Iako predskazanja zavaravaju, trebalo bi krenuti od izneverenih očekivanja. Kako Institut za društvena istraživanja Ipsos MORI izveštava, „pretpostavka o automatski boljoj budućnosti za sledeću generaciju nestala je u većem delu Zapada“.

Osvald Špengler je 1918. objavio „Propast Zapada“. Danas je reč „propast“ tabu. Naši političari je izbegavaju u korist reči „izazovi“, dok naši ekonomisti govore o „sekularnoj stagnaciji“. Jezik se menja, ali uverenje da zapadna civilizacija živi od pozajmljenog vremena (i novca) je isto to.

Zašto bi to bilo tako? Prema ustaljenom mišljenju, to je jednostavno reakcija na stagnirajuće životne standarde. Ali uverljiviji razlog, koji se ukorenio u načinu shvatanja javnosti, jeste neuspeh Zapada da nakon pada Sovjetskog Saveza uspostavi bezbedno međunarodno okruženje potrebno da bi se ustalile njegove vrednosti i način života.

Najdrastičniji primer tog neuspeha jeste pojava islamističkog terorizma. Terorizam kao samostalna kategorija gotovo da ne predstavlja egzistencijalnu pretnju. Ono što je katastrofalno jeste kolaps državnih struktura u velikom broju zemalja iz kojih potiču teroristi.

U islamskom svetu živi 1,6 milijardi ljudi ili 23 odsto svetske populacije. To je pre sto godina bio najmiroljubiviji region; danas je najnasilniji. To nije „periferna“ nevolja kako ju je Fransis Fukujama zamislio u svom manifestu „Kraj istorije“ 1989. Preko ogromnog priliva izbeglica neredi na Bliskom istoku udaraju u srce Evrope.

Kretanje ljudi se malo tiče „sukoba civilizacija“ koji je predvideo Semjuel Hantington. Prizemnija istina jeste da nikada nije bilo stabilnih naslednika minulih otomanskih, britanskih i francuskih imperija koji su čuvali mir u islamskom svetu. Za to su u velikoj meri, mada ne potpuno, krivi evropski kolonijalisti koji su u poslednjim stadijumima svojih imperija stvorili veštačke države koje postaju zrele za propadanje.

NJihovi američki naslednici nisu učinili ništa mnogo bolje. Nedavno sam gledao film „Rat Čarlija Vilsona“, koji govori o tome kako je došlo do toga da Sjedinjene Države naoružavaju Mudžahedina koji se borio protiv Sovjetskog Saveza u Avganistanu. Na kraju filma, dok se bivši klijenti Amerike pretvaraju u Talibane, citira se Vilson, američki političar koji im je obezbeđivao novac: „Izvojevali smo veliku pobedu, ali smo zabrljali kraj igre.“

To „brljanje“ predstavlja neprekidnu nit koja prožima američke vojne intervencije od Vijetnamskog rata. SAD raspoređuju ogromnu ratnu mašineriju, bilo direktno ili naoružavanjem opozicionih grupa, uništavaju lokalne strukture vlasti i onda se povlače, ostavljajući zemlju u ruševinama.

Malo je verovatno da američki politički odlučioci odražavaju neko idealno sagledavanje sveta u kojem je oslobađanje od diktatora isto što i stvaranje demokratija. Umesto toga, vera u idealan ishod je mit koji je neophodan da bi se prekrila nevoljnost da se sila upotrebi dovoljno uporno i inteligentno da bi se postigao željeni rezultat.

Kakvu god vojnu mašineriju da jedna supersila poseduje, slabljenje volje da se ona upotrebi je isto što i slabljenje efikasne moći. Posle izvesnog vremena prestaje da plaši.

Upravo je iz tog razloga neokonzervativna teorija Roberta Kagana iz 2003. „Amerikanci su sa Marsa, Evropljani su sa Venere“ ponudila tako obmanjujuću smernicu. Doduše, Evropska unija jeste dalje stigla na pacifističkom putu od SAD. Ona predstavlja slab nervni sistem labave poludržave s gotovo neodbranjivim granicama gde humanitarna retorika maskira beskičmenjaštvo. Ali sporadična, nepredvidljiva i uglavnom neefikasna upotreba sile od strane Amerike teško da je marsovska karakteristika.

Propadanje Zapada često je suprotstavljeno usponu Istoka, naročito Kine. (Teško je reći da li Rusija jača ili slabi; i jedno i drugo je uznemiravajuće.) Uklapanje sile u usponu u međunarodni sistem koji propada retko kad je proteklo mirno. Možda će superiorno zapadno i kinesko državništvo sprečiti veliki rat; ali bi to u istorijskom smislu bio bonus. Sve veća krhkost međunarodnog političkog poretka umanjuje globalne ekonomske izglede. To je zvanično najsporiji oporavak od velikog pada. Razlozi za to su složeni, ali mora da je slab oporavak u međunarodnoj trgovini delimično objašnjenje. Ekspanzija trgovine je u prošlosti bila najveći svetski pokretač rasta. Ali ona sada zaostaje za oporavkom proizvodnje (koji je sam po sebi skroman) jer je ona vrsta globalnog političkog poretka koji je naklonjen globalizaciji u nestajanju.

Jedan simptom toga jeste neuspeh da se nakon 14 godina završi runda trgovinskih pregovora započeta u Dohi. I dalje se zaključuju trgovinski i monetarni sporazumi, ali oni sve više poprimaju oblik regionalnih i bilateralnih dogovora umesto multilateralnih aranžmana, te služe širim geopolitičkim ciljevima. Tako na primer, transpacifičko partnerstvo (TPP) pod rukovodstvom SAD je usmereno protiv Kine; a inicijativa Kine za Novi put svile predstavlja reakciju na to što je isključena iz TPP-a, koje čini 12 zemalja.

Možda će se ove regionalne pogodbe pokazati kao korak napred ka široj slobodnoj trgovini. Ali sumnjam. Svet podeljen na političke blokove će postati svet trgovinskih blokova, koji će biti podupret protekcionizmom i manipulacijom valute.

A ipak, iako trgovinski odnosi postaju sve politizovaniji, naši lideri i dalje apeluju na nas da se pripremimo da se suočimo sa „izazovima globalizacije“ i malo njih dovodi u pitanje koristi od smanjenja troškova pomoću automatizacije. U oba slučaja političari nastoje da nametnu adaptaciju neodlučnom stanovništvu koje očajnički želi sigurnost. Ta strategija nije samo očajnička; ona je i obmanjujuća, jer se čini očiglednim da takmičenje u ekonomskom rastu mora da da prednost takmičenju u kvalitetu života da bi planeta bila pogodna za život.

Ukratko rečeno, daleko od toga da smo uspostavili pouzdan paket pravila i politika koji će nas voditi ka bezbednijoj budućnosti. Onda i nije veliko čudo što zapadna populacija sluti najgore.

Autor je član britanskog Doma lordova. Profesor je političke ekonomije na univerzitetu Varvik.

close
Nova propast Zapada 1

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.