„Beograd će nastaviti da podstiče haos, siguran da će Vašington i Brisel gledati na drugu stranu“: Analiza Jasmina Mujanovića o stanju u regionu

Nasilje je izbilo na severu Kosova većinskim srpskim stanovništvom nakon što je kosovska policija ispratila na posao gradonačelnike koji su izabrani na nedavnim lokalnim izborima koje su etnički Srbi bojkotovali.

Vest da je Srbija istovremeno stavila svoju vojsku u stanje pripravnosti navela je mnoge neupućene u balkansku politiku na pitanje da li će u Evropi izbiti još jedan oružani sukob, piše u analizi za Al jazeera english Jasmin Mujanović, politikolog i stručnjak za Jugoistočnu Evropu i međunarodne odnose koji je doktorirao na Univerzitetu Jork u Torontu sa specijalizacijom u oblasti politike postautoritarnih režima i postkonfliktne demokratizacije.

Odgovor je odričen, ukazuje Mujanović, navodeći da „nismo na ivici novog balkanskog rata“.

Ali to ne znači, ukazuje, da situacija na Kosovu nije alarmantna.

Osim nasilja, ono što izaziva zabrinutost u regionu je uloga koju su Sjedinjene Države i Evropska unija odigrale u podržavanju nove opasne faze srpske nacionalističke militantnosti na Kosovu i šire na Zapadnom Balkanu, ističe.

Kosovo je proglasilo nezavisnost od Srbije 2008. uz podršku SAD, Ujedinjenog Kraljevstva, Nemačke, Francuske i Italije, poznatih i kao Kvinta.

I to nakon skoro decenije međunarodnog nadzora pod Privremenom upravom UN koja je uspostavljena na kraju rata na Kosovu.

Tokom ovog prelaznog perioda, Kosovo je ostalo nominalno deo tadašnje Savezne Republike Jugoslavije kao „autonomna pokrajina“, ali Beograd nije imao nikakvu stvarnu vlast nad bilo kojim aspektom upravljanja teritorijom, osim ograničenog prisustva u nekolicini opština sa srpskom većinom na severu.

Kosovo je, takođe, uživalo značajan stepen samouprave tokom socijalističkog perioda, iako je njegova etnička albanska većina bila česta meta represije.

Kada je Slobodan Milošević 1989. preuzeo vlast u Beogradu, nametnuo je novi ustavni režim na Kosovu i pretvorio region u pravu policijsku državu gde su etnički Albanci lišeni praktično svih građanskih sloboda.

Ova drakonska vladavina je na kraju rezultirala oružanim otporom albanske zajednice i vojnom intervencijom NATO-a, podseća Mujanović.

Tokom proteklih 15 godina, SAD i EU su nastojale da obezbede sporazum o normalizaciji između Prištine i Beograda.

Uprkos uzastopnim rundama razgovora na visokom nivou, dve strane i dalje udaljene oko nagodbe – što jasno ilustruju sukobi u Zvečanu.

Ovde, ukazuje, nema govora o jednakoj krivici.

Problem ostaje skoro u potpunosti na srpskoj strani.

Sve autokratskiji režim predsednika Srbije Aleksandra Vučića kategoričan je u odbijanju da prihvati suverenitet Kosova, piše Mujanović.

Vučić je na poslednjoj rundi pregovora održanoj u Ohridu, u Severnoj Makedoniji, u martu, čak i odbio da potpiše navodni sporazum na koji je „pristao“, rekavši u naknadnom obraćanju građanima Srbije da ne želi „da sklapa međunarodno pravni sporazum sa Republikom Kosovo“.

U srpskim medijima koji su orijentisani prema režimu, etnički albanska zajednica, koja čini 92 odsto stanovništva Kosova, se rutinski vređaju pogrdnim imenom po etničkoj osnovi, dok je vlada u Prištini označena kao „privremena“ lokalna vlast.

A na severu Kosova sa većinskim srpskim stanovništvom, Beograd održava neku vrstu tajne okupacije, kojom se upravlja preko mreže lokalnih ultranacionalista i gangstera, kako je nedavno detaljno opisao Njujork tajms.

Ali reakcionarni stav Srbije nije ograničen samo na Kosovo.

Srpsko rukovodstvo i veliki delovi javnosti koji su preplavljeni više od tri decenije revizionističkom državnom propagandom, žive u svom svetu.

Ni Beograd ni veliki deo srpske javnosti ne prihvataju da je Miloševićev režim – u čijem poslednjem kabinetu je Vučić bio ministar informisanja – bio glavni arhitekta raspada Jugoslavije ili decenije sukoba koji je zahvatio region.

Lažno tvrde da Srbija nije vodila agresorske ratove protiv Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Kosova između 1991. i 1999.

