Foto: EPA-EFE/NABIL MOUNZERZapad smatra pokret Hezbolah („Božja partija“) zloglasnom terorističkom organizacijom, a Rusija i Kina oslobodilačkim i legitimnom političkim pokretom i održavaju redovne kontakte s njima.
On su legitimni deo libanskog sistema podele vlasti u kojem šiiti daju predsednika Parlamenta, koji zbog čestih političkih kriza, obavlja ulogu šefa države.
Hezbolah je, međutim, borbena organizacija s čijim ratnim iskustvom može da se poredi sa najaktivnijim svetskim armijama.
Učestvovao je aktivno u libanskom građanskom ratu od 1975-1990, sukobu na jugu Libana (1985-2000), iransko-iračkom ratu (1980-1988), ratu u Bosni (1992-1996), libanskom ratu (2006-2008), agresija na Siriju (2011-danas) i iračkom ratu (2014-2017).
Organizacija je jasno antiamerička i antizraelska, dok najbliže odnose sa Iranom, a veoma dobre sa Sirijom i porodicom Asad, pokojnim predsednikom Hafezom Al Asadom do njegove smrti 2000. a onda njegovim sinom i naslednikom na predsedničkom mestu, Bašarom El Asadom na čijoj strani se dosledno bori tokom sukoba u Siriji.
Iako Hezbolah i Hamas nisu organizaciono povezani, Hezbolah daje finansijsku pomoć i obučava Hamasove borce. Pored toga, Hezbolah je snažno na strani svih palestinskih radikalnih akcija.
Hezbolah je nastao evolucijom u organizovanju libanskih šiita, od socijalno-emancipatorskih pokreta Muse Sadra, do borbene naoružane organizacije pod direktnim i snažnim uticajem iranske islamske revolucije i ajatolaha Homeinija.
Ova kretanja bila su pod direktnim uticajem promene ravnoteže u odnosima muslimana i hrišćana u Libanu krajem 50-ih godina prošlog veka, kada su muslimani premašili broj hrišćana u zemlji i tražili preraspodelu političke moći u skladu s tim.
Uoči građanskog rata u Libanu, Sadr je formirao vojno krilo „Odrede libanskog otpora – AMAL (skraćenica od Afwaj al muqawamat al lubnaniyya na arapskom) koje je podržavao libijski lider, Moamer El Gadafi.
Gadafi je držao čvrst propalestinski stav i nije podnosio ni jednog arapskog monarha. Njegovo neprijateljstvo prema jordanskom kralju Huseinu odvelo ga je ka prijateljstvu sa Hefezom Al Asadom koji ga je kasnije ubedio da podrži imama Homeinija.
Amal se pretvorio u reformistički pokret koji nije bio isključivo religijski, a njegov vođa postao je advokat, šiit rođen u Sijera Leonea, Nabih Beri, danas najdugovečniji predsednik parlamenta u svetu, izabran još 1992. godine.
Većina pripadnika pokreta nije imala naklonosti za „političke šefove“ koji su do tada dominirali šiitskim društvom i bila ljuta zbog akcija palestinske gerile i njenih saveznika.
Iako su mogle da se čuju izjave mržnje prema Izraelu, posebno na jugu zemlje, one su bile mnogo manje prihvaćene i učestale nego četvrtinu veka kasnije.
Tadašnji zvaničnici pokreta s poštovanjem su govorili o iranskim modernističkim intelektualcima, a među pripadnicima bilo je i komunističkih simpatizera.
U daljoj evoluciji pokreta, posle ubistva Muse Sadra u Libiji 1977. posebno značajnu ulogu imala je povezanost sa Irakom, odakle je 1978, na intervenciju iranskog šaha proteran budući vođa iranske verske revolucije, imam Homeini.
Mladi libanski šiitski aktivisti, među kojima je bio i naredni vođa pokreta, Abas Al Musavi, vratili su se u Liban, a Al Musavi je počeo religijske seminare, čiji polaznik je bio sadašnji vođa pokreta i njegov tadašnji proteže, Hasan Nasrala.
Povratnici iz Iraka elili su zajedničku netrpeljivost prema Izraelu i lojalnost prema Iranu. Većina je bila u članstvu partije Hizb al-Da“-a, (Partije islamskog preobražaja) koja je osnovana 1958. u Iraku i bila islamska alternativa Komunističkoj partiji.
Sledeća prekretnica nastupila je izraelskom invazijom Libana 6. juna 1982. posle 11 meseci primirja sa PLO, koje je, kako je tvrdio Izrael, prekršeno atentatom na izraelskog ambasadora u Londonu, Šloma Agrova.
Od značaja nije bila ni činjenica da je atentat izvela grupa zakletog neprijatelja PLO, Sabrija al Bane, poznatijeg kao Abu Nidal. Abu Nidal je kasnije imao kontakte sa obaveštajnim službama tadašnje Jugoslavije, a posebno sa njihovim tadašnjim šefom Stanetom Dolancom. Čak je obećao da će da deponuje novac u jugoslovenskim bankama i to obećanje je ispunio.
Invazija je dala „carte blanche“ izraleskom ministru odbrane Arijelu Šaronu da pokuša da ostvari svoj san o uništenju PLO kao političke snage u region i instaliranja kooperativne vlade u Bejrutu koja će, posle Egipta, da bude druga arapska država koja će da sklopi formalni mirovni sporazum sa Izraelom.
Izraelska okupacija juga Libana bila je plodno tle za radikalizovanje libanskih šiita. Pravi preokret, nastupio je samo dva meseca nakon invazije i okupacije, avgusta 1982. Grupa libanskih šiitskih imama sačinila je „Dokument devetorice“ i otišla u Iran gde ih je primio ajatolah Homeini.
Predali su imamu Homeiniju „Dokument devetorice“, s kojim se ovaj saglasio. Homeini je delegaciji koja je posetila Teheran dao nalog da se nova organizacija nazove Hezbolah (Božja partija) pozvavši ih da mobilišu libanski narod protiv izraelske okupacije i da pretvore džamije u centre aktivnosti.
Po povratku u Liban, oni su se angažovali kako bi ispunili naloge iranskog vođe. Mnogi obrazovani šiiti iz različitih grupa i struja odgovorili su pozitivno na pozive Homeinija i ovih libanskih klerikalaca. Grupa od tada postaje sledbenik Homeinijeve radikalne ideologije.
Hasan Nasrala bio je sa svega 21 godinom „zvezda u usponu“, a njegov mentor Sajid Abas al Musavi imao je deset godina više.
Iran i Sirija počele su da podržavaju ove mlade buntovnike. Oni su svet delili na „porobljivače“ i „porobljene“.
Prvi su bili deo „arogantnog sveta“, posebno SAD i SSSR. Iranski etos bio je sažet u sloganu „ni istok, ni zapad“, što je ubrzo postala lozinka Hezbolah. „Sovjeti nisu ni za jotu manja politička opasnost od Amerike“, pisali su u svojim listovima. Povlačenje izraelske vojske s juga Libana 2000. doživeli su kao svoju pobedu.
Od 1997. „Božja partija“ je na listi stranih terorističkih organizacija Stejt departmenta. Iz vašingtonske perspektive, to je veoma jasan slučaj.
U pitanju su napad na američku ambasadu u Bejrutu i kasarnu marinaca (1983), otmice i uzimanje talaca od predsednika Američkog univerziteta u Bejrutu do novinara i regionalnog šefa CIA (1982-1991), otmica aviona TWA 847 između Atine i Rima (1985), ubistvo američkog oficira u snagama UN u Libanu (1988), napadi na Jevreje i njihovu imovinu u Argentini (1992. i 1994.).
Do uključivanja Hezbolah u listu terorističkih organizacija, došlo je posle napada 11. septembra 2001. i pritisaka na administraciju, iako ih prvobitna Bušova izvršna naredba nije uključivala.
Lider organizacije, Hasan Nasrala javno je osudio napad na Svetski trgovinski centar 11. septembra 2001.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
