Odnosi Srbije i Hrvatske presudni za budućnost celog Balkana

To su danas ocenili učesnici panel-dijaloga u organizaciji beogradskog Centra za spoljnu politiku (CSP) i nemačke Fondacije Hans Zajdel.

Predsednik CSP Dragan Đukanović ocenio je kao uvodničar da je spoljnopolitički cilj za koji se deklarativno opredelila Srbija, članstvo u EU, komplemetaran sa spoljnopolitičkim ciljevima Hrvatske, članicom Unije od 2013. godine, i da je to „dobra osnova za regulisanje veoma složenih odnosa koje karakterišu brojni problemi“.

„Danas je možda fokus odnosa vezan za trilateralu Beograd, Priština, Tirana, ali mislim da itekako treba posvetiti pažnju odnosima zvaničnog Beograda i Zagreba, i da će od kvaliteta tih odnosa zavisiti brzina evropskih integracija Srbije“, rekao je Đukanović na panelu „Odnosi između Srbiji Hrvatske – kontekst EU“.

Predsednica Evropskog pokreta u Srbiji Jelica Minić rekla je da je u današnje vreme cela Evropa, slično nekada Balkanu, postala šahovska tabla globalne politike, i da sve krize koje su se sručile na EU dotiču i Balkan.

Prema njenim rečima, Hrvatska je ulogu predsedavajućeg Saveta EU sprovodila  u veoma nepovoljnim uslovima, ali je tokom njenog mandata ipak usvojena nova metodologija prijema u EU, otvoreni su pregovori sa Severnom Makedonijom i Albanijom, pružena je velika podrška evropskim integracijama Crne Gore i usvojen veliki paket pomoći Zapadnom Balkanu koji na jesen treba da bude dopunjen i obimnim investicionim paketom.

Minić je priznala da nedavna prošlost predstavlja veliki teret u odnosima Srbije i Hrvatske i da postoji lista otvorenih pitanja, ali je dodala i da Hrvatska pruža ekspertsku, tehničku pa i političku podršku evropskim integracijama Zapadnog Balkana i da na terenu postoje znatni pomaci u saradnji dve zemlje.

Ona je rekla da su pojedini političari iz Hrvatske visokim mestima u EU i drugim međunarodnim organizacijama i sugerisala da bi i Srbija i ceo region to trebalo da iskoriste i da sa njima uspostave direktnu komunikaciju.

Istoričar Hrvoje Klasić, vanredni profesor Filozofskog fakulteta u Zagrebu, ocenio je da je u odnosima dve zemlje glavna prepreka revizionizam i perpetuiranje negiranja krivice i zločina i, što je prema njegovoj oceni najtragčnije, veličanja ratnih zločinaca.

One je rekao da se to, kada je reč o ratu 1990-ih, pre svega odnosi na Srbiju, na početak rata, ulogu Slobodana Miloševića u ratovima u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu i učešće vojske,  dok se Hrvatska suočava sa drugačijom vrstom revizionizma, sa prekrajanjem Drugog svetskog rata i neoustaštvom.

Klasić je naglasio da istoričari, književnici, glumci, oko nekih tema iz prošlosti lakše postižu konsenzus od političkih elita koje, kako je rekao, nemaju viziju budućnosti pa se stalno vraćaju u prošlost. To je, kako je primetio, i zato što je delom reč o istim ljudima koji su na vlasti još od 1990-ih godina i koji predstavljaju kontinuitet.

„Ne moramo postići konsenzus oko toga ko je prvi počeo. ali je potreban konsenzus o poštovanju svih žrtava i osudi svih zločina i zločinaca“, rekao je Klasić.

Klasić je rekao da bi dolazak u hrvatskoj na vlast neke stranke desnije od vladajuće Hrvatske demokratske zajednice (HDZ) sigurno zakomplikovao odnose Beograda i Zagreba, iako i HDZ koristi nacionalističku retoriku da bi pridobio desno biračko telo.

