Ilustracija Foto: FoNet/AP (Arhiva)

Umesto nekadašnjeg slogana „zemlja za mir“ kojim je postignut do sada jedini delotvoran sporazum na Bliskom istoku, Kempdejvidski sporazum, pre 40 godina između Izraela i Egipta, nova lozinka trebalo bi da bude „pare za mir“.

Pored brojnih detalja koji su obelodanjeni u izraelskim novinama prošle nedelje, poput „visećeg autoputa“ koji bi spajao Gazu i Zapadnu obalu na visini od 50 metara od tla, jezgro novog plana je ideja da Palestina ustupi oko 60 odsto sadašnje Zapadne obale, a zauzvrat bi dobila 30 milijardi dolara. To je teritorija na kojoj se nalaze izraelska naselja, koja bi trebalo da na njoj i ostanu.

Sadržaj plana već su u mnogim detaljima demantovali DŽerad Kušner i DŽejson Grinblat, tako da se može smatrati da je u mnogim elementima to samo „probni balon“ koji bi trebalo da ispipa međunarodne reakcije i reakcije Palestinaca pre nego što plan bude predstavljen posle Ramazana. U mnogim elementima, plan odgovara ideji Izraela šta bi trebalo da se nađe u „sporazumu veka“, tako da on može da se posmatra i kao preporuka izraelske strane.

Palestinski rukovodioci saopštili su da svoje stavove ne zasnivaju na novinskim napisima i ponovili odbijanje Trampovih odluka koje uključuju premeštanje ambasade u Jerusalim i odbacivanje pitanja izbeglica iz pregovora. Ponovili su svoju privrženost rešenju o dve države.

Ipak, u sledećem saopštenju, palestinsko rukovodstvo je prihvatilo da u objavljenom dokumentu može da bude i deo stvarnih predloga, pa je saopštilo da Trampove odluke, zajedno sa praksom na terenu i objavljenim navodnim planom, predstavljaju „izraelski pokušaj legalizovanja režima aparthejda na okupiranim palestinskim teritorijama“.

Palestinski entitet, kako je predstavljen, odgovara ideji izraelskog premijera Benjamina Netanjahua, koju je formulisao kao „država minus“, jer Nova Palestina ne bi bi bila država u pravom smislu. Ona bi bila lišena svih atributa oružane sile, a njenu bezbednost garantovao bi Izrael, kome bi se to i plaćalo.

Očekivanje novih palestinskih ustupaka nakon priznanja Jerusalima glavnim gradom Izraela i prihvatanja izraelskog suvereniteta nad Golanskom visoravni, po svemu sudeći, nerealna su, tako da plan ima mnogo više šansi da bude odbijen nego prihvaćen od Palestinaca. Izrael, kako se čini, spreman je na palestinsko odbijanje. Postavlja se pitanje, šta će se dogoditi dalje.

Među Arapima smatra se da je ovaj plan uvod u pokušaj nametanja rešenja jednostranim akcijama Izraela koje će uslediti nakon odbijanja.

Sve do sada, nesporan pristup u pregovorima bio je da rešenje treba preko pregovora da postignu dve strane, a da međunarodni faktori, a među njima i SAD, budu samo posrednici. Iako to još nije izvesno, sudeći prema tonu dokumenta, sada su se SAD, pod uticajem stila predsednika Trampa, odlučile da izađu s gotovim, jednostranim, ultimativnim rešenjem, u kojem nema prostora za odbijanje ni jedne strane i u kojem su predviđene sankcije za odbijanje.

Retki su, čak u istoriji, slučajevi kada je ultimatum uspevao, čak i kada se iza njega nalazila ratna pretnja. Takav ton češće je uvod u siguran neuspeh pregovora ili određenog plana. Takav je, recimo, bio slučaj i sa pregovorima srpske i albanske strane 1999. u Rambujeu.

Koncept koji je predstavljen nalazi se na liniji izraelskog strateškog razmišljanja u poslednjih 15 godina. Imajući u vidu nepostojanje odgovarajućeg palestinskog partnera za mir i izraelsku nespremnost da upravlja palestinskom populacijom koja je koncentrisana na Zapadnoj obali i Gazi, jedini način da Izrael okonča sukob s Palestincima je da jednostrano povuče granice, a onda neka Arapi i Palestinci odluče šta će da rade sa preostalim teritorijama.

Ovo razmišljanje formulisao je bivši premijer Jehud Olmert u svom „Planu konvergencije“, nastalom tokom rata sa Hamasom 2008. Opisujući plan, Olmert je precizirao da je njegova svrha da odvoji Izraelce i Palestince i da tako Palestinci dobiju odvojenu državu, uz upozorenje da, „ako Kasam rakete nastave da lete, bićemo prinuđeni da preduzmemo jednostrane mere“.

Pretpostavlja se da bi Netanjahu imao dve mogućnosti da primeni ovakvo rešenje. Jedna mogućnost je da anektira naselja u okolini Jerusalima, što bi bilo oko 10 odsto Zapadne obale. Drugi scenario je da budu uključena udaljena naselja, zajedno sa bezbednosnim pojasom koji bi ih povezivao, ali bi to neizbežno značilo aneksiju više od polovine Zapadne obale.

Postoji još jedno pitanje koje ne može da bude ignorisano. To je sudbina sporazuma iz Osla koji je potpisan između Izraela i PLO 1993. Ukoliko bude krenula akcija jednostranog određivanja granica, Izrael će jednostrano da se povuče iz sporazuma čime će dovesti do njegove propasti.

Sporazum iz Osla zabranjuje svaku izmenu statusa teritorija sve dok obe strane ne postignu sporazum o granicama. Sporazum takođe kao jednog palestinskog predstavnika priznaje Palestinsku upravu. U slučaju napuštanja sporazuma, ta legitimnost morala bi da se vrati PLO, a to bi onda otvorilo, po Izrael, opasan sukob palestinskih frakcija u kojem bi Hamas i Islamski džihad mogli da ostvare kontrolu i nad Zapadnom obalom.

Sledeće bi bilo implicitno dovođenje u pitanje i Kempdejvidskog sporazuma, pošto se i u njemu najveći delovi tiču palestinskog pitanja, statusa Gaze i Zapadne obale. A to sve bio bi mogao da bude uvod u novi rat, potencijalno najopasniji od svih do sada vođenih na Bliskom istoku.

Povezani tekstovi