Nemački stručnjak: Vreme je da se „Evropa+“ suprotstavi agresivnoj SAD u Bosni i Hercegovini

U tekstu za Balkan Insight Basiner kaže da oni koji zagovaraju „kompromis“ sa Amerikancima napravili bi samodestruktivnu grešku.

Sada je trenutak da „Evropa+“ kolektivno ozbiljno pristupi geopolitici u regionu u kojem je EU najjače pozicionirana.

Sednica Saveta bezbednosti UN 11. maja, na kojoj je Šmit predstavio svoj završni izveštaj, pokazala je u kojoj meri je administracija Donalda Trampa promenila svoj stav u odnosu na ranije dvostranačke američke politike — pa čak i u odnosu na sopstvene ranije pozicije.

To je počelo ukidanjem sankcija američkog Ministarstva finansija iz oktobra prošle godine protiv Milorada Dodika, njegove porodice i niza povezanih zvaničnika.

U svom obraćanju na sednici UN, zamenica ambasadora SAD u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija Tami Brus izjavila je da Kancelarija Visokog predstavnika nikada nije bila zamišljena kao trajna institucija i da bi Šmitov naslednik trebalo da bude imenovan do juna, uz „mnogo ograničeniji skup nadležnosti“.

Dodala je da će Vašington procenjivati kandidate na osnovu „poverenja i nepristrasnosti“ i protiviti se svim kandidatima koji ugrožavaju stabilnost, uz napomenu da SAD imaju i sopstvene kandidate ako bude potrebno.

Posmatrači koji nisu upoznati sa kontekstom promena u SAD i trenutnim političkim okolnostima u Bosni mogli bi ovu izjavu tumačiti kao uobičajen diplomatski stav.

Međutim, ona predstavlja radikalan zaokret koji je približio američku poziciju dugogodišnjim protivnicima Visokog predstavnika i tzv. Bonskih ovlašćenja, poput Dodika, bosanskog hrvatskog lidera Dragana Čovića i Rusije.

Reakcije su bile brze: predstavnik Rusije je čak upotrebio jedan od Dodikovih omiljenih izraza, tvrdeći da je OHR sprovodio „pravni nasilje nad suverenom državom“.

Rusija i Kina nisu propustile priliku da istaknu da Šmit uopšte nikada nije bio legitiman Visoki predstavnik.

Članice EU Danska, Francuska, Grčka i Letonija predstavile su uži spektar stavova, podržavajući ne samo Kancelariju Visokog predstavnika, već i samu ulogu Visokog predstavnika, kao i drugi instrument za sprovođenje mira iz Dejtonskog mirovnog sporazuma iz 1995. godine — EUFOR, koji je pre 21 godinu nasledio NATO misiju SFOR.

Danski ambasador je kritikovao Dodikovu secesionističku retoriku i uvredljive izjave zasnovane na religiji i etničkoj pripadnosti, usmerene protiv Bošnjaka.

Britanski ambasador Dđejms Kariuki takođe je bio direktan, naglašavajući podršku „potpuno osnaženom“ Visokom predstavniku, ponavljajući da formula 5+2 ostaje merilo za zatvaranje kancelarije, i navodeći da je u Republici Srpskoj došlo do „značajne izborne prevare“.

Kariuki je takođe istakao „važnost ustavne reforme koja odražava potrebe svih građana i primenjuje sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava“. Dodao je: „Budućnost Bosne i Hercegovine ne može biti taoc podeljene politike“.

Pre samo nekoliko godina, zvanični stav EU i mnogih država članica prema Kancelariji Visokog predstavnika (OHR) bio je da bi ona trebalo da se zatvori, kako bi se fokus preusmerio na „perspektivu članstva BiH u EU“, dok su SAD i Ujedinjeno Kraljevstvo zagovarali odlučniju upotrebu uloge Visokog predstavnika i Bonskih ovlašćenja.

Sada su, u svojevrsnom „Čudnom petku“ (iako je u utorak), te uloge zamenjene. Amerikanci sada zagovaraju smanjenje ovlašćenja OHR-a u pravcu većih „lokalnih ingerencija“, dok Evropljani zagovaraju kontinuitet. Jedina konstanta je Ujedinjeno Kraljevstvo.

SAD žele da neko drugi bude imenovan do junske sednice Saveta za implementaciju mira (PIC). Šmit je 10. maja izjavio da će ostati na funkciji dok se proces izbora ne završi.

