U gimnaziji sam zavoleo misao Dejvida Hjuma i njegovu filozofsku odluku da nikada ne bude u ulozi obeshrabrenog ili poraženog odbijanjem ili neuspehom. To mi pomaže da saniram posledice svog, često, vrlo nediplomatskog pristupa i preoštrog jezika.
Ne volim rastanke i ne volim da preturam po prošlosti. Svojoj, tuđa je u redu. To za rastanke ima veze sa nečim što se desilo u prošlom životu. Ne znam šta. Otpor prema prošlosti, tu je problem iz ovog života. Isto ne znam šta. *** Rođen i odrastao u Zemunu. Nije šala, u komšiluku Šilerove. […]
Kad pogledam 50 godina unazad, najsrećnija sam što sam uspela. Mogla sam možda da napravim neku veću svetsku karijeru, poput Marije Kalas, ili recimo kao Renata Tebaldi, koja je bila moja miljenica.
Neka usputna zbivanja znaju da nam oboje život i stvaralaštvo, u čemu naše svesne odluke nisu presudne.
Misao o prošlosti je misao o porodici. Užoj i široj i slobodi koju donosi saznanje da tu blizu tebe živi neko na koga se uvijek možeš osloniti, podijeliti radost i problem.
Kada neko svoj život živi u burno vreme, a još se bavi uzbudljivom, čak bih rekao i adrenalinskom profesijom kao što je pilotska, onda lična istorija može biti, kako rekoste, i zapanjujuća.
Razmišljam o prošlosti. Ona je sastavni deo mog života. Moje svakodnevice. Često imam i nostalgična i melanholična sećanja, ali ne i gorka. Moj porodični život bio je zanimljiv i prisan. Takav sam uvek želela, zamišljala i nadala mu se.
Prvo svetlo koje ugledah na ovom svetu beše lampa petrolejka, dok je okolo vladao mrkli mrak. Odmah sam znao da to ne sluti na dobro, i da će u ovozemaljskom životu biti mnogo belaja.
Carpe diem, govorio je Horacije, iskoristi dan, ne razmišljaj mnogo o budućnosti. Ne razmišljaj mnogo ni o prošlosti, dodao bih ja.
Slavko i Mica su se poznavali duže vreme i bilo je samo pitanje vremena kada će se venčati. Slavkovom ocu, Braci, to nije bilo po volji. Ne zna se šta mu je smetalo, da li to što je Mica bila Srpkinja ili to što je bila iz relativno siromašne porodice.
Ne volim da „vrtim“ film svog života. Sećanje nije pouzdano. Jednostavan primer – kad sedite sa prijateljima ili porodicom i razgovarate o jednom istom događaju, ubrzo ćete shvatiti da ga se svaka osoba seća drugačije.
Pre neki dan napunila sam 62 godine i sa bliskim prijateljima smo – naravno, uz degustiranje dobrog vina – gledali moje albume sa fotografijama.
Najveći deo mojih sećanja tiče se ljudi uz koje sam imao sreću da odrastam, da se sa njima družim, da uz njih upoznam ljubav i privrženost, da budem prihvaćen. Najtoplija sećanja su svakako ona koja se odnose na moju porodicu, suprugu i sinove , ali to je, što bi rekao Tolstoj, nezanimljivo za pripovedanje.
Ne osvrćem se na prošlost često, posebno ne u pisanom obliku. A znamo da su između individualnog pamćenja, ličnih sećanja i pisanja o njima razmaci i razlike velike.
Prošlost, lepa ili ružna, sustiže nas u podsvesti. Umetnicima podstiče imaginaciju. Starim ljudima oživljava slike iz detinjstva i oni ponovo liče na decu.