Kamen bačen u baru: Povodom pobede desnice na parlamentarnim izborima u Italiji 1foto BETAPHOTO (Roberto Monaldo/LaPresse via AP)

Dilema i sumnji skoro i da nije bilo: pobeda ultradesnice na italijanskim izborima bila je lako predvidiva iz više razloga od kojih su od najmanjeg značaja bila neposredna izborna obećanja.

Predizborna kampanja je trajala isuviše kratko da bi političke poruke stigle do većine birača, ali to i nije bilo potrebno. Oni koji su odlučili da glasaju (nešto više od 63 odsto biračkog tela) stigli su na biračka mesta sa već formiranim stavom.

Oni koji su imali nekih dilema, ostali su kod kuće, a naknadna istraživanja (ukoliko ih bude bilo) utvrdiće koliki je procenat onih apstinenata koji su tradicionalno apolitični, u odnosu na one koji su uzdržavanjem od glasanja iskazali svoj politički stav.

U tom smislu treba posmatrati i takozvani „zaokret u desno“ koje je učinilo italijansko biračko telo, što se, pre svega, ogleda u skoku popularnosti „Braće Italije“ Đorđe Meloni sa 4,35 posto na izborima 2018, na 24 odsto glasova osvojenih pre dva dana. Razlika je skoro fantastična, tako da prvo pitanje koje se nameće samo po sebi može da glasi: šta su to, tokom ove četiri godine, „Braća Italije“ učinili za svoju zemlju da bi zaslužili toliki skok poverenja svojih sugrađana? Odgovor je samo jedan: faktički ništa.

I sama Đorđa Meloni u svom prvom obraćanju javnosti nakon objavljivanja preliminarnih izbornih rezultata je naglasila da je pobeda rezultat pre svega njihove „doslednosti i upornosti“.

Ukoliko doslednošću i upornošću nazovemo standardno desničarsko trumbetanje o zaštiti porodičnih vrednosti, pogubnosti abortusa, opasnosti od emigrantske najezde i parole o permanentnoj ugroženosti naciona od zlih briselskih birokrata, onda je učinak „Braće“ više nego nikakav, tim pre što su u istu trubu duvali i „Legisti“ Matea Salvinija, baštinici popularnosti stečene tokom Berluskonijeve ere.

Za razliku od njega, izniklog u senci dva politička oca, „velikog tate“ Silvija i Umberta Bosija, Meloni se, pažnje vrednom upornošću nametnula za lidera jedne neupitno mashilističke političke formacije, i kao poslanica u italijanski Parlament unela političku dikciju minhenskih pivnica: oštar jezik i još oštrije formulacije, koje ništa ne koštaju, jer ništa ni ne znače.

Ali, otuda ona ni nema čime da se pohvali osim „doslednošću i upornošću“ koje su očigledne, ali koje su se u aktuelnom političkom trenutku pokazale kao dobro odabran mamac za italijansko biračko telo. Razlog tome je permanentni nedostatak doslednosti i upornosti kao osnovna karakteristika svih dosadašnjih italijanskih vlada, sa malim izuzecima koji potvrđuju pravilo.

Odakle god da se krene, od burlesknih Berluskonijevih poduhvata, ili od „tehničara“ Marija Montija, levog demokrate Enrika Lete, partijskog mu kolege Matea Rencija, demokrate Paola Đentilonija, nezavisnog Đuzepea Kontea (uz podršku „Pet zvezdica“) koji je dva puta imenovan za premijera, pa do nezavisnog Marija Dragija, dakle, tokom svih tih mandata od 2016. godine do danas, italijanski građanin je na raspolaganju imao dva izneverena nadanja (Renci i „Pet zvezdica“) i dva neuspela pokušaja da se stvari dovedu u kakav – takav red (Konte, Dragi).

Ali zato nisu nedostajale beskrajne političke debate, nemerljiva količina praznoslovlja, skandali, afere, unutarpartijski okršaji i izdaje, preletanja i, kao vrhunac – sloga i zajedništvo pripadnika političke kaste isključivo u slučajevima kada sebi treba obezbediti što veća primanja i privilegije. A ta primanja i privilegije već uveliko nadilaze okvire i najbujnije mašte.

Italijanski građanin, je već poodavno sit tog stanja u kome se ništa ne menja osim što su uslovi života sve gori (čak i da nije aktuelne energetske krize). Ugled zemlje u svetu se srozava, strana tržišta se sužavaju ili gube (sankcije Rusiji će biti plaćene nemerljivom cenom na ivici ekonomskog kolapsa), mladi i pametni beže glavom bez obzira, a nastojanja da se negativni trendovi zaustave su kratkog daha i površnog efekta.

Kritički intoniranih glasova je sve više, ali je reč isključivo o ljudima malih ili nikakvih političkih moći, a upustiti se u stvaranje neke nove partije, posao je i rizičan i uzaludan.

U ovakvom trenutku pojavljuje se Đorđa Meloni sa svojom „doslednošću i upornošću“ i kod umornog građanina ubeđenog (s razlogom) da su „svi isti“, budi tračak nade oslobađajući ga, makar za trenutak, primisli o istorijskim analogijama. Kao i sve desne opcije, i ova koju nude „Braća Italije“, podrazumeva takozvano „zavođenje reda“. Dakle, država je u haosu, ali smo mi tu da stvari postavimo na svoje mesto.

Istorija je već ponudila prizore takvih nastojanja pa se progresivniji deo Evrope, s pravom uplašio. Međutim treba znati da se sve ovo dešava u okolnostima koje Italijani zovu „acqua stagna“ što bi značilo bara ili još bolje – mrtvaja.

Đorđa Meloni će se veoma brzo uveriti (ukoliko to do sada nije znala) da plivanje u ovoj vodi nije ni nalik patriotičeskim eksplikacijama u društvu očaranih kamarada u kakvom baru, ili, rekli bi neki – pivnici.

Crna rupa italijanske državne birokratije čeka je i smeši joj se, srdačno.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.