Plan po mustri kneza Potemkina

Znalo se to već od pre 15 godina, kada je NATO usvojio izmenjenu strategiju proširenja da ona uključuje Ukrajinu i Gruziju, ali tek sada, te namere su otvoreno najavljene, bar što se Gruzije tiče.
Povodom 10. godišnjice rata u Gruziji, koji je počeo 8. avgusta 2008, generalni sekretar NATO, Jens Stoltemberg najavio je da će ovoj zemlji biti odobreno članstvo u NATO. Ruski premijer Dmitrij Medvedev odgovorio je da bi ulazak Gruzije u NATO mogao da izazove „užasan konflikt“ i dovede do katastrofalnih posledica. Medvedev je podsetio i na oružani sukob Gruzije i Severne Osetije 2008. za koji je tvrdio da je mogao da bude izbegnut.

Sukobi u Gruziji, u dva regiona, Južnoj Osetiji i Abhaziji, počeli su već 1990. jer stanovništvo nije želelo odvajanje od Rusije. Više od polovine stanovnika u oba regiona su ruski državljani. Uz rusko posredovanje i prisustvo mirovnih snaga, sukobi su primireni, sve do 2008. kada je Gruzija prvog dana početka Olimpijskih igara u Pekingu, pokušala da izmeni stanje.

Bivši ministar odbrane Rusije do 2007. Sergej Ivanov, otkrio je da je Rusija imala pripremljen plan intervencije u Gruziji, u slučaju ugrožavanja svog vojnog kontigenta i ruskih građana u Južnoj Osetiji i Abhaziji. On je odbacio pretpostavke da je do intervencije došlo kako bi se sprečilo približavanje Gruzije NATO, pošto je u aprilu 2007. o tome bilo govora na samitu NATO u Bukureštu.

Ako bi SAD i njegovi saveznici u NATO smatrali da je mogućno primiti Gruziju u NATO, čak i bez Južne Osetije i Abhazije, oni bi to lako učinili, kaže Ivanov. Druga je stvar, kako on navodi, „što u NATO postoje dovoljno razumni ljudi, koji će da razmisle 30 puta, pre nego što učine tako ozbiljan korak“. Implikacija prijema Gruzije u NATO, bilo bi priznanje nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije.

Putin, koji sam iskazuje veliko poštovanje prema Katarini Velikoj, po svemu sudeći, deo svoje strategije duguje Katarininom omiljenom vojskovođi i strategu, knezu Grigoriju Potemkinu. Potemkin je bio prvi koji je uspeo da anektira Krim i bio je prvi guverner Novorusije, koja se danas nalazi na jugu Ukrajine. Potemkin je potencirao da je budućnost Rusije na jugu i predlagao ekspanziju na Balkan, Kavkaz i severni deo Bliskog istoka. Katarina je taj plan zvala „Veliki projekat“, a cilj mu je bio da proširi ruski uticaj oko Crnog mora razbijanjem Otomanske imperije i obnovom Vizantije.

Potemkinov „Veliki projekat“ implicirao je neprijateljstvo između Rusije i Otomanske imperije. Sredinom 19. veka car Nikolaj I i njegov ministar spoljnih poslova, Karl Neselrode, promenili su program, tako što su umesto neprijateljstva, počeli da neguju prijateljske odnose sa otomanskim sultanom Mahmudom I i da ga udaljavaju od savezništva sa zapadnoevropskim silama. Ovaj pristup je uspeo pa su 1833. dve strane potpisale ugovor iz Unkiar Skelesija, gde je Rusija dobila pomorski pristup Mediteranu, dok je zauzvrat sultan dobio podršku u borbi protiv unutrašnjih protivnika. Ovaj sporazum nije bio dugog veka, pošto se Mahmudov sin Abdulmagid ponovo okrenuo Britaniji i Francuskoj, ali je stvorio istorijsku matricu čije duboke tragove vidimo i danas.

Ruski predsednik u tome je danas uspešniji od Nikolaja I. Bliskost i saradnja Rusije s Turskom obezbedila je Rusiji čvrstu poziciju u Crnom moru. Iako se obe strane ne slažu u svemu, one su komplementarne kada je reč ruskoj podršci rurskim unutrašnjim potrebama za ekonomskim prosperitetom i ruskim geopolitičkim planovima. Turska je, iako članica NATO, stigla na njegovu ivicu, uz istovremene napetosti sa SAD, nakon turskih optužbi da SAD stoje iza pokušaja državnog udara protiv Erdogana. Rusija gradi nuklearnu elektranu u Turskoj i pored toga snabdeva tursku armiju raketnim sistemom S 400 koji ima brojne prateće elemente. Rusko-turskoj povezanosti značajno pomaže i izgradnja gasovoda Turski tok koji će još više ojačati rusku poziciju.

Zbog svega toga, namere NATO o uključenju Ukrajine i Gruzije u organizaciju neće biti lako ostvariti i zbog izmenjenih regionalnih uslova posle jačanja ruskog uticaja na Crnom moru i na Mediteranu. Rusija je, posle akcija na Krimu i uspostavljanja dominacije u Siriji, već na pragu izmene geostrateške ravnoteže u Crnom moru, odakle može ključno da utiče na kavkaski region, a time i na Gruziju.