Polovni na istok Evrope, a krntije u Afriku

Traže se kupci preko interneta: crveni Audi A4, 101 „konja“, benzinac, godište 1995. Hajdar traži 500 evra. Plus je i registrovan do sledeće godine. Motor i menjač su uglavnom dobri. Ali nemačkom kupcu odmah upada u oči važan detalj: ekološki je svrstan u grupu Euro 1. Takav auto ne može da dobije dozvolu za vožnju u nemačkim gradovima – bez katalizatora. Nadogradnja bi koštala koliko i sam auto. Hajdar pali motor i odmah postaje jasno: zvuči kao traktor, treba mu i nova izduvna cev. Sledeća stanica bi pre bila otpad nego nečija garaža.

Trgovac se smeje: „Ma kakvi, taj ide u Afriku!“ Isto kao i onaj Audi kabriolet, nažalost nakon „totalke“. Prešao je 250.000 kilometara, prva cena je 950 evra, ali „dogovorićemo se“. Sve se može prodati, pogotovo poznata imena: Audi, BMW, Mercedes, Opel, Folksvagen… I dobri Japanci su traženi.

Posao sa polovnim automobilima ide dobro. Dok pričamo sa Hajdarom, njegov otac razgovara sa mušterijama iz Afrike. To je svakodnevnica za ovu porodicu poreklom iz Iraka: „Oni su došli iz Afrike na dve nedelje, samo da bi u kupili automobile u Nemačkoj.“

„Znaš li koliko košta pun rezervoar u Libiji?“

Nemci trenutno ne znaju šta da kupe i da li uopšte da kupuju polovan auto. Zbog propisa o čistoći vazduha, ne znaju da li će se iznenada desiti da polovnim automobilom neće smeti da uđu u grad. Pogotovo ako je dizel.

Kako je kod Hajdara? Dizel ne dolazi u obzir, oni ih uopšte nemaju – to je posao za one koji su specijalizovani za istočnu Evropu. Njegov glavni posao je Afrika i ko je uopšte blesav da kupuje dizel?

„Znaš li koliko košta pun rezervoar goriva u Libiji? Oko jedan evro. Ko će tamo kupovati nekakve štedljive dizelaše“, pita nas trgovac. Doduše, baš zbog Libije je imao problema. Nedavno su ga iz carine optužili da on u Nemačkoj prodaje automobile iz Libije!

Beskrajni putevi automobila

Svaka carina ima drugačija pravila, međutim u Africi se gotovo nigde ne traži dokaz o ekološkoj podnošljivosti i niskom nivou zagađenja. Ipak, Hajdar nam u poverenju objašnjava: zaboravi na propise. Ako znaš prave ljude, svaki auto ćeš dovesti u bilo koju zemlju. A ako ne ide nikako drugačije, auto se uvek može rastaviti i preneti u komadima.

Zato mu posao cveta: 2015. po statističkim podacima, gotovo četvrtina izvoza u Afriku bila je u kategoriji „motorna vozila i delovi“. Hajdar zna trgovce polovnim automobilima koji imaju čak i posebnu ponudu automobila iz Velike Britanije, sa volanom na desnoj strani za afričke zemlje gde se takođe vozi po levoj strani. Doduše, to je obično tek u metropolama: na mnogim lokalnim putevima u

Africi neretko vlada načelo da se ne vozi levo ili desno, nego tamo gde su rupe manje. A na toj strani i ostaje onaj čiji su živci čvršći.

Africi očigledno ipak ide bolje…

Ekološko udruženje koje je po nalogu EU sprovelo istraživanje o izvozu polovnih automobila utvrdilo je kako je prosečna cena 1.930 evra, a odredišta su širom Afrike: Džibuti, Dar es Salam, Lagos… Glavna zemlja uvoza je Benin – u tu zapadnoafričku zemlju je od 2013. do 2015. otišlo oko 210.000 automobila – gotovo svaki treći koji je uvezen u Afriku.

Hajdar nam kaže da se oseća da i u Afriku polako dolazi blagostanje. Prvo su bili traženi veliki automobili – stanje nije važno ako je tehnika kvalitetna, pošto u Africi ima dovoljno jeftinih majstora koji će gotovo svaki auto dovesti u vozno stanje. Ali sad se sve više traže srednja i manja vozila za već prepune gradove Crnog kontinenta i srednji sloj koji polako može da priušti auto. Jedini zahtev je – klima uređaj. Bez nje se i u Africi sve teže može nekome prodati auto.

Dizelaši su za Evropu, terenci za Ukrajinu

Ima i zemalja Afrike gde se traže dizelaši, ali kad je reč o novijim modelima oni iz Nemačke idu na istok Evrope. Evropski propisi o izduvnim gasovima bi zapravo trebalo na isti način da važe u čitavoj EU, ali razlike su još uvek velike. Zbog mogućnosti zabrane dizelaša u Nemačkoj koji pripadaju grupi Euro 5 ili niže, cena im je drastično pala. Međutim, nakon nekog vremena im je cena opet počela rasti jer su došli kupci sa istoka. Prvo iz zemalja istoka i jugoistoka EU gde je dizel jeftiniji, a nema toliko buke oko očuvanja okoline. Zatim iz zemalja bivšeg SSSR-a. Tamo niko ništa ne govori o okolini.

Postoji i veliko tržište u Ukrajini. Među trgovcima se zna: ako imaš terenac, bio on luksuzan sa kožnim sedištima ili prastara Lada, Ukrajinci će kupiti baš sve. Ali Hajdar nema ništa sa njima, on se drži svog posla.

Isto tako, tu je i zagonetka koju je otkrila Nemačka kancelarija za okolinu. Dok se u Nemačkoj davala premija za uništavanje starog i kupovinu novog automobila, pre desetak godina, utvrđeno je da je u međuvremenu preko milion vozila odjavljeno sa zabranom nove registracije – sada ih jednostavno nigde više nema. Oni su ili rastavljeni na delove ili ilegalno izvezeni ko zna gde, pogotovo u zemlje gde „vas niko ništa ne pita, ako znate prave ljude“.

Ali Hajdar ni o tome ništa ne zna. Posao i bez toga ide dobro.