„To je potez zbog kojeg bi mogao zažaliti“: Hoće li Putin iskoristiti Belorusiju da napadne Ukrajinu?

Da li Putin misli da gomilanje snaga u Belorusiji može pomoći da preokrene tok u njegovom ratu?, pita se u svom članku rusko američki istoričar Jurij Felštinski.

Do sada je učešće Belorusije bilo uglavnom pasivno, konstatuje Felštinski, koji je zajedno sa Aleksandrom Litvinjenkom, autor knjige „Dizanje Rusije u vazduh“.

Beloruski diktator Aleksandar Lukašenko dozvoljavao je, kaže, Rusiji da gađa Ukrajinu projektilima sa beloruskih granica.

Minsk je, takođe, obezbedio ključni siguran prolaz trupama koje su u ferbuaru napale zemlju sa severa. Ali, uglavnom, dala je sve od sebe da pokuša da ostane podalje od rata dok je istovremeno nastojala da izbegne da naljuti Putina.

Sada postoje naznake da se stvari mogu promeniti. Prisiljavanje beloruskog diktatora Lukašenka da se pridruži ruskoj invaziji ima strateški smisao za najnovijeg Putinovog generala u Ukrajini Sergeja Surovikina, smatra Felštinski.

Kijev je lako dostupan iz Belorusije. Uspešno napredovanje kroz Belorusiju bi rasteretilo ruske snage na jugu i istoku Ukrajine i zadalo težak udarac Zelenskom. Da li treba da brinemo? Kratak odgovor je: ne, nužno, ističe istoričar.

Putin je, naglašava, pod pritiskom. Desničarske frakcije Kremlja pozivaju na eskalaciju „specijalne vojne operacije“. Ipak, ruski predsednik zna da bi rešenje koje uključuje raspoređivanje beloruske vojske moglo biti ključni pogrešan korak. „Ostavio bi vruć tiganj ali bi završio u vatri“.

Uspesi Ukrajine su i dalje ohrabrujući dok je zapadna podrška na dohvat ruke. Ova borba je borba za koju Zapad rado obezbeđuje resurse, ali samo pod jednim uslovom: da njegovo oružje ne bude usmereno na Rusiju.

Ako Belorusija uzme aktivniju ulogu u Putinovom ratu jednačina bi se dramatično promenila.

Lukašenkov status Putinove marionete je zacementiran 2020. kada je bio primoran da se osloni na ruske snage bezbednosti kako bi ugušio narodne proteste protiv njegovog „reizbora“ za predsednika Belorusije. Ove godine Putin je počeo da se zadužuje.

Samo nekoliko dana nakon što je Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu u februaru Lukašenko je poslušno promenio Ustav zemlje kako bi ponovo dozvolio Kremlju da stacionira i lansira nuklearno oružje sa svoje teritorije (Belorusija, kao i Ukrajina i Kazahstan predali su svoj nuklearni arsenal Rusiji 1994. u skladu sa Budimpeštanskim memorandumom koji je garantovao teritorijalni integritet tih zemalja).

Zapravo, Belorusija je ranije ove godine pristala da ponovo postane deo ruskog nuklearnog kišobrana iako je – nalik na Šredingerovu mačku – još uvek potpisnica Ugovora o neširenju (od 1993.).

Čini se da trenutno međunarodno razmišljanje glasi: „Ako Belorusija želi da se pretvori u desetu nuklearnu silu sveta i nuklearnog roba Rusije, šta možete da uradite“?

Ako Belorusija krene u rat to se sve menja. Ako njene trupe budu mobilisane, Minsk će verovatno biti napadnut. Za razliku od njene borbe protiv Putina, ne postoje uslovi koji sprečavaju Ukrajinu da upotrebi zapadno oružje protiv Lukašenka.

U stvari neprijateljstva sa Belorusijom bi Ukrajini dala uverljiv povod da preventivno udari na bilo koje potencijalno nuklearnoi mesto u zemlji. To bi konačno stvorilo priliku, navodi Felštinski, da se neutraliušu svi budući pokušaji Putina da pretvori Minsk u nuklearniu silu. Kremlj je toga svestan.

Na papiru, ima impresivnu masu od nekoliko stotina hiljada vojnika koji se bore protiv Ukrajine. Ipak, posle skoro 250 dana rata jasno je da su mnogi od onih koji se bore umesto prekaljenih vojnika, niskokvalifikovani vojnici sa neadekvatnom opremom i obukom.

Pokušaji Rusije da spase svoju vojsku do sada su ličili na očaj. Rusko ministarstvo odbrane je preturalo pod svojim istorijskim knjigama i došlo na ideju da regrutuje kriminalce.

Putin priznaje da je korišćenje Belorusije za napad na Ukrajinu velika kocka. Ali, ruskom lideru ponestaje opcija i zna da mora uskoro da reaguje kako bi smirio ultranacionaliste pred svojim vratima

Ovo je moglo da funkcioniše kada su se vojske još borile sa bajonetima, ali ne i danas sa savremenom vojnom opremom.

Ipak, Putin se i dalje suočava sa problemom: prava propast njegovog postojanja je ruska desničarska ultranacionalistička frakcija. Oni su jedina politička grupa kojoj Kremlj tradicionalno dozvoljava glas kritike uglavnom zato što su toliko radikalni iako obično na kraju podržavaju Kremlj.

Njegovi članovi uključuju ljude poput Aleksandra Dugina koji je, kada je njegova ćerka Darija ubijena u eksploziji automobila bombe, nastavio da šalje svoje ultarnacionalističke poruke. Putinov problem je što je rat u Ukrajini povećao moć ove grupe.

Oni žele da Kijev plati ratne štete koje je neneo ruskom egu.

Belorusija ima prednost što ima spremnu, iako malu, stalnu vojsku koja se može verodostojno rasporediti. Napad iz Belorusije bi umirio ruske deničare.

Takođe, to je potez zbog kojeg bi Putin sigurno uskoro zažalio. Jedina vrlina Kremlja u razmeštanju beloruske vojske jeste u tome što je ona u marširajućem stanju, navodi istoričar.

Osim toga, postoji veliki nedostatak: Lukašenkova pozicija u Belorusiji je veoma nesigurna. Uključivanje njegove zemlje u rat samo da bi se sačuvala njegova diktatorska moć učinilo bi da ga svrgnu malo lakše.

Putin priznaje da je korišćenje Belorusije za napad na Ukrajinu velika kocka. Ali, ruskom lideru ponestaje opcija i zna da mora uskoro da reaguje kako bi smirio ultranacionaliste pred svojim vratima, zaključuje Felštinski.