Prema njegovim rečima, stranke u Evropi koje u deo hrišćansko-demokratske porodice, kao što su i HDZ i SNS, jesu konzervativne, ali nisu reakcionarne, i nijedan političar sa evropske političke desnice ne bi sebi dozvolio izjave kakve daju političari u Beogradu i Zagrebu.

Predsednica Fonda za političku izuzetnost Sonja Liht saglasila se sa ocenom da od odnosa Srbije i Hrvatske uikoj meri zavisi budućnost celog regiona, i da samo ako ti odnosi budu najbollji i najracionalniji, ceo Balkan može da postane organski deo Evrope.

Ocenila je, međutim, da je danas u regionu, ali i u celom svetu „sposobnost razgovora, debate, slušanja i razumevanja tuđih argumenata daleko niža nego što je bila“ i da kada nema argumentovanog razgovora, u prvi plan izbijaju emocije. Ona je dodala da emocije nisu nužno nešto zlo, i da mogu da budu i izuzetan podsticaj za komunikaciju, ali da je tu ključna uloga političara i onih koji stvaraju javno mnjenje da ne podstiču mržnju.

„Sa ovom negativnom naracijom mi ćemo, pre svega kada je Srbija u pitanju, dovoditi sve više u pitanje našu evropsku perspektivu, naš sopstveni razvoj. Za mene je taj negativni narativ, to gajenje mržnje umesto razumevanja, udaljavanje umesto približavanje dva društva,  recept za propast – ekonomsku, socijalnu i političku“, rekla je Liht.

Novinar zagrebačkog Jutarnjeg lista Vlado Vurušić ocenio je da je problem što na ovim prostorima rat još nije završio u glavama većine političara koji ih i dalje instrumentaliziraju i iz njih izvlače političku korist. Zbog toga se, kako je rekao, u prvi plan u odnosima dve zemlje postavljaju samo loše stvari koje su se dogodile.

Prema njegovim rečima, na to u Hrvatskoj utiču dve stvari, a to je insistiranje političkog vrha da Hrvatska nije deo Balkana, i činjenica da je vladajući HDZ talac dela svog biračkog tela i radikalne desnice koja je po sebi vrlo antisrpska ima vodi reviziju istorije, kroz „kvazi-antikomunistički i neoustaški rakurs“.

„Tu je taj problem da Hrvatska pruži ruku Srbiji da što pre uđe u EU, jer to jeste i interes Hrvatske, pogotovo kada vidimo kakav je odnos Putinove Rusije, koja je stešnjena u celoj Evropi i ostala joj je samo Srbija kao neki saveznik i ne bi bilo dobro ni za Srbiju ni za Hrvatsku da se tu stvori neka nova hladnoratovska granica“, rekao je Vurušić.

On je dodao da Srbija ima problem da je cela njena politička elita „izašla iz ratnog šinjela Slobodana Miloševića“ i teško im je da prihvate nekakvo prvensto i ruku Hrvatske“. To, prema njegovim rečima, odgovara i HDZ-u da bi zadovoljio radikalni deo hrvatske desnice koji, kako je primetio, „nije tako velik, ali je vrlo glasan i dosta zagađuje atmosferu u Hrvatskoj“.

Ocenivši da vlasti u Srbiji i Hrvatskoj funkcionišu kao sistem spojenih posuda, Vuručić je dodao da su i mediji od sredine 1990-ih neizostavni deo i produžena ruka vladajućih politika.

„Celo vreme mi imamo zapravo režimske medije. Trenutno mislim da je situacija po Srbiju puno gora nego u Hrvatskoj, da je područje tog tabloidnog, ratnohuškačkog novinarstva, uključujući i neke televizije, preuzelo jednu vrlo riskantnu i vrlo lošu ulogu i po samo srpsko društvo“, zaključio je Vurušić.