Zašto je bunker-plesna sala savršen simbol Trampove administracije?

Ta sala nije samo predsednikova neobična opsesija, već simbol velikog dela karaktera Trampovog drugog mandata: neviđene korupcije, razaranja sistema kontrole i ravnoteže (dok Kongres, sa svojim budžetskim ovlašćenjima, biva sistematski ignorisan), čiste želje za vandalizmom, ocenjuje u kolumni za Gardijan Jan-Verner Miler, profesor politike na Univerzitetu Prinston.

Brzi zaokret Trampa i njegovih pristalica od pokušaja atentata ka propagandi za plesnu salu u ime bezbednosti uvodi još dve nove, uznemirujuće dimenzije: „bunker-plesna sala“ odgovara lideru koji se plaši sopstvenog naroda.

Manje očigledno, to se uklapa i u način razmišljanja pojedinih figura iz Silicijumske doline koje očekuju apokalipsu (koju sopstveno delovanje i ubrzava) i koje traže utočište na privatnim ostrvima, u novoosnovanim gradovima i zapravo u onome što se danas naziva „apokaliptičnim bunkerima“.

„Ne može se izgraditi dovoljno brzo“, izjavio je Tramp nakon incidenta u subotu uveče.

Ali razlozi za njegovu opsesiju plesnom salom datiraju još pre večere dopisnika Bele kuće: njegovi biografi su istakli da su ketering i plesne sale bili jedni od retkih njegovih uspešnih poslovnih poduhvata.

Plesna sala, kao i prostor u Mar-a-Lagu, pruža scenu za grandiozne ulaske i obožavanje masa čiji se sastav može savršeno kontrolisati i, ne manje važno, kao što su pokazali drugi aspirantni autokrate, ogromna građevina predstavlja izjavu moći: ona šalje poruku kritičarima da je lider nad njima trijumfovao i da njegovu zaostavštinu — bar ono što je učinio u izgrađenom okruženju — nije moguće poništiti.

Fokus na bezbednost takođe prethodi pokušaju atentata: nakon što je sudija kojeg je imenovao Džordž V. Buš zabranio izgradnju plesne sale bez odobrenja Kongresa, pristalice Trampa tvrdile su da je završetak tog objekta hitno pitanje nacionalne bezbednosti.

Pravna odluka je sarkastično primetila da je velika rupa pored Bele kuće – proglašena posebnim bezbednosnim rizikom – zapravo delo samog predsednika.

U međuvremenu, republikanci koji pokušavaju da se dodvore predsedniku sada žure da uvedu zakonodavne predloge.

Ove nedelje je podneta tužba protiv Nacionalnog fonda za očuvanje istorijskog nasleđa, uz jezik koji očajnički pokušava da imitira Trampov govor („Oni su veoma loši za našu zemlju“ pate od „Trampovog sindroma poremećenosti“ itd. — stvari koje nijedan samopoštovani advokat u ranijim vremenima ne bi napisao).

Preterano je tvrditi da predsednik može biti bezbedan samo u onome što je Tramp nazvao „vojno bezbednom, strogo poverljivom plesnom salom“, sa neprobojnim staklom i krovom otpornim na dronove.

Na kraju krajeva, Tramp prisustvuje UFC događajima i provodi nesrazmerno mnogo vremena u klubu na Floridi koji ni izdaleka nije bezbedan (što je još jednom pokazao naoružani uljez u februaru).

U svakom slučaju, Udruženje dopisnika Bele kuće, ako uopšte ima preostalog samopoštovanja u odnosu na šefa izvršne vlasti koji je pokrenuo neviđene napade na američku štampu, odbilo bi da organizuje događaj u Beloj kući od koje bi, po pravilu, trebalo da drži kritičnu distancu.

Tramp, sa svojom nepogrešivom sposobnošću da prepozna prilike za favorizovanje i korupciju, nagovestio je da bi mogao da dozvoli određenim privatnim udruženjima pristup svojoj plesnoj sali.

Naravno, bezbednost oko političkih zgrada postala je sve stroža tokom poslednjih decenija, a posebno posle 11. septembra.

Davno su prošla vremena kada su ljudi mogli jednostavno da priđu Beloj kući. Ali Trampovo insistiranje na kombinovanju plesne sale i bunkera i dalje deluje neobično.

Veliki renesansni arhitekta i teoretičar Leon Batista Alberti čuveno je istakao da samo tiraninu treba tvrđava, idealno udaljena od centra republike. Popularan vladar može sebi da priušti prilično otvorenu građevinu u prostorima povezanim sa uobičajenom svakodnevicom građana.

Mnogi članovi Trampove administracije žive u vojnim bazama. Tvrdnja da su oni znatno više ugroženi nego političari u prošlosti ostaje neproverena, iako se ona uklapa u model propagande u kojem se održava osećaj neposredne pretnje (i grozničave fantazije o svemoćnoj „antifa organizaciji“).

Tramp, kao i uvek sklon promociji nekretnina i posebnih pogodnosti, govori o bunkeru sa „najmodernijom bolnicom“.

Kako je ukazao Geret Graf, originalni bunker Bele kuće izgrađen je za scenario u kojem bi Nemačka napala tokom Drugog svetskog rata, a kasnije i za nuklearni rat.

On je na upečatljiv način korišćen tokom 11. septembra. Ali nikada nije bio zamišljen kao dobro opremljeno mesto za duži boravak, jer je cela američka strategija „kontinuiteta vlasti“, kako nas Graf takođe podseća, zasnovana na tome da se predsednik premesti na lokaciju na kojoj ga je teško locirati.

Može se zamisliti situacija u kojoj bi Tramp, koji očigledno nije bio previše spreman da napusti Belu kuću 2021. godine, pokušao da se zatvori i odbije da preda vlast.

Ovo nije predviđanje ali s obzirom na to koliko se često ono što je izgledalo nezamislivo dogodilo u poslednjih deset godina, to takođe nije ni znak političke paranoje.

Još uznemirujuća je pomisao da Trampov bunker-mentalitet sada odgovara mentalitetu njegovih tehnoloških oligarha iz Silicijumske doline.

Kao što su Astra Tejlor i Naomi Klajn tvrdile, oni na jednoj ravni zaista razumeju koliko se klima uništava i koliko njihove sopstvene politike mogu ubrzati dolazak političkih katastrofa.

Tramp 2.0 je ušao u oblik nepromišljenog samouništenja čije posledice bi mogle zahtevati samoizolaciju: bez ograničenja u zagađenju, nekontrolisano širenje bolesti koje se mogu sprečiti, sve manja briga za bezbednost hrane i avionskog saobraćaja.

Ako uopšte postoji svest o tome šta će ovaj u krajnjoj liniji nihilistički nagon proizvesti, onda pokušaji da se ono što Tramp naziva „jednim od najsigurnijih komada zemlje na svetu“ učini još sigurnijim za njega samog, pred samonametnutim katastrofama, počinju da dobijaju izopačen smisao.