora „britanskoj oluji“. S druge strane, holandski populistički avatar Gert Vilders je nedavno pretrpeo izborni poraz u odnosu na ono što su mnogi očekivali. A u Francuskoj će kandidati mejnstrima kao što su Emanuel Makron i Fransoa Fijon najverovatnije pobediti na predsedničkim izborima u drugom krugu u kojem će se boriti protiv Marine le Pen iz Nacionalnog fronta ako se ona lukavo ne postavi kao umereni ili socijalistički „patriota“ koji se zalaže za državu blagostanja.

Nakon toga nemački birači će ili ponovo izabrati kancelarku Angelu Merkel ili će posao dati socijaldemokrati Martinu Šulcu, koji je orijentisan ka EU. A sledeći italijanski lider će definitivno biti bilo ko drugi osim Bepa Grila, ekscentričnog lidera Pokreta pet zvezdica.

Kada se izborna prašina konačno slegne, uslediće lažni rat između Britanije i Evropske unije. U reprizi borbi britanske premijerke Margaret Tačer protiv Evrope od pre trideset godina, obe strane će huktati i puftati, pretiti povlačenjem iz pregovora i onda postići kompromis u poslednjem minutu.

I na kraju, sporazum će najverovatnije ličiti na članstvo Norveške u Evropskoj ekonomskoj oblasti (EEA), ali će biti etiketiran sa „namenjen“ Britaniji. Tako će pristup Britanije evropskom tržištu ličiti na ono što ima danas, uz neznatno veću kontrolu migracije iz EU i prekid uvažavanja institucija EU kao što je Evropski sud pravde. London će se zauzvrat odreći najvećeg dela uticaja prilikom određivanja kako evropsko jedinstveno tržište funkcioniše.

Prihvatanjem takvog kompromisa Mejeva bi sigurno ispunila svoje obećanje onima koji su glasali za Bregzit, a verovatno bi ujedinila različite tabore u okviru sopstvene stranke. Ali bi mnogo toga moglo da krene naopako. Ako se evropske zemlje ne zateturaju ka desnici i ako se Šulc iznedri kao nemački lider i defakto predsednik EU, EU će imati manje tolerancije za zahteve Britanije.

Čini se da dodvoravanjem Trampu i Erdoganu aktuelna strategija Mejeve naginje ka udovoljavanju „bregziterima“ i evroskepticima desnog krila. Ali ako im previše toga prepusti, mogla bi da onemogući postizanje konačnog sporazuma sa Evropom. U svakom slučaju, evrofobi kao što je Lijam Foks, ministar trgovine, osudiće svaki sporazum kao izdaju principa u kameronovskom stilu i zalagati se za „čist“ najbolji mogući Bregzit. To bi značilo poštovanje pravila Svetske trgovinske organizacije, ili možda nepoštovanje bilo kakvih pravila, u vezi sa Evropom, što bi Britaniju stavilo u prilično nezgodnu situaciju.

Zbog činjenice da se Mejeva suočava s najslabijom opozicijom na domaćem terenu koja se može zamisliti, njene teškoće se zapravo mogu produbiti. Lider Laburističke stranke DŽeremi Korbin drži se svog starog levičarskog ekstremizma, osim kada je reč o imigraciji, gde kompromituje jedno od najsvetijih laburističkih principa da bi udovoljio sve manjem izbornom telu koje je nekada prisvajao Osvald Mozli i drugi lideri ekstremne desnice, a sada ga zastupa Stranka za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva.

Korbin, kao pravi lenjinista, veruje da je svaka strategija prihvatljiva u težnji ka moći. U karijeri od gotovo 35 godina uvek je gledao u budućnost. Izgleda da sada misli da bi mogao da se iznedri poput Trampa kao neočekivani pobednik 2020, naročito ako zbog Bregzita ekonomija završi u silaznoj spirali. Ako ne dođe do tog scenarija, može bar da pokuša da sabotira ono što on vidi kao zaveru kapitalista za slobodno tržište koja nastaje u EU.

Ako kontrolu preuzme bivši ministar finansija u senci Ed Bols ili nekadašnji šef diplomatije Ed Miliband, laburisti bi mogli da imaju realne šanse.

Tereza Mej, opremljena sopstvenim narodnim mandatom i uz viziju, snagu i hrabrost svoje tri imenjakinje, mogla bi da obezbedi dogovor sa Evropom koji služi i Britaniji i cilju globalne stabilnosti.

Autor je bivši član Spoljnopolitičkog odbora Donjeg doma britanskog parlamenta

Copyright: Project Syndicate, 2017.

www.project-syndicate.org