Foto: Privatna arhiva Bilo je baš naporno oko organizacije skupa „Sretnimo se na Sretenje”. Trajalo je petnaestak dana. Trebalo je sve obezbediti, nabaviti i organizovati za prijem toliko ljudi. naravno, mi smo svi tu bili samo da pomognemo studentima i učenicima. Slušali smo njihove predloge i ideje i pomagali im da ih realizuju i ostvare. Imali smo i mi svoje predloge ali njihovo je bilo da li će ih usvojiti ili ne. Oni su se pitali za sve, kao i uvek.
Iskreno, ne samo meni, već svima u organizaciji je baš bila frka kako će sve to prođe jer niko, nikada nije organizovao toliki skup, sa toliko ljudi na njemu i koji je trajao čitav dan, od ranog jutra do posle ponoći. Brinuli smo da li će da ima dovoljno hrane i svega ostalog. Međutim, ispalo je da je to bila bezrazložna briga. Bilo je svega. Ne dovoljno, već i previše.
***
Kako je proteklo? Na najbolji mogući način. Puno mi je srce kad vidim kako je ispao sretenjski skup u Kragujevcu. Dan posle kada su utisci počeli da se sležu stigla su zahvaljivanja i pohvale. Ljudi su iskreno bili oduševljeni kako su u Kragujevcu bili dočekani i primljeni, kako su ugošćeni i kako su se proveli kod nas na Sretenje i kako su ispraćeni u svoje gradove. Svi su prezahvalni i jedva čekaju da nas ugoste u svojim mestima i uzvrate nam to gostoprimstvo kod njih. Baš smo ispali pravi domaćini, kao što su ljudi i očekivali od Šumadinaca.
***
Učestvovali smo zajedno sa studentima u organizaciji protesta na Sretenje, i mislim da smo to odradili veoma uspešno. Video sam reakciju ljudi koji su došli iz cele Srbije i šire.Jedan čovek je došao iz Crne Gore i čitav dan u Kragujevcu za studenet i ostale u parku kod pijace pravio palačinke i pice. A, on je samo jedan, ne od mnogih, već bezbrojnih koju su se našli tog dana svima koji su došli u naš grad.
***
Sretenjski „gosti” su isto bili su presrećni, prezadovoljni, prezahvalni, ako tako može dase kaže, gostoprimstvom. Izjava jedne gospođe iz Novog Sada me je baš pogodila u srce. Kaže ona: „Ako vidite u parkiću kod Spomenika palim Šumadincima da nešto svetluca u travi, znajte to je deo mog srca koje je zauvek ostao Kragujevcu. U Kragujevac sam došla kao Novosađanka, a vraćam se u Novi Sad kao Kragujevčanka.
***
Sve ovo je prepuno emocija, ne krijem, verovatno zato što su deca u pitanju. Moram da iskoristim priliku da se zahvalim policiji koja radi vrhunski posao, svaki protest, svaka blokada je kod nas u Kragujevcu od prvog dana, tamo početkom decembra, maksimalno obezbeđena.
***
Moja prva utakmica kao navijača „Radničkog” je bila 1991. godine protiv kruševačkog „Napretka”. Navijači su tada tada bili na severnoj a ne na južnoj tribini. Još čuvam bedž koji sam tada dobio pre 34 godine. Od tada, te sezone 1991/92. sam gledao svaku utakmicu „Radničkog”. Ne samo utakmice, pratio sam svaki trening…
***
„Đavoli” su kao navijačka grupa (Mane, Sena, Laze…) osnovani nešto ranije 1989. godine. Bilo je to super druženje. Đusić je držao kafanicu na stadionu gde smo se skupljali i sedeli zajedno sa igračima našeg kluba. Bilo je baš vrh. Pratili smo i navijali za „Radnički” ne samo u fudbalu već u svim ostalim sportovima. Uvek i na stadionima ali i u halama.
***
„Radnički” tada nije imao neku ekipu. Ispadao je iz ranga u rang. Igrali smo jedno vreme po raznim selima širom Srbije za koja niko od nas nikada nije čuo u životu. Ali, nije ni to bilo najgore. Katastrofa je bila što kad odeš u to selo, njihov tim te pobedi bez problema, ono „odere”. Nije nam smetalo. Skupljali smo se i bodili ih na svakoj utakmici po njivama, šuamama i gorama. I družili se i provodili.
***
Oduvek sam mnogo voleo da „lupam” bubanj. Ali, roditelji nisu imali novca da mi kupe, onaj pravi, profi. Pojavljuje se naš prijatelj, veliki navijač „Radničkog” Stanko Pupovac (bio je sjajan čile) koji je kupio pravi, navijački bubanj u Grčkoj 1995. godine. Doneo nam ga je i pitao: „Ko će da lupa u njega?”. Ja sam jedva dočekao. I, od te 1995. godine se od njega ne razdvajam. Sada tačno, punih 30 godina.
***
Taman sam se „usvirao” i „ulupao” jedno godinu dana kada počinju oni čuveni protesti 1996/97. godine. Kao i danas što se borimo, isto smo se borili i tada protiv režima koji je bio sličan sadašnjem. Imali smo dobru i brojnu ekipu na tribinama i baš smo dosta uticali na atmosferu koja je odlikovala i tadašnje proteste. A, bubanj, da ne kažem – ja, