Foto: EPA-EFE MICHAEL REYNOLDS (Arhiva)

U tom svetlu razmatrane su odluke američkog predsednika Donalda Trampa da Jerusalim prizna za glavni grad Izraela i prizna izraelski suverenitet nad Golanskom visoravni, koju je Izrael okupirao 1967, a anektirao 1981. godine.

Osim što se, naravno, oba poteza osuđuju, primetne su i nijanse u razmatranju dometa ovih odluka, njihov uticaj na stanje u regionu i njihov odnos prema osnovnom egipatsko-izraelskom mirovnom sporazumu. Upravo je on, ističu komentatori, dokaz da su Izrael i SAD priznali da su Sinaj i ostale sirijske i palestinske teritorije „ilegalno okupirane teritorije“.

Za izraelsko povlačenje sa teritorija nezakonito okupiranih 1967. arapske zemlje su ponudile mir i normalizaciju odnosa sa Izraelom, okončavajući tako decenije rata i krvoprolića u formuli „zemlja za mir“.

Odluke američkog predsednika Trampa, osim što su naišle na otpor u arapskom svetu, posmatraju se iz perspektive egipatsko-izraelskog sporazuma kao još jedna verzija formule „zemlja za mir“, ali koja ovoga puta treba da bude primenjena u Siriji.

Istaknuti i dobro obavešteni stručnjak za regionalne odnose na Bliskom istoku, Said Okaša, smatra da Trampova odluka o priznavanju izraelskog suvereniteta na Golanu „nije nepovratna“. On navodi da ova odluka može da bude „žeton“ u većim i važnijim pitanjima na Bliskom istoku, oslanjajući se na analizu Netanjahuovog komentara Trampove izjave i jezik koji je koristio američki predsednik.

Okaša navodi da Tramp nije pomenuo da njegovo priznanje znači priznavanje istorijskih i verskih prava na Golanu, nego samo „suvereniteta“, što je samo priznavanje „de facto“ stanja. U tom smislu, Trampov cilj nije da pomogne Izraelu da anektira Golan, nego da demontira pritisak na druge strane koje imaju direktne li indirektne vize sa ovim pitanjem. Ukoliko ovaj pritisak rezultira promenom pozicije tih strana u određenim pitanjima, Tramp može da opozove odluke.

Egipatski stručnjak smatra da su tri procesa na Bliskom istoku i unutar Izraela dovela do Trampove odluke. Prva su izraelski izbori 9. aprila. Iako su oni mogli da igraju neku ulogu, verovatno da nisu bili prioritet kada je Tramp doneo ovu odluku, posebno što istraživanja pokazuju da bi Netanjahu pobedio i bez ovakve Trampove pomoći.

Netanjuahov komentar Trampove odluke daje podlogu za razmatranje širih ciljeva. „U vreme kad Iran koristi Siriju kao platformu da uništi Izrael, predsednik Tramp hrabro je priznao izraelski suverenitet nad Golanskom visoravni. Hvala, predsedniče Tramp“, rekao je izraelski premijer.

Netanjahuov komentar vodi ka sledećim tačkama: poraz enklave Islamske države u Siriji i dvosmislenosti o budućem prisustvu Rusije i Irana u Siriji, na jednoj strani, i Turske na drugoj. Gledajući kroz ovu dioptriju, Trampova odluka može da se interpretira da nije konačna i da može da bude opozvana ukoliko sirijske vlasti uvide da povratak Golana može da bude opcija ako se Iran i Rusija povuku s teritorije Sirije. Ukoliko se to dogodi, izraelska bezbednost i regionalna stabilnost bili bi dostignuti, pa aneksija Golana, gledano iz izraelske perspektive, ne bi bila nužna.

Treći proces, gde prema Okašinom mišljenju, Golan treba da igra „monetu za potkusurivanje“, jeste „sporazum veka“ u sklapanju izraelsko-palestinskog mira. Trampova odluka o Golanu stavlja Rusiju i Tursku pod pritisak, za koje se očekuje da će ometati sporazum, pošto je verovatno da će on isključivati interese obe zemlje.

Tramp pokušava da pokaže da ni jedna zemlja ne može da bude protiv SAD i da pomaže Siriji u slučaju njegove odluke o Golanu. Drugim rečima, američka administracija će reći sirijskim vlastima: svi vaši ciljevi koje želite, da li je u pitanju povratak suvereniteta nad teritorijama koje su odvojene u građanskom ratu, obnova ili Golanska visoravan mogu da budu dostižni, ukoliko ne budete smetali u dugoročnim regionalnim pitanjima koja uključuju okončanje izraelsko-palestinskog sukoba i eliminisanje pretnji regionalnoj stabilnosti usled vojnog prisustva Rusije, Irana i Turske u Siriji.

To su „zamišljene poruke“ koje Okaša vidi u Trampovoj odluci o Golanu, a koje upućuju Bašara el Asada da se ponaša pragmatično i prekine dosadašnje saveze, slično kao što je učinio egipatski predsednik Anvar el Sadat pre više od 45 godina kada je okončao sovjetsko vojno prisustvo u Egiptu i približio se SAD, pošto se uverio da ne može doći do oslobođenja Sinaja preko saveza sa Sovjetima, nego okretanjem od njih i građenjem mostova s Vašingtonom i Evropom.

Oslonac za ovakvo tumačenje nije, kako sada stvari stoje, duboko utemeljen u realnosti, jer sve strane koje se sada nalaze u Siriji, prave planove za dugotrajnije stacioniranje u Siriji, ali svakako da može da bude jedan od scenarija na osnovu kojeg će se pokušati građenje buduće bliskoistočne arhitekture. Ogromna razlika između tadašnjeg Egipta i sadašnje Sirije je Sadatov Egipat nije bio poprište razornog građanskog rata, poduprtog upravo od onih od kojih bi trebalo očekivati blagonaklonost i novo savezništvo.

Jedan od najuticajnijih egipatskih diplomata i višegodišnji rukovodilac sektora za političko planiranje, Valid Abdelnaser, analizirajući ambiciju za normalizacijom arapsko-izraelskih odnosa, nakon potpisivanja sporazuma, ukazuje da je ona kritikovana u kasnijim godinama za brojne krize koje su se pojavile u regionu, ali da u suštini, one nisu imale nikakvih relacija ka sporazumu, bilo da je reč o iransko-iračkom ratu, invaziji Kuvajta, američkoj invaziji Iraka ili kasnijim sukobima.

Normalizacija je stvorena samo u njenom najužem značenju, u normalizaciji diplomatskih odnosa, dok su javni i kulturni odnosi još uvek van dosega ovog sporazuma.

Povezani tekstovi