Tajvan Foto: EPA-EFE RITCHIE B

Jednako važna bila je odluka Sjedinjenih Država da priznaju, 1. januara te godine, vladu Narodne Republike Kine – koju je tada, kao i danas, predvodila Komunistička partija – kao jedinu zakonitu kinesku vladu. Ta promena je otvorila put za ekspanziju trgovine i investicija između najveće svetske ekonomije i najnaseljenije zemlje na svetu, i omogućila bliskiju saradnju protiv Sovjetskog Saveza.

Diplomatija je bila zasnovana na komplikovanoj koreografiji. U tri zvanična saopštenja (1972, 1978. i 1982) SAD su prihvatile „stav Kine da postoji samo jedna Kina i da je Tajvan njen deo“ i pristale da ograniče svoje veze sa Tajvanom i da održavaju samo nezvanične odnose sa ostrvom.

Obaveze Amerike prema Tajvanu bile su definisane u dokumentu (Zakon o odnosima sa Tajvanom) potpisanom 1979. SAD su navele da će „smatrati da svaki pokušaj da se na budućnost Tajvana utiče na neki drugi način osim mirnim putem predstavlja veliku zabrinutost za Sjedinjene Države“.

U zakonu je navedeno da će SAD podržati Tajvan u samoodbrani i biti spremne da mu priskoče u pomoć. Ono što je, međutim, ostalo nejasno je da li će to zaista i učiniti. Tajvan nije bio siguran da hoće; a kopno (NR Kina) nije moglo biti sigurno da neće. Ta dvosmislenost je obe strane trebalo da odvrati od jednostranih postupaka koji bi mogli da izazovu krizu. Zajedno, ta tri zvanična saopštenja o odnosima SAD i Kine i Zakon o odnosima sa Tajvanom čine osnov američke „politike jedne Kine“.

Ovakva struktura je osmišljena kao pobednička formula. Kopno je doživelo najuspešniji ekonomski razvoj u istoriji, postavši druga po redu najveća svetska ekonomija. Tajvan je takođe iskusio izvanredan ekonomski uspeh i postao napredna demokratija. SAD imaju koristi od stabilnosti u regionu i od čvršćih ekonomskih veza i sa kopnom i sa Tajvanom.

Pitanje je da li to vreme ističe. Dugi niz godina, američki političari su bili zabrinuti da će im Tajvan pokvariti planove: da će, nezadovoljan pukim nagoveštajima nezavisnosti, zatražiti da to postane stvarnost – što je ishod neprihvatljiv za kopno.

Izgleda da tajvanski lideri shvataju da bi takva odluka bila velika greška. Ali oni odbacuju pomisao da bi Tajvan mogao da postane deo Kine po njenom načelu „jedna zemlja, dva sistema“ – što je formula koja je vrlo malo doprinela da bude zaštićen specijalni status Hongkonga – i odbijaju da prihvate jezik koji je Peking (u Konsenzusu iz 1992) upotrebio da opiše odnose između kopna i Tajvana.

Sada, međutim, stabilnost ugrožavaju i Kina i SAD. Kina doživljava značajan ekonomski pad. To kineskog predsednika Si Đinpinga čini potencijalno ranjivim, s obzirom na to da su kineski lideri najvećim delom podršku zadobili zahvaljujući ekonomskom uspehu. Postoji zabrinutost da će se Si okrenuti spoljnoj politici da bi skrenuo pažnju javnosti sa sve nestabilnijeg rasta BDP-a.

Preuzimanjem kontrole nad Tajvanom bi se to postiglo. Početkom ove godine, Si je javno ponovio zahtev Kine za ujedinjenjem i odbio da isključi mogućnost upotrebe sile. Izvesnu zabrinutost u regionu stvara to što ne može da se pretpostavi da američko povlačenje iz Sirije znači da će se povući i iz Avganistana, i da će Tajvanu pružiti pomoć u odbrani.

A čini se i da su SAD manje zaštitnički nastrojene prema diplomatskim sporazumima koji su bili na snazi proteklih 40 godina. Pre nego što je postao savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Donalda Trampa, Džon Bolton je u Vol strit žurnalu napisao da je „krajnje vreme da se ponovo razmotri politika jedne Kine“. Tramp je ujedno postao prvi predsednik (odnosno izabrani predsednik, što je bio u to vreme) koji je od 1979. direktno razgovarao sa predsednikom Tajvana.

Nedavno je pet republikanskih senatora pisalo Nensi Pelosi, predsedavajućoj Predstavničkog doma SAD, zatraživši od nje da pozove tajvansku predsednicu Caj Ing-ven da održi govor na zajedničkoj sednici Kongresa, što je čast koja je gotovo uvek rezervisana za šefove vlada ili država. To ne bi bilo u saglasnosti sa nezvaničnim odnosima Amerike i Tajvana i izazvalo bi snažnu reakciju kopna.

Sve ovo se ne dešava u vakumu. Dešava se u vreme kada su američko-kineski odnosi dostigli najnižu tačku u poslednjih 40 godina, što je rezultat trgovinskih trvenja i toga što su SAD nezadovoljne ponašanjem Kine u inostranstvu i povećanom represijom u zemlji. Mnogi Amerikanci, u vladi i van nje, žele kopnu da pošalju poruku i veruju da bi malo toga izgubili kad bi to i učinili.

Daleko od toga da je ova pretpostavka tačna. Kriza oko Tajvana, kojem bi kopno uvelo stroge sankcije, nametnulo embargo ili upotrebilo vojnu silu mogla bi da ugrozi autonomiju, bezbednost i ekonomsku sigurnost ostrva i njegovih 23 miliona stanovnika. Za Kinu, kriza oko Tajvana bi mogla da uništi odnose sa SAD i mnogim njenim susedima i da dodatno potrese već krhku kinesku ekonomiju.

Za SAD, kriza bi mogla da znači potrebu da se priskoči Tajvanu u pomoć, što bi moglo da dovede do novog Hladnog rata ili čak do konflikta sa kopnom. Ipak, odluka da prepusti Tajvan samom sebi bi potkopala kredibilitet SAD i možda navela Japan da preispita svoj nenuklearni status i savezništvo sa SAD.

Drugim rečima, kada se sve uzme u obzir rizici su visoki. Bilo bi najbolje izbegavati simbolične poteze koji bi drugima bili neprihvatljivi. Status kvo je zasigurno nesavršen, ali je mnogo manje nesavršen od onoga što bi proizašlo iz jednostranih postupaka i pokušaja da se razreši situacija za koju nije sigurno da postoji prikladno rešenje.

Autor je predsednik američkog Saveta za spoljne odnose i autor knjige „Svet u neredu“

Copyright: Project Syndicate, 2019.

www.project-syndicate.org

Povezani tekstovi