„U Srbiji, kao i u Francuskoj, loši uslovi života izvode ljude na ulice“

DW: Vi ste u stranci „Nepokorna Francuska“ Žan Lik Melanšona bili sekretar za međunarodnu saradnju i odbranu. Bili ste i kandidat te stranke za poslanika u Evropskom parlamentu na predstojećim izborima. Nedavno ste izašli iz stranke. Šta su bili ključni razlozi za to i kako nameravate da nastavite svoju političku karijeru?

Ključni razlog bio je što je stranka promenila program. Naši osnovni principi bili su borba za republiku, za sekularnost, za nacionalni, a ne evropski suverenitet. Držeći se tih principa, na izborima 2017. godine dobili smo 20 odsto glasova i značajno smanjili rezultat ekstremno desnog Nacionalnog fronta. Od septembra 2017. počele su promene u okviru stranke. Najveći problem za mene je što smo napustili plan u odnosu na EU. Imali smo tzv. plan A i plan B.

Plan A bio je rad na pokretanju pregovora sa 27 zemalja EU o nekim direktivama Unije, kao sto su detaširani radnici, dakle oni koji mogu da rade legalno u svim zemljama EU, ali socijalna davanja koja im se plaćaju su u visini onoga koliko je to u njihovim zemljama. Time se omogućava poslodavcima da u Francuskoj plate radnike iz drugih zemalja dva puta manje od onoga koliko bi morali da plate Francuze. To je loše i za Francusku i za te zemlje. Nameravali smo da počnemo dijalog o izmenama Lisabonskog ugovora.

Osim toga, ja apsolutno podržavam Saru Vagenkneht iz Nemačke i njen pokret – stav da treba preispitati ideju o otvorenim granicama. Bio sam jedini u stranci koji ju je otvoreno podržavao na društvenim mrežama. Zatim, Melanšon se distancirao od inicijative da zajedno sa drugim zemljama – između ostalih sa Grčkom, sa socijalistima iz Švedske, sa Portugalijom, Danskom – organizujemo mitinge, kako bismo zajedno pokazali da nismo nacionalisti, ali da smo protiv ovakve Evrope. Cilj bi bio zajednički izlazak iz EU, odnosno ono što smo nazivali plan B.

Od septembra 2015. godine smo svakih šest meseci organizovali mitinge – u Berlinu Stokholmu, Madridu – a poslednji je bio u Lisabonu 2017. Otada se na tom planu više ništa nije desilo. Melanšon je to jednostavno napustio, nije se ni pojavio na mitingu u Lisabonu. Sledeći miting je trebalo da bude u Atini, ali Melanšon je to blokirao.

Zbog toga sam odlučio da osnujem svoju stranku koja će se zvati „Suverena Republika“ i koja bi trebalo da objedini sve manje partije koje su za nacionalni, a ne evropski suverenitet. Jer, u Francuskoj sada postoje dve struje. Jedna je ona Makronova – on otvoreno govori da treba predati francuski suverenitet u korist evropskog. Druga struja je ona koja insistira na francuskom suverenitetu, Jer evropski suverenitet je fantazija, suverenitet je uvek narodni, nacionalni.

U Francusku ste došli sa šest godina. Rekli ste da je, iako se etnički vidite kao Srbin, važan deo vašeg kulturnog identiteta jugoslovenstvo. Kada je reč o nacionalnom identitetu, kažete da ste francuski patriota. Šta to tačno znači?

To je u vezi sa idejom jugoslovenstva. U Jugoslaviji su živeli različiti narodi, ali postojala je politička ideja jugoslovenske nacije. Moj patriotizam je, dakle, politički. U francuskoj republici žive Francuzi i mnogo drugi narodi. Moj patriotizam sastoji se u želji da odbranim ideje republike koja je jedna i nedeljiva, francuske nacije, ali ne etnički francuske nacije nego one koja pripada svima koji ovde žive. Ideja odbrane republike treba da ujedini sve u Francuskoj.

Kada bi se Francuska podelila, desilo bi se nešto slično kao u bivšoj Jugoslaviji. Tamo je, kao i ovde sada, bilo nacionalističkih, separatističkih pokreta. Ovde sada ima onih koje žele da se podele po regionima, ali na kraju se ta tobožnja nezavisnost završi tako što se vlast preda nekom nadmoćnijem, nekom ko je mnogo udaljeniji od onih od kojih stičemo tobožnju nezavisnost. Zato mi je malo smešno kada idem po zemljama bivše Jugoslavije koje su ušle u EU i kada čujem – sve je bilo loše u Jugoslaviji, Srbi su bili protiv nas, a sada smo slobodni u EU. Ali kako su slobodni kada se sve rešava u Briselu? Pa to je još dalje od Beograda.

Dok ste bili u Nepokornoj Francuskoj, podržavali ste Melanšonov stav da populizam nije nešto što je po definiciji loše. Kažete da je insistiranje na nacionalnom identitetu, prisvajanje nacionalnih simbola, zamena Internacionale Marseljezom put da se mobiliše, kako kažete, današnji proletarijat. Kako teorijski, a kako u praksi, u toj mobilizaciji „proletarijata“ kontrolišete mogućnost „proklizavanja“ u desni populizam ? I ideja izlaska iz EU bliska je ekstremnoj desnici.

Radi se o tome što u Francuskoj veoma mnogo ljudi ne izlazi na izbore. Posle referenduma 2005. godine pokazalo se da ovde imamo ozbiljan problem sa demokratijom. Tada je većina građana Francuske glasala protiv Ustava Evrope. Vlasti su se na to oglušile i otada su mnogi odustali od glasanja na izborima.

