Kapitalisti i socijalisti svih zemalja, ujedinite se! 1Foto: Copyright: Project Syndicate, 2020. www.project-syndicate.org

U Sjedinjenim Državama predsednik Donald Tramp i njegovi republikanci tvrde da samo oni stoje između američkog sna i socijalističke revolucije.

Iako Džo Bajden, Trampov izazivač iz demokratskih redova na izborima u novembru, ne zagovara tako nešto, on podržava „stavljanje tačke na eru akcionarskog kapitalizma“.

U svakom slučaju, kapitalizam i socijalizam su ponovo u središtu borbe za javno mnjenje i podršku birača.

Ali, za razliku od prethodnih decenija, standardna odbrana kapitalizma je intelektualno i politički sve slabija. Iako „svesni kapitalisti“ poput skupog brenda odeće Lululemon, guraju marketinške poruke da bi se „odupreli kapitalizmu“, čak tradicionalni kapitalisti poput uticajnog Biznis roundtejbla, organizacije glavnih izvršnih direktora najvećih američkih registrovanih korporacija, zagovaraju suštinsku reformu.

Slično tome, Klaus Švab, osnivač Svetskog ekonomskog foruma, osuđuje neoliberalizam i fundamentalizam slobodnog tržišta, a britanski konzervativci i američki republikanci počeli su da osuđuju zloupotrebe globalizacije i „tržišta“.

Današnja ideološka konfuzija dosta duguje tehnološkoj pometnji. Digitalizacija i opsežno širenje informacionih i komunikacionih tehnologija (ICT) preokrenula je ustaljena mišljenja o centralizaciji i decentralizaciji.

Zagovornici kapitalizma tradicionalno iznose argumente za decentralizaciju kao sredstvo za obezbeđivanje sistemske otpornosti.

Kada je sistem dobro organizovan, loše odluke nisu važne jer posledice odmah postaju jasne i tržišni akteri će učiti i prilagođavati se. Sistem je na kraju stabilan i sam sebe koriguje.

Ali bestežinska digitalna ekonomija i povećan značaj ekonomije obima su preobrazili takve argumente. Marginalni troškovi proizvodnje nematerijalnih proizvoda su u suštini nikakvi, a efekti mreže daju dalekosežne prednosti onima koji mogu da pobede u trci za obim u datom domenu.

Istovremeno, ICT takođe unosi pometnju u određivanje cena, što je nekada bio ključni informacioni input u tržišnim razmenama. Digitalna ekonomija sada oslikava diferencijaciju i diskriminaciju cena u obimu koji je prethodno bio nezamisliv, tako da su cene sve više odvojene od potražnje potrošača.

U međuvremenu, promenile su se i debate o socijalizmu. Stara socijalistička tvrdnja da bi centralizovano (društveno) planiranje omogućilo efikasniju raspodelu resursa nikada ne bi mogla da objasni činjenicu da su ljudski odlučioci izloženi nesavršenim informacijama. Kao takvi, socijalistički planeri od 1920-ih tvrde da bi budući pomaci u svetu računara na kraju zatvorili jaz u znanju, na šta su kritičari odgovarali ukazivanjem da bi autonomna tržišta i dalje uvek znala više.

Ova debata se ponavljala sa svakim velikim pomakom u ICT-u, od izuma elektronskih računara 1940-ih, preko uvođenja mejnfrejm računara 1960-ih do PC računara 1980-ih i pametnih telefona 2000-ih.

Ipak, ovog puta je možda drugačije. Stvarno smo došli do faze u kojoj računari mogu da procesuiraju više informacija od kompleksnih ljudskih društava. Algoritmi veštačke inteligencije su brzo odmakli od pobeđivanja ljudi u šahu. Zašto ne bi trebalo da mogu da unaprede ljudska tržišta?

Očigledna konvergencija centralnog planiranja i pojedinačnog izbora nije nova. Pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, u zenitu menadžerskog kapitalizma, mnogi su pretpostavljali da će velike korporacije poslovati na isti način bez obzira na to da li je pejzaž kapitalistički ili socijalistički. Pošto su i one same bile planirane institucije, nisu odgovarale na signale tržišta.

Slična konvergencija se može naći u ranom 19. veku kada su prvi put počeli da se upotrebljavaju izrazi kapitalizam i socijalizam. Neki od najuticajnijih socijalističkih teoretičara Industrijske revolucije su i sami bili kapitalisti.

Francuski bivši aristokrata Anri de Sen Simon imao je viziju budućnosti u kojoj će bankari, intelektualci i umetnici smeniti zastareli teološki i feudalni sistem u korist onoga što je on nazivao „industrijalizam“.

A vlasnik velške fabrike tekstila Robert Oven je pokušao da pokrene utopijske zajednice koje će deliti profit u SAD i Britaniji, razvijajući alternativu šemu za valutu zasnovanu na radu.

Ovi raniji primeri konvergencije treba da nas podsete da su i termin kapitalizam i termin socijalizam prvobitno osmišljeni sa istom funkcionalnom svrhom – da se napravi decentralizovan sistem raspodele u kojem bi se mogle zadovoljiti spontane potrebe i želje. I kako su potonje zemlje pokazale, oba pristupa postaju destruktivna kada su stvorila preterane koncentracije moći.

S obzirom na ovu istorijsku pozadinu, potraga za novim decentralizovanim okvirom izgleda kao povratak ranijem snu kojem su težili najraniji socijalisti i najraniji kapitalisti.

Ipak, s današnjim tehnologijama se može zamisliti zapravo ostvarenje sna pod hibridnim „sociopitalizmom“. Naposletku, dok su nekada bili potrebni meseci ili godine da se naprave tačne procene obima ekonomske aktivnosti ili trgovine, ovi podaci su sve dostupniji u realnom vremenu.

Ali podaci mogu da budu problematični. Dok nekima upravljaju vlade i međunarodne institucije, veliki deo se čuva na drugim mestima, uključujući univerzitete (Džons Hopkins u slučaju podataka o kovidu 19), pojedince (kao u kompilaciji podataka o potrošačima ekonomiste Raja Četija sa Harvard Univerziteta) i kompanije (koje ih čuvaju kao komercijalnu tajnu). Naročito u slučaju vlada i kompanija postoji stalna tendencija da se zataje podaci koji su nepovoljni ili neprijatni.

Štaviše, pandemija kovida 19 je skrenula dosta pažnje na načine na koji su posledice po zdravlje povezane sa socijalnim i ekonomskim nejednakostima i razumevanje toga je dovelo do politizacije drugih podataka, kao onih koji se odnose na stopu kriminala, prihode i etničke identitete.

Borbe ranog 19. veka su bile borbe za vlasništvo nad sredstvima proizvodnje, ali sada možemo da budemo precizniji u vezi s tim šta taj koncept obuhvata.

Ono što je danas najpotrebnije jeste opšti pokret koji će obezbediti vlasništvo nad podacima, nastavljajući model zahteva radnika da poseduju sopstvenu radnu snagu s početka 19. veka.

Da li se podaci mogu deliti na načine kojima se maksimiziraju dobici bez kompromitovanja društvenih interesa, individualnosti ili privatnosti? Kapitalisti i socijalisti celog sveta se moraju ujediniti da bi odgovorili na ovo pitanje. Osim svojih podataka, nemaju šta da izgube.

Autor je profesor istorije i međunarodnih poslova na Univerzitetu Prinston i stariji saradnik u Centru za inovaciju međunarodnog rukovodstva.

Copyright: Project Syndicate, 2020.

www.project-syndicate.org

close
Kapitalisti i socijalisti svih zemalja, ujedinite se! 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.