„Evropa+“ u Upravnom odboru PIC-a — Francuska, Nemačka, Italija, Holandija i Španija, kao i Evropska komisija, Ujedinjeno Kraljevstvo, Kanada i Japan — trebalo bi da se odupru brzopletom rešenju i da podstaknu Šmita da ostane na funkciji do oktobarskih izbora.

Oni treba da iskoriste ovo vreme da razviju novu strategiju za Bosnu i Hercegovinu i region, sa novim Visokim predstavnikom koji bi tu politiku sprovodio na terenu. To podrazumeva izbor snažne i uticajne ličnosti.

„Više nismo jedina relevantna sila u regionu“

SAD su, navodno neformalno, iznele kandidaturu Antonija Zanadija Landija iz Suverenog viteškog reda Malte, koji je trenutno ambasador tog reda pri Svetoj Stolici.

Ranije je služio kao ambasador Italije u Srbiji i Crnoj Gori, kao i u Rusiji.

Neformalno, mnogi evropski diplomati izražavaju zabrinutost. Ovakvo „odobrenje“ SAD, na čelu sa Trampom i politikom koja se u Bosni i regionu sve više opisuje kao prilagodljiva i merkantilistička, mnogi u Evropi vide kao svojevrsni „Kainov žig“.

Ali ako „Evropa+“ namerava da brani OHR i snažnu ulogu Visokog predstavnika, mora da brani i sopstvene interese i da insistira na Bosni koja se kreće ka istinski demokratskom, javno odgovornom upravljanju.

Samo na taj način može se uopšte očekivati da kandidatura Bosne i Hercegovine za članstvo u EU donese rezultate.

Pored toga, samo uz osnaženi OHR i EUFOR moguće je suprotstaviti se planovima Srbije i Hrvatske u Bosni i time konačno stabilizovati region nakon 20 godina nazadovanja koje je počelo EU pristupom „vlasništva“ i tehnokratskom, proširenju usmerenom politikom.

Šmitovo predstojeće povlačenje, očigledno rezultat snažnog američkog pritiska koji se može tumačiti i kao cinično oportunistički, ako se pravilno iskoristi, može podstaći promenu koja je odavno bila potrebna.

Već vidljiva promena politike, koja prepoznaje potrebu za mehanizmima prinude, u suštini predstavlja priznanje neuspeha EU. Međutim, ostaje nejasno da li postoji dovoljno političke volje da „Evropa+“ izabere i održi snažnog Visokog predstavnika.

Čak i pre američkog zaokreta, konkurencija „malignih stranih uticaja“ proizvela je brojne studije i programe. Takođe je jasno da brojni akteri — uključujući bivše visoke predstavnike — zagovaraju drugačiji pravac, uključujući „Dejton 2“ pregovore među elitama i zatvaranje OHR-a.

Logično, sve dok Dejtonski mirovni sporazum ostaje na snazi, Bosni je potreban snažan OHR i EUFOR kao paket.

Cilj bi trebalo da bude demokratska i javno odgovorna suverena država u kojoj ogromna većina građana ima interes da je podrži.

Jedan mogući model za to predstavljen je pre šest meseci, ali postoje i druge opcije. Međutim, da bi one imale šansu, američki izazov mora biti odbijen odlučnim delovanjem „Evropa+“.

Promena američke politike, praćena agresivnim pokušajima učvršćivanja američkih poslovnih interesa kroz ciljano kreirane zakone i transakcione političke dogovore, predstavlja direktan izazov EU i „Evropa+“ u njenom sopstvenom okruženju.

S obzirom na neprijateljski stav Trampove administracije prema EU (SAD više ne zagovaraju put BiH ka članstvu, što je ranije bio standard), čini se da je cilj tih poteza zapravo da se spreči ulazak u EU.

Čak i pre povratka Trampa, region je već bio na putu da postane „prazan prostor“, sa masovnim iseljavanjem stanovništva zbog godina nezadovoljstva korupcijom i lošim upravljanjem.

Region je počeo da liči na „balkansko Pridnjestrovlje“ — prostor izbegličkih kampova, deponija otrovnog otpada i rudarskih zona na periferiji EU, sa populacijom uglavnom penzionera, tvrdokornih idealista i uvezenih radnika, pod vlašću autoritarnih ili oligarhijskih struktura.

