Velika mržnja u Francuskoj

Njegov trijumf je značio olakšanje za veliku većinu Francuza, kao i za druge vlade u Evropskoj uniji i širom sveta.

Ali Makronova pobeda je izazvala neki oblik gotovo histeričnog poremećaja među njegovim protivnicima na krajnjoj desnici i levici. Rastuće nasilni, rasistički i antisemitski protesti „Žutih prsluka“ predstavljaju vidljivu manifestaciju tog besa.

Istina, deo krivice za to leži na Makronu i na tehnokratskoj gluvoći dela njegovog tima. Naročito, veliko povećanje poreza na gorivo najavljeno u novembru 2018 – što je potez čiji je cilj bio da unapredi predsednikov klimatski plan i da, usput, pomogne uravnoteženju budžeta – je nesrazmerno jako pogodilo ruralne i glasače iz predgrađa, koji su se već osećali ekonomski stešnjenim. To je izazvalo pobunu Žutih prsluka.

Ali, dok su protesti postali manji po veličini a intenzivniji po nasilju, Makron i ono što on predstavlja su postali fokus mržnje ekstremista. Za početak, Makron se u današnje vreme ističe po svojoj posvećenosti revitalizovanju Evrope. On odbacuje novo opšte mišljenje da mejnstrim političari mogu da poraze populizam samo tako što će umanjiti svoju podršku EU. Umesto toga, Makron neumorno ističe svoju veru u snažnu, demokratsku i naprednu Evropu koja je sposobna da sa autoritetom deluje u svetu.

Povrh toga, Makron i dalje insistira, uprkos protestima, na reformama koje je obećao tokom svoje kampanje. Zakoni kojima se povećava fleksibilnost tržišta rada, osigurava etičko ponašanje izabranih zvaničnika i javnih službenika, i kojima se modernizuje zastareli univerzitetski sistem u zemlji, su usvojeni za manje od godinu dana. Ali Makron je potcenio poteškoće smanjenja francuskog budžetskog deficita i javnog duga da bi se uskladili sa pravilima evrozone, što je doprinelo njegovoj odluci da poveća porez na gorivo prošlog novembra.

Danas, Makronovi protivnici iz celog političkog spektra sebe prikazuju kao deo nekog spontanog popularnog pokreta. Ali istina je da mnogi političari koje je Makron porazio u svojoj pobedničkoj kampanji sada žele da ga potkopaju. Na iznenađenje mnogih, bivši predsednik Fransoa Oland, kojem je Makron nekada služio, sada otvoreno ohrabruje Žute prsluke da pojačaju svoje proteste. Loran Vokje, lider republikanaca desnog centra, je zapravo i sam obukao žuti prsluk. U međuvremenu, krajnje desničarska liderka Marin Le Pen i krajnje levičarski lider Žan-Lik Melanšon oboje su osetili da postoje revolucionarne mogućnosti u besu demonstranata.

Možda se čini da Žuti prsluci nalikuju drugim populističkim snagama u Evropi, naročito italijanskom Pokretu pet zvezda. Ali francuski demonstranti su ekstremno nasilni i po rečima i po delu. Makron i njegova supruga gotovo svakodnevno dobijaju pretnje smrću. To podseća na zlokobne napade na Leona Bluma, francuskog premijera socijalistu iz sredine tridesetih godina, kojeg je kasnije kolaboracionistička vlada maršala Filipa Petena iz Drugog svetskog rata poslala u Buhenvald.

Šarl Mora, uvaženi katolički esejista i novinar međuratnih godina koji je postao član prestižne Francuske akademije, nazvao je Bluma „čudovištem“ i „čovekom koji zaslužuje da bude ubijen, ali s leđa“. Danas, njegov krajnje levičarski nastrojen naslednik Fransoa Rifan svojoj mržnji prema Makronu daje oduška na sličan način. Još od 1930-ih Francuska nije doživela takvu histeriju protiv nekog političkog lidera koji je na dužnosti.

Nasilne reči idu ruku pod ruku sa nasilnim delima. Razbijaju se i pljačkaju prodavnice. Vatra je podmetana u javne zgrade, kancelarije članova parlamenta, pa čak i u privatno vlasništvo predsednika Narodne skupštine. LJudima se preti (nekad i pištoljem), napadaju se sedišta novinskih kuća, a više od 1.500 policajaca je povređeno.

Kako je Francuska dospela dotle? Nije tajna da su televizijski kanali RT i Sputnjik koje finansira Kremlj – a prate ih društvene mreže i druge TV stanice – pokrenule platforme koje ohrabruju podsticanje besa, antiparlamentarizma, laži, dezinformacija, rasizma i antisemitizma. Izgleda da Francuska svakodnevno proživljava „dva minuta mržnje“ iz Orvelove „1984“.

Materijalna i moralna šteta koja je naneta zemlji je velika. Ali neće doći do građanskog rata. Velika većina Francuza je ogorčena i šokirana rastućim nasiljem i netolerancijom. CFDT, najvažniji sindikat u zemlji, je zauzeo stav protiv „svih vidova nasilja“. Loran Berže, vođa sindikata, tvrdi da „ako bi neka sindikalna organizacija bila odgovorna za isto onoliko nasilja kao pokret koji je podstakla, ona bi bila zabranjena na najmanje 20 godina“. A sam Makron zadobija obnovljeni legitimitet zbog toga što se sa krizom suočava uz samokontrolu i što se drži svog plana reformi.

Ali pokret Žutih prsluka daleko od toga da je završen, a sat se ne može vratiti unazad. Prvo i najvažnije, vlasti moraju strogo da kazne počinioce nasilja i vandalizma, počevši od toga da od njih zatraže da žrtvama nadoknade gubitke, kao i da eliminišu sve vidove nekažnjivosti. Ideološki motivisani napadi i destrukcija treba da se tretiraju kao bilo koji drugi nasilni zločin. Sve manje od toga bi ohrabrilo one koji bi prihvatili nasilje u borbi za svoje ciljeve.

Zatim, neophodno je suprotstaviti se lažnim vestima i zloupotrebi društvenih mreža, koje ugrožavaju socijalnu koheziju i samu demokratiju. Makronova velika „Nacionalna debata“ kroz lokalne sastanke i internet pruža korisnu protivtežu tome. On nastavlja da se dokazuje kao zaista vanredan govornik. Ali ovaj jedinstveni eksperiment će se okončati 15. marta. Zarad dobra francuske i evropske demokratije, nadamo se da će to dati novi podsticaj neophodnim reformama na koje je Francuska čekala decenijama.

Autorka je bivša članica Ustavnog suda Francuske i Državnog saveta i bivša ministarka za evropske poslove

Copyright: Project Syndicate, 2019.
www.project-syndicate.org