Takođe, lažno tvrde da Srbija nije orkestrirala sistematsku, genocidnu kampanju istrebljenja, terora i proterivanja nesrpskog stanovništva Bosne između 1992. i 1995., što je neproporcionalno uticalo na bošnjačku zajednicu.

Genocidno nasilje koje su Milošević i njegovi opunomoćenici bosanski Srbi usmerili protiv Bošnjaka bilo je toliko ozbiljno da su otprilike polovina svih žrtava tokom jugoslovenskih ratova i 82 procenta svih smrtnih slučajeva civila tokom rata u Bosni bili etnički Bošnjaci.

Posleratna Bosna je ostala razorena disfunkcijom i sukobima zbog Dejtonskog mirovnog sporazuma postignutog uz posredovanje SAD i ekstremnog stepena autonomije datog etničkim šovinističkim elementima prema novom Ustavu zemlje.

U entitetu Republika Srpska, koji je Miloševićeva genocidna čistka isklesala kao region sa srpskom većinom i koji je lojalan Beogradu, secesionistički režim Milorada Dodika podriva čak i najskromnije reforme, istovremeno eksplicitno zalažući se za razbijanje Bosne, uz pomoć Rusija i Srbije.

U svetlu invazije Rusije na Ukrajinu u punom obimu, moglo bi se pomisliti da bi došlo do ozbiljnih političkih i diplomatskih posledica za Srbiju i njene zastupnike zbog njihovih bliskih veza sa Kremljom i njihovih sopstvenih ekspanzionističkih mahinacija na Zapadnom Balkanu.

Ali dogodilo se upravo suprotno.

Na primer, u slučaju sukoba između srpskih nacionalista i mirovnih snaga NATO-a u Zvečanu, Kvinta je osudila premijera zemlje Aljbina Kurtija jer je poslao policiju da sprovede novoizabrane gradonačelnike do njihovih kancelarija na severu.

SAD su, takođe, izbacile Kosovo iz vojnih vežbi „Defender 23“ pod vođstvom NATO-a i zapretile lokalnim zvaničnicima sankcijama.

Ambasador Vašingtona u Prištini Džefri Hovenijer takođe je rekao da njegova zemlja više neće pomagati Kosovu u traženju međunarodnog priznanja.

Nasuprot tome, Srbija i Vučić nisu snosili nikakve posledice.

Dodik iz Republike Srpske takođe se nije suočio sa posledicama zbog redovnog sastajanja sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, koga su američki i evropski zvaničnici više puta nazivali „ratnim zločincem“.

Entitet još uvek prima sredstva od EU za različite razvojne projekte i iako je Dodik pod sankcijama SAD i Velike Britanije, on nastavlja da otvoreno lobira kod američkih zvaničnika u Vašingtonu.

Lider bosanskih Srba takođe nije jedini antidržavni akter u Bosni koji ima koristi od neobično visokog stepena zapadnjačkog smirivanja.

Međunarodno imenovana Kancelarija visokog predstavnika (OHR) čini se da brani interese HDZ-a čiji je lider Dragan Čović, koji takođe uživa pokroviteljstvo Kremlja.

Prošlog oktobra, OHR je iskoristio svoje ekspanzivne izvršne ovlasti da prepiše bosanske izborne zakone u korist HDZ-a, a zatim je u aprilu ove godine izmenio ustav entiteta Federacije kako bi uspostavio vladu kojom dominira HDZ.

U Bosni, kao i na Kosovu, izgleda da su SAD i EU nezainteresovane za suzbijanje ruskog uticaja. Umesto toga, nastojali su da se prilagode militantnim nacionalistima koje podržava Moskva.

Zašto?

Zato što je Zapad zaključio da nije vredno vremena ili truda da se suprotstavi ljudima poput Vučića, Dodika ili Čovića u regionu koji je periferan za njegove interese kao što je Zapadni Balkan.

Umesto toga, SAD i EU su se opredelile za neku vrstu „Kabuki politike“, zadržavajući performativni stav suprotstavljanja militantnim nacionalistima, ali trošeći politički i diplomatski kapital da im pomognu da ostvare svoje ciljeve u prolaznoj nadi da će ih to smiriti.

Rezultat je, naravno, bio samo snažniji oblik nacionalističkog ekstremizma na Balkanu – najvećim delom sponzorisan od strane Zapada.

Nažalost, izgleda da su i SAD i EU potpuno posvećene ovom kursu, o čemu svedoče njihove nadrealne reakcije na nasilje u Zvečanu.

To će verovatno ostati slučaj sve dok domaća javnost, uključujući bosansku i kosovsku dijasporu na Zapadu, i njihove zakonodavne saveznike, ne budu efikasno argumentovali zašto je dvostruki odnos Zapada na Balkanu opasan po stabilnost i bezbednost Evrope.

Do tada, međutim, Beograd će verovatno nastaviti da podstiče haos, siguran u svest da će Vašington i Brisel gledati na drugu stranu, piše Mujanović.