Takođe bi postao zona za ilegalne aktivnosti koje nisu moguće unutar EU.

Takav razvoj događaja odgovarao bi „Trampovom svetu“, sve dok bi se obezbedio deo ekonomskog kolača. U složenoj „bazarskoj“ politici Bosne i Hercegovine uvek postoji spreman prodavac ako je cena odgovarajuća.

Bosna pod Dejtonom, ali bez mehanizama sprovođenja, bila bi idealan scenario „mirovnog kartela“, ali katastrofa za građane.

Takva „američka Pridnjestrovlje“ verzija takođe bi predstavljala direktnu pretnju „Evropa+“, jer bi privukla ljude koji žele pristup EU bez pravila.

Evropa mora da izađe iz svoje zone komfora.

U govoru kanadskog premijera Marka Karnija na Svetskom ekonomskom forumu u januaru, on je naveo da globalni poredak doživljava „pukotinu“ kao rezultat poteza Sjedinjenih Američkih Država.

Kao i u njegovom korišćenju primera Vaclava Havela o prodavcu povrća koji je odlučio da „živi u istini“ i više ne ističe natpis „Radnici sveta, ujedinite se!“ u svom izlogu, nema potrebe da „Evropa+“ nastavlja pantomimu kompromisa sa SAD radi transatlantskog jedinstva koje zapravo ne postoji.

SAD su jednostrano pomerile „Overtonov prozor“ u tolikoj meri da „kompromis“ u stvari predstavlja kapitulaciju.

U praktičnom smislu, to u bliskoj budućnosti znači isticanje zajedničkog kandidata „Evropa+“ koji je u potpunosti sposoban da obavlja izvršnu funkciju u sadašnjem izazovnom lokalnom, regionalnom i međunarodnom okruženju.

Taj kandidat mora učestvovati u strateškom okviru za politički zaokret „Evropa+“ prema regionu — i biti osnažen ne samo da ga predstavlja, već i da zajednički kreira tu strategiju i koordinira interese „Evropa+“.

Kada je OHR bio najefikasniji, u vreme Pedija Ešdauna, to je bila realnost: nacionalne prestonice su mu u velikoj meri delegirale ovlašćenja, dok su i dalje ostajale uključene u upravljanje.

Potrebno je posvetiti odgovarajuće vreme strategiji i izboru prave osobe, muškarca ili žene.

Ciljni rok za preuzimanje dužnosti trebalo bi da bude što je moguće neposredno nakon izbora u oktobru, dok bi Šmit ostao na funkciji do tada. „Evropa+“ bi takođe trebalo da preuzme odluku da u potpunosti finansira budžet OHR-a, ukoliko Amerikanci obustave svoj doprinos.

Izbegavanje konfrontacije sa SAD nije moguće s obzirom na radikalno različite stavove.

Bosna i Hercegovina i širi region Zapadnog Balkana predstavljaju prostor u kojem EU/„Evropa+“ može da ima presudni uticaj u odnosu na druge geopolitičke aktere.

To je trenutno jedina arena u svetu gde „Evropa+“ može biti odlučujući faktor. Ali to važi samo ako izađe iz zone komfora i fundamentalno promeni način delovanja.

Međutim, ciljeve ne mora menjati. Takođe ne sme da odustane od svojih proklamovanih vrednosti — one su ono što je čini jedinstvenom.

Umesto toga, mora da „stavi i novac i snagu iza svojih reči“ i da prepozna ko su njeni stvarni saveznici u ovim društvima. Oni nisu na vrhu moći.

Svaki drugačiji kurs — prihvatanje američkih diktata ili pokušaj kompromisa — osudio bi Bosnu na još dublju kleptokratsku oligarhiju pod sadašnjom vladajućom elitom.

Posebno bi od toga profitirali bivši predsednik Republike Srpske i njen faktički lider Milorad Dodik, kao i njegov hrvatski nacionalistički saveznik Dragan Čović. Ali gotovo je sigurno da bi i u Sarajevu našli spremne partnere, kao i ranije.

Evropa mora da pokaže sebi, ali i SAD, Rusiji, Kini i brojnim regionalnim i bosanskim akterima, da može da iznese ovaj proces do kraja. Takođe mora da pokaže da može da izađe iz svoje krhke politike „bez greške“, koja je drži zarobljenom u sopstvenim neuspesima. „Evropa+“ mora da dokaže da može da uči — i da vodi, zaključuje Basiner.