Sada su se sa „Žutim prslucima“ ti ljudi vratili na političku scenu. Program levog populizma „Nepokorne Francuske“ zapravo je mogućnost da se oni koji pripadaju „Žutim prslucima“ vrate u politiku. Oko 80 odsto zahteva „Žutih prsluka“ je ono što je 2017. godine bio program „Nepokorne Francuske“. Ako napustimo ideju nacionalnog suvereniteta, ti ljudi će se priključiti ekstremnoj desnici.

U Italiji nije bilo organizovanog levog populizma koji brani nacionalni suverenitet, svoj narod i ljudi su se uključili u desnu opciju. Leve partije u Italiji su mrtve. Dakle, ako se ne borimo za nacionalni suverenitet, podrška levim partijama opada, a ekstremna desnica dobija sve više svojih glasača, kao što je to sada slučaj u Francuskoj. Zato želim da napravim svoju stranku i dam mogućnost ljudima da se priključe nečem novom.

„Žuti prsluci“ i dalje protestuju. Iako ih je manje na ulicama francuskih gradova, nisu retka mišljenja da će njihova okupljanja postati okvir za  masovno iskazivanje nezadovoljstva pre svega zbog ogromnih socijalnih razlika. Da li „Žuti prsluci“ imaju potencijala za to?

Nije baš da ih ima manje. Ne okupljaju se samo u Parizu, ima ih u celoj Francuskoj. U malim gradovima ima ih redovno od početka protesta, ali mediji o tome ne izveštavaju To je Francuska koja se budi. Osim toga, prema istraživanjima, 55 odsto građana podržava „Žute prsluke“, a 75 odsto nezadovoljno je politikom Emanuela Makrona. Tu postoji ogroman potencijal da se nešto desi.

Povod za demonstracije „Žutih prsluka“ bile su cene goriva, dakle nešto gotovo banalno, a desila se maltene revolucija. Jasno je da su stvarni razlozi bili nešto drugo, a da je ovo bila samo kap na punu čašu. Prema istraživanjima, u Francuskoj devet odsto ljudi nema posao, ali 20 odsto je onih koji od svog posla ne mogu da prežive. Ovde ima deset miliona siromašnih, a sve više moraju da plaćaju za zdravstvo i za obrazovanje. Ovde, dakle, polako dolazi američki model, a to je, zajedno sa onim što se desilo 2005, prouzrokovalo duboko nezadovoljstvo koje se ne može rešiti ovim što je Makron do sada dao kao neku vrstu ustupaka.

Mislim da može da dođe do eksplozije i da povod može da bude bilo šta – predlog zakona o penzijama, reforma socijalnog sistema, itd. Rekao bih da je ovde sada dovoljna varnica da dođe do velikog požara. To može da se desi pre ili kasnije, ali nešto će se desiti, ako vlasti nastave da se ponašaju ovako kako se ponašaju.

Protesti u Srbiji traju već pet nedelja i opšti utisak je da su sve masovniji. To su građanski protesti, ali na ulicama su i predstavnici Saveza za Srbiju, koji čine pripadnici najrazličitijih stranaka i pokreta – od Levice Srbije, do desno konzervativnog Srpskog pokreta Dveri. Da li mislite da protest može da opstane ako ih ne preuzmu političke partije?

Rekao bih da je u Srbiji slično kao u Francuskoj. Uslovi života su jako loši i to ljude izvodi na ulice. Nezadovoljstvo se i u Srbiji taloži, nije problem to što vlast u nečemu greši u poslednje dve godine. Prošlo se kroz ratove, korupcija je rasprostranjena. Političkog odgovora na to jednostavno mora biti.

Ako vlada u Srbiji ili u Francuskoj radi ovako kako sada radi, ako su ljudi bez posla, i ako tu nema odgovora levice koja kaže – dosta je, ako se ne izvrše reforme, ne smanji nezaposlenost, nezadovoljstvo naroda preliće se u neku vrstu ekstremizma.

U „Novom plamenu“ nedavno se pojavio tekst upravo o tome da je potrebno da se u Srbiji formira nova partija levice. Njen začetak bi, navodi se u tekstu, mogao biti u pokretima kao sto je „Ne davimo Beograd“ ili „Inicijativa za krov nad glavom“. Fokus međunarodne politike, kažu, trebalo bi da bude regionalni nivo politike, a u politički mejnstrim treba uvesti „jugo-sfere na kulturnom i društvenom nivou“. Da li su vam takve ideje bliske?

Da, logična i bliska mi je ideja o svakom regionalnom povezivanju. Kada bi se Francuska podelila – rekao bih isto – nema šanse da se nešto uradi u Bretanji ili Normandiji ako se regioni ne povežu. Cilj Evropske unije jeste da prave male zemlje, male odvojene regione i tako ih lakše kontrolišu. Za mene su Srbija i Hrvatska kao mali regioni. Sami ne mogu ništa. Teško je i velikim zemljama kao što su Francuska i Italija da nešto učine. Kakve šanse onda imaju male zemlje?

Đorđe Kuzmanović rođen je 1973. godine u Beogradu. Završio je političke nauke na Sorboni. Pre nego što je prišao „Nepokornoj Francuskoj“, bio je član trockističke organizacije „Radnička borba“. Bio je i rezervni oficir francuske vojske. U Ruandi i Maliju radio je kao humanitarac. Govori srpski, francuski, ruski i engleski jezik.