Povratak Kristine Kirhner

Gotovo je izvesno da će sadašnji predsednik Mauricio Makri da bude poražen od personističkog kandidata Alberta Fernandeza. Biće to, ne samo povratak „peronizma“ na argentinsku političku scenu, nego i trenutno njenog najglasnijeg pobornika, bivše predsednice, supruge bivšeg predsednika i sadašnje kandidatkinje za potpredsednika države, Kristine Kirhner.

Peronizam, kao osobeni latinoamerički populizam, mešavina je antiimperijalističke i nacionalističke ideologije, a Kristina Kirhner, danas sa 66 godina, ličnost je koja je obojila političku scenu Argentine u ovom veku kao ni jedan drugi političar.

Ona se ponovo vraća na političku scenu, kao što su mnogi i očekivali. Iako je prvobitno želela da se kandiduje za predsednika, promenila je odluku, pa je sada kandidat za potpredsednika svom nekadašnjem šefu kabineta, umerenom peronisti, Albertu Fernandezu. U avgustu Fernandez je ubedljivo, čak sa 15 odsto razlike u svoju korist, pobedio na predizbornom glasanju sadašnjeg predsednika Mauricija Makrija, tako da gotovo niko ni ne sumnja u ishod izbora.

Kada je posle osam godina napustila 2015. predsedničku palatu, Kristina Kirhner u javnosti se pojavljivala samo prilikom brojnih korupcionaških procesa koji su vođeni protiv nje. Zbog toga, ona mora pred svako napuštanje zemlje da dobije sudsku dozvolu.

Kao predsednica Argentine, ona se pridružila frontu latinoameričkih populista koji su držali pokojni predsednik Venecuele Ugo Čavez i predsednik Brazila Lula da Silva.

Zbog toga, prirodno je bilo što se okrenula protiv svog naslednika, Makrija, koji je najavio neoliberalni zaokret, a sam potiče iz veoma bogate argentinske porodice. NJegov program zvao se projekat „nultog siromaštva“. Umesto toga, posle četiri godine njegove vlasti, Argentina ima tri miliona siromašnih više. Novac sve manje vredi, a inflacija je dostigla 50 odsto.

Mnogi se osećaju isto kao i kod prethodnog argentinskog velikog sloma iz 1998-2002.

U tim uslovima, Makri je pokušao da spreči inflaciju, pa je zamrznuo cene struje i gasa i omogućio slobodno trgovanje devizama, kako bi stvorio poverenje kod investitora, koji se, uprkos tome, nisu pojavili. Finansijska situacija je bila tako loša, da je Makri morao da se zaduži za 57 milijardi dolara kod MMF, što je najveći kredit koji je ova institucija ikada do sada dala.

To je, istovremeno, bio pokušaj američkog predsednika Trampa da spasi svog favorita na južnoameričkoj političkoj sceni.

Istupajući pred biračima i simpatizerima Kristina Kirhner upravo pita gde je država koja treba da štiti svoje građane i gde su „milijarde koje je Makri pozajmio od MMF“. Sve to Argentince podseća na neslavno vreme „cikličnih kriza“ koje je počelo 1991. kada je predsednik bio Karlos Menem koji je uveo paritet pezosa s dolarom. To je bila ogromna iluzija u kojoj je jedan pezos vredeo kao jedan dolar, pa su banke morale pod prisilom da račune u pezosima pretvaraju u račune u dolarima.

Deset godina kasnije, u decembru 2001. krah je bio takav da je zemlja za samo 13 dana promenila pet predsednika, po čemu je Argentina svetski rekorder, koji verovatno nikada neće biti nadmašen. Jedna cela politička generacija izgorela je u tom požaru.

Suprug Kristine Kirhner, Nestor, izabran je za predsednika 2003, kada je prvo nastupilo smirivanje krize, a zatim i poboljšanje socijalnih prilika, gde je broj siromašnih prepolovljen. Kristina je nasledila svog supruga 2007. Ostala je upamćena po svom govoru koji je održala u Generalnoj skupštini UN 2014. NJen govor trebalo je da traje pet, a trajao je 45 minuta.

U njemu je iznela argumente koji su se do tada pripisivali samo „teorijama zavere“.

Kirhner se stavila u službu nove koalicije levog centra, gde je veliki broj partija. Arhitekta tog saveza je 39-godišnji poslanik Huan Kabandije, neformalnog odevanja i ponašanja, koga Kirhner redovno posećuje. On je kao mladić stekao simpatije Kirhnerovih, tako da je udesio prošlogodišnji susret i pomirenje Kirhner i Fernandeza, dok su tih dana stotine hiljada nezadovoljnika marširale ulicama Buenos Airesa protiv Makrijevih penzionih planova.

Da bi se razumeo značaj ovog poteza, potrebno je podsetiti se da su Fernandez i Kristina Kirhner imali ozbiljan sukob 2008. kada je Kirhner ušla u otvoren sukob sa „establišmentom“. Fernandez je napustio njen brod baš u trenutku kada je ona „objavila rat“ ruralnoj oligarhiji i medijskom monopolisti, grupi „Klarin“.

Kabandije u Kristini Kirhner vidi osobu koja je sposobna da uspostavi dijalog sa argentinskim stanovništvom u širokom rasponu, što je neophodno za stvaranje društvenog konsenzusa koji bi pomogao da se zemlja izvuče iz sadašnjih nevolja. Sa njom kao potpredsednicom, Fernandez je obezbedio glasove trećine glasača.

Makrijev kolaps i propast nacionalne ekonomije daće Fernandezu slobodnije ruke, veći predsednički autoritet i izgovor za političku pasivnost, zbog neminovnih mera štednje, koje će morati da sprovodi.

Biće to, po svemu sudeći, svojevrsna inkarnacija peronizma koji će se razlikovati od obe svoje ranije varijante: „menemizma“ – politike bivšeg predsednika Karlosa Menama i „kirhnerizma“ – politike oboje Kirhnerovih. Veruje se da bi sledeća administracija nastojati da postigne ravnotežu između zarada i cena kako bi umirila inflaciju, dajući prednost zaradama i opadanje pezosa kako bi se podstakao izvoz i oživela konkurencija u takvoj ekonomiji. Ali, za razliku od vremena 2003. kada je Nestor Kirhner postao predsednik, nema garancija da će ova kombinacija da dovede do privrednog rasta.

Na argentinskim predsedničkim izborima, kandidat u prvom krugu pobeđuje ukoliko osvoji 45 odsto glasova ili 40 odsto sa razlikom od 10 odsto od najbližeg kandidata. Ukoliko se to ne dogodi, drugi krug se održava za mesec dana, 24. novembra.