Zašto su američki univerziteti na meti Trampa?

Dok su se drugi univerziteti borili da pregovaraju sa administracijom iza kulisa, Harvard je zauzeo principijelniji stav, odupirući se Trampovim pokušajima da potkopa akademske slobode – iako je nedavno ponovo pokrenuo razgovore sa vladom.

Plan da se targetiraju vodeći američki univerziteti datira od Projekta 2025, plana Fondacije Heritidž za Trampov drugi predsednički mandat.

U njemu se optužuju univerziteti da se bave levičarskom indoktrinacijom i promovišu „probuđenu“ ideologiju kroz programe raznolikosti, jednakosti i inkluzije (DEI). Njegov cilj je da preoblikuje visoko obrazovanje eliminisanjem ovih uticaja.

Naravno, ovo nije prvi put da su se američki univerziteti našli na meti političara. Pedesetih godina prošlog veka, senator Džozef Makarti pokrenuo je krstaški rat protiv akademskih institucija, optužujući ih da saosećaju sa socijalističkim ili komunističkim ideologijama i da pružaju utočište antiameričkim profesorima.

Makarti je sudskim pozivom pozvao profesore i sa privatnih i sa državnih univerziteta – uključujući Harvard, Kolumbiju i Univerzitet Kalifornije – da svedoče pred Komitetom za antiameričke aktivnosti Predstavničkog doma (HUAC).

Takođe je vršio pritisak na univerzitete da otpuste ili uskrate stalno zaposlenje akademicima koji su ranije bili članovi Komunističke partije i onima koji su se, kada su bili ispitivani, pozvali na svoje pravo iz Petog amandmana protiv obaveze da daju svedočenje koje se u parnici može iskoristiti protiv njih.

Neke institucije su brzo kapitulirale, preventivno otpuštajući osoblje kako bi izbegle kontrolu. Univerzitet Kalifornije je otišao još dalje, usvojivši „zakletvu lojalnosti“ i otpustivši desetine profesora koji je nisu potpisali.

Nasuprot tome, Kolumbija je odbila da otpusti profesore samo zbog pozivanja na Peti amandman, odbila je da pruži imena HUAC-u i zadržala je svoju akademsku nezavisnost.

U drugim zemljama, napadi na univerzitete dolazili su sa političke levice.

Tokom kineske Kulturne revolucije, profesori, istraživači i administratori su osuđivani, ponižavani, zatvarani, pa čak i ubijani. Akademski nastavni planovi i programi su redizajnirani kako bi odražavali maoističku ideologiju, a „buržoaska“ ili istraživanja pod „stranim uticajem“ su ukinuta.

Institucije poput Pekinškog univerziteta i Univerziteta Ćinghua obustavile su nastavu godinama, a svi istraživački univerziteti su bili zatvoreni do 1970. godine. Prijemni ispiti su ukinuti, a prijem studenata je bio zasnovan na klasnoj pozadini i političkoj lojalnosti, a ne na zaslugama.

Istorijski gledano, prisiljavanje akademskih institucija na poslušnost bio je efikasan način da se spreči njihovo osporavanje legitimiteta vođe ili političkog pokreta.

U Oksfordu u šesnaestom veku, pristalice katoličke kraljice Marije I spaljivale su protestantske biskupe na lomači zbog odbijanja da potpišu zakletve lojalnosti.

Nacistička Nemačka je pravila čistku jevrejskih i „nelojalnih“ akademika. U skorije vreme je turski predsednik Redžep Tajip Erdogan nadgledao otpuštanje hiljada akademika optuženih za podršku Radničkoj partiji Kurdistana (PKK) ili za povezanost sa pokojnim sveštenikom Fetulahom Gulenom.

Vodeći istraživački univerziteti su posebno ranjivi na takve napade jer akumuliraju značajne resurse dok se drugi bore. Zbog toga su postali meta inicijativa poput Projekta 2025, koji predlaže ograničavanje univerzitetskih resursa i oporezivanje zadužbina – mere koje bi mogle da ograniče njihovu sposobnost da proizvode vrhunska istraživanja.

Štaviše, univerziteti privlače strance, a vodeće akademske institucije se takmiče za vrhunske talente iz celog sveta. To univerzitete čini pogodnim metama kada vlade žele da obuzdaju imigraciju. Na primer, britanska vlada je predložila porez od šest odsto na prihod koji univerziteti dobijaju od međunarodnih studenata, procenjujući da bi to smanjilo njihov broj za 14.000 u kratkom roku i za 7.000 godišnje nakon toga.

Problem je što bi napad na vodeće univerzitete mogao imati dalekosežne ekonomske posledice. U Ujedinjenom Kraljevstvu, univerziteti koji se intenzivno bave istraživanjem podržavaju stotine hiljada radnih mesta i pružaju više od 8,50 funti (11,70 dolara) vrednosti za svaku funtu javnog finansiranja.

U širem smislu, sektor visokog obrazovanja generiše otprilike 265 milijardi funti godišnje u ekonomskoj aktivnosti.

Ove koristi nisu jedinstvene samo za Veliku Britaniju. Studija koja je obuhvatila 78 zemalja otkrila je da će povećanje broja univerziteta u datom regionu za deset odsto u proseku povećati njegov BDP po glavi stanovnika za 0,4 odsto.

Empirijske studije takođe povezuju univerzitete sa povećanim inovacijama i registracijama patenata. Lako je videti zašto je Kina uložila 247 milijardi dolara u svoje univerzitete 2023. godine.

Elitni univerziteti su takođe optuženi za ovekovečenje privilegija. Harvardski ekonomista Radž Četi pokazao je da vodeći američki univerziteti u velikoj meri favorizuju kandidate iz bogatih porodica.

Između 2009. i 2014. godine, na primer, 43 odsto belih studenata primljenih na Univerzitet Harvard bili su regrutovani sportisti, deca bivših studenata, deca profesora i osoblja ili kandidati sa dekanove interesne liste – obično oni čiji su roditelji ili rođaci donirali univerzitetu.

Nasuprot tome, samo 16 odsto crnih, latinoameričkih i azijsko-američkih studenata upisalo se putem ovih kanala. Ovaj disparitet previđaju oni koji napadaju politike DEI-ja.

Čak su i procesi prijema na univerzitetima posvećenim odabiru najsposobnijih studenata često iskrivljeni naporima bogatih porodica da obezbede prijem svoje dece.

„Operacija Varsiti Bluz“, na primer, otkrila je veliko podmićivanje i prevare prilikom prijema na američke fakultete. U Kini, vlasti često suzbijaju varanje na prijemnim ispitima za univerzitete.

A u Francuskoj, uspon privatnih pripremnih škola (prépas) potkopao je viziju Šarla de Gola o omogućavanju studentima iz svih sredina da uđu u javnu službu putem Nacionalne škole za administraciju (École nationale d’administrative – ENA). U nastojanju da oživi taj projekat, predsednik Emanuel Makron je zatvorio instituciju 2021. godine, zamenivši je Nacionalnim institutom za javnu službu (Institut national du service public).

Velika Britanija nudi primer koji više ohrabruje. Oksford i Kembridž su usvojili kontekstualizovane procese prijema koji procenjuju postignuća kandidata u odnosu na njihovo obrazovno i socioekonomsko poreklo. Kao rezultat toga, oba univerziteta su identifikovala mnoge kandidate sa visokim potencijalom koji nisu pohađali privatne škole i dolaze iz istorijski nedovoljno zastupljenih grupa.

Glavno opravdanje Trampove administracije za ciljanje američkih univerziteta bio je njihov navodni neuspeh u suzbijanju antisemitizma i antiizraelske pristrasnosti. Ali čini se da je na delu još jedna agenda, barem među nekim Trampovim savetnicima, sa mnogim istorijskim presedanima: korišćenje akademskih institucija za legitimizaciju reakcionarnih ideja putem prisile i represije.

Kroz istoriju, univerziteti su se suočavali sa izazovima političara i pronalazili su načine da im se odupru i izađu jači – postajući inkluzivniji, globalno povezaniji, više fokusirani na svoju javnu misiju.

Današnji izazov nije samo odupreti se takvim pritiscima, već jasno pokazati zašto su otvoreni, globalni univerziteti važni: da nam pomognu da pozivamo vlade na odgovornost, da stvorimo prostor za neslaganje, da unesemo dokaze u javnu debatu i da opremimo ljude da se nose sa složenim problemima.

Ngaire Vuds je dekan škole za državnu upravu Blavatnik na Univerzitetu u Oksfordu.

Copyright: Project Syndicate, 2025.
www.project-syndicate.org