ljudi secanja

Janja Klasinc – Gospodo, ja vam ne verujem

Pre neki dan napunila sam 62 godine i sa bliskim prijateljima smo – naravno, uz degustiranje dobrog vina – gledali moje albume sa fotografijama.

Milosav Saki Marinović – Izazov je ono što me loži

Najveći deo mojih sećanja tiče se ljudi uz koje sam imao sreću da odrastam, da se sa njima družim, da uz njih upoznam ljubav i privrženost, da budem prihvaćen. Najtoplija sećanja su svakako ona koja se odnose na moju porodicu, suprugu i sinove , ali to je, što bi rekao Tolstoj, nezanimljivo za pripovedanje.

Prošlost sve dublja, budućnost sve plića!

Ne osvrćem se na prošlost često, posebno ne u pisanom obliku. A znamo da su između individualnog pamćenja, ličnih sećanja i pisanja o njima razmaci i razlike velike.

Životni trougao jednog apatrida

Moje pamćenje počinje od krompira. Zimski je ali sunčan dan na nekom proplanku. Iz starog crnog šporeta bez sulundara vije dim na sve strane.

Sloboda je neviđeni saveznik mašte

Sa prošlošću nemam problem. Uvek je tu, pri ruci, odlično zacementirana u prostoru i vremenu. Ali izgleda da baš zato imam problem sa sadašnjicom.

Priče za dane kada nema struje

Poslednjih godina sve više se bavim kulturom sećanja: sećanja koje se ne istorizuje i odlazi u zaborav, poput života žena u Srbiji tokom Prvog svetskog rata. Ovi zapisi su hommage običnim ljudima – mojim „učiteljima“ – inspirisani zdravicom kolege Levana iz Tbilisija: „Pijmo u slavu svojih učitelja koje često nismo razumevali, a nikad hvalili koliko zaslužuju!“

Prvo smo ratovali, pa se onda zamrzeli

Čudno je to sa prošlošću. Ima direktne veze sa starenjem. Čovjek neumitno negdje u četrdesetim počinje da se osvrće iz sebe, da gleda šta je uradio dok je na životnom piku.

Tenkovi su prvo izvedeni na Beograd

Studentski dani mi protiču u „sendviču“, delom i takve stvarnosti. Kinoteka, Atelje, JDP, kafei, Fest, Crni talas u SKC-u. DŽez.

A onda su Srbi otkrili patriotizam

Verovatno će zvučati paradoksalno, ali prošlost je jednako neizvesna kao i budućnost. To što se nešto dogodilo na način nepovratan ne znači da je reč o zatvorenoj strukturi.

Često sam sanjao krvavu Miljacku

Mada me je ćerka često ubeđivala da zbog potomaka napišem svoj životopis, nisam se na to odlučivao sve dok mi Rade Radovanović, moj antiratni drug, ne ponudi da pišem svoja sećanja… da se osvrnem iza sebe, podvučem crtu…

Traveminde ili jedna ljubavna priča

Jedna crna limuzina, sa službenim oznakama “AH 42/8890” prošla je 10. juna 1953. Libekom, ušavši najpre na Holstentor, dakle jednu gradsku kapiju, da bi preko Kenig štrase došla do druge, Burgtor, i kroz nju napustila ovaj stari hanzeatski grad.

Samo Poljaci i Tito dobro sviraju Šopena

Biografije su strašno važne! Ali, najznačajnija karakteristika bilo kog iz moje generacije bi trebalo da bude konstatacija da smo živeli u, ni manje-ni više, nego PET različitih „društveno-političkih sistema“!

Demonstracije devedesetih pohađao sam uredno

Izgledaće kao kliše, ali mi prošlost služi samo da učim iz grešaka. Još uvek nisam došao do tačke kada počinjete sa setom da se vraćate u prošlost, uz nezaobilazne reči… nekada je bilo bolje.

Prva Poslednja