Foto: Bojan Cvejić
Populistička vlada u Italiji radi upravo oni što populisti najbolje rade: izokreće činjenice, potpiruje emocije, slavi pobede uz pomoć lažnih optužbi i jednostavnih parola – i na tome skuplja politički kapital.

Tako ministar ekonomije Luiđi di Majo drsko tvrdi da Italija svake godine u budžet EU uplaćuje 20 milijardi evra. To je pogrešno, u 2017. godini je neto uplatila 3,3 milijarde evra. Komesar EU za budžet Ginter Etinger lično je korigovao taj „fejk njuz“ koji je plasirao Di Majo.

Lider populističkog pokreta Pet zvezda dalje preti da u ovoj budžetskoj godini Italija više neće plaćati doprinose Evropskoj uniji. Kao prvo, to je protivzakonito, a kao drugo – tu nespretnu ucenu EU je odmah odbacila.

Di Majo i desno-radikalni italijanski ministar policije Mateo Salvini još tvrde da je EU obećala Italiji da će preuzeti sve migrante koji stignu na italijansko tlo. I to je pogrešno.

Nikada nije postignut takav sporazum među zemljama-članicama, a pogotovo ga nisu prihvatile one zemlje koje i same ne žele da primaju migrante. Neke od njih su signalizovale da su spremne da eventualno prihvate neke migrante. I to je sve što se tiče solidarnosti.

Ucene, laži, nacionalizam

Potpuno je bizarna tvrdnja da je Evropska komisija u Briselu nadležna za prihvatanje izbeglica. Di Majo i Salvini vrlo dobro znaju da su za to nadležne same zemlje-članice Uzgred, solidarnosti nema ni među populističkim vladama: ni autokrata sa Dunava Viktor Orban, uprkos italijanskom zahtevu, ne želi da prihvati nijednog jedinog migranta.

Desno-radikalni ministar unutrašnjih poslova Salvini, koji uz pomoć broja migranata konstantno vodi predizbornu kampanju – iako su aktualni podaci o pristiglim ljudima kilometrima daleko od kriznih vremena – ima jednostavan recept koji otkriva koliko on zapravo te ljude prezire: vraćanjem (odnosno zabranom uplovljavanja u italijanske luke9 za sve brodove na kojima ima migranata on želi da podigne ogradu oko Italije – i to po svaku cenu. „Najpre Italija“ – to je slogan koji on želi da sprovede i u praksi, bez obzira na cenu koju pritom mora da plati.

Činjenica da su Salvini i njegovi istomišljenici u jednoj italijanskoj luci uzeli praktično kao taoce migrante koji su se nalazili na brodu italijanske obalne straže, bilo je previše čak i za italijansko pravosuđe. Ono je pokrenulo istragu zbog „lišavanja slobode“. Ta istraga verovatno neće predaleko da odmakne, ali to je bar neki mali, vidljivi znak otpora protiv kursa populista u Rimu. Salvinijeva reakcija bila je očekivana i na veoma niskom nivou: istražni postupak ocenio je kao „sramotan“, jer se, tvrdi, „radi samo o Italiji“. Istovremeno, kaže i da je „počastvovan“ zbog istrage, jer ona, smatra, predstavlja „priznanje njegovoj borbi protiv sistema“. Takve neozbiljne napade na pravosuđe u međuvremeno smo mogli da vidimo i u Beloj kući u Vašingtonu. Ali to u italiji ne sme da postane svakodnevica!

Italija će možda ići do kraja…

Istina je da zemlje-članice Evropske unije ni nakon tri godine nisu uspele da postignu dogovor oko reforme sistema azila i prihvatanja migranata. To je bolna tačka koju populisti – i to ne samo u Italiji – sada obilno koriste: EU je kriva za sve. Ali takva refleksna reakcija je naravno pogrešna. Problemi su kompleksni, a upravo je Italija jedna od onih zemalja koje su prethodnih godina sprečavale reformu evropskih pravila.

Delovati jednostrano, pritom kršiti sva evropska pravila, pa i ona koja se tiču humanosti, kao što to rade Mateo Salvini i Luiđi Di Majo – to tako ne ide. Oni time ugrožavaju osnovna načela na kojima je podignuta EU. Oni sa svojim ucenama neće daleko dogurati – jer oni to jednostavno ne smeju. U predstojećim pregovorima oko budžeta Unije za period 2021-2027, Italijani bi ipak mogli da naprave još mnogo problema. Mora se računati s tim da će desni radikali i populisti, kako bi ispunilim svoje ciljeve, rizikovati čak i izbacivanje iz evrozone pa i iz EU. Nakon Bregzita, nakon Poljske i Mađarske, Italija se velikom brzinom pretvara u sledeće krizno žarište Evropske unije.