Foto: EPA-EFE/NYUNT WIN

To je najveća prepreka na putu za rešenje problema koji se poslednjih meseci zaoštrio.

Prema navodima UN, u protekla dva meseca je najmanje 600.000 Rohinđa od kojih je većina bez državljanstva, izbegli je iz Mjanmara u Bangladeš. Mnogi stanovnici Mjanmara Rohiđe nazivaju „Bengalcima“ a Bangladeš opet ukazuje na to da Rohinđe već generacijama žive u Mjanmaru. Međunarodna zajednica se trudi da uspostavi kontrolu nad humanitarnom katastrofom u izbegličkim kampovima u Bangladešu koji postaju sve veći. Ali, niko se ne oseća zaista odgovornim za te ljude – jer ti ljudi nemaju državljanstvo. Dugoročnog i doborg rešenja ne može biti sve dok Rohinđe ne dobiju državljanstvo. Zbog toga je komisija za mjanmarsku pokrajinu Rakhina, na čijem je čelu Kofi Annan, postavila pitanje državljanstva u fokus svog izveštaja. Na dan objavljivanja istog je aktuelna izbeglička kriza započela.

Stanje bez državljanstva krši međunarodno pravo?

Stanje bez državljanstva u međunarodnom pravu ustvari nije predviđeno, kako u intervjuu za DW pojašnjava Martin Stiler, pravnik iz Beča. „Međunarodno pravo polazi od toga da svaki čovek može da se odredi kao dražvaljanin neke države. To je uobičajen slučaj.“ Za izuzetak „stanje bez državljanstva“ UN imaju dva sporazuma. Onaj iz 1954. reguliše pravni status ljudi bez državljanstva i svrha mu je da se ti ljude ne smiju lošije tretirati nego stranci koji imaju državljanstvo neke zemlje. Sporazum iz 1961. je usmeren na izbegavanje stanja bez državljanstva tako što dodeljivanje državljanstva reguliše određenim pravilima, a oduzimanje državljanstva otežava. Bangladeš i Mjanmar se nisu pridružili ni jednom ni drugom sporazumu. Uprkos tim sporazumima se mora istaći da stanje bez državljanstva, odnosno prouzrokovanje stanja bez državljanstva od strane jedne države samo po sebi ne krši međunarodno pravo, kaže Stiler. Prema njegovim rečima to ima veze s tim da „svaka država reguliše uslove za dobijanje državljanstva. Tako se na primer državljanstvo ne stiče u svim zemljama rođenjem. Države su tu relativno slobodne, ali se njihovi uslovi ne smeju kositi sa međunarodnim pravom.“ Važeći zakon o državljanstvu Mjanmara iz 1982., doduše, ne krši međunarodno pravo, ali je ipak problematičan, što pre svega ima veze sa jakom orijentacijom prema etničkoj pripadnosti – državljanin može biti samo onaj ko pripada jednom od osam priznatih indigenih naroda i čija je porodica od 1823. stalno naseljena unutar državnog područja. 1823. je naime bila poslednja godina pre nego što je uspostavljena britanska kolonijalna vlast u toj zemlji. Pored toga potreban je dokaz da su preci već dve generacije živeli u Mjanmaru.

Rasa kao odlučujući kriterijum

Socijalistička vlada premijera Ne Vina 1982. je ponovo formulisala zakon o državljanstvu – odnosno puno otežala dobijanje državljanstva. Austrlijski stručnjak Nik Čizmen ističe da su Rohingye svoje državljanstvo izgubile u jednom procesu koji se vukao godinama, i to manje zbog zakonskih odredbi, a više zbog delom pogrešne primene i kršenja zakona. On navodi kako su posebno kasnih 80-ih i ranih 90-ih tadašnje vojne vlasti desetinama hiljada muslimana izdali samo privremene dokumente ili im uopšte nisu izdavali nikakve lične karte.

Dilema Rohinđa

Rohinđe koje su u to vreme bile izložene diskriminaciji i bile izuzete iz države, na političkom nivou su tražile da ih priznaju kao „devetu rasu“. To je, međutim, pojačalo otpor drugih etničkih manjina, posebno Rakhina koji u svojoj Rakhina državi predstavljaju budističku većinu. Danas svaka od osam priznatih manjina ima svoju državu u Mjanmaru koji je službeno unija država. Čizmen ukazuje na to priznavanje Rohinđa kao devete „nacionalne rase“ ne bi bilo pravo rešenje jer bi to vodilo u protivrečnost. „Da bi to mogli da zahtevaju oni prvo u načelu moraju da odobre rasističku logiku zakona.“ Moguće rešenje bi bilo načelno stavljanje pod znak pitanja uskog povezivanja državljanstva sa etničkom pripadnošću. I Ananava komisija je došla do sličnog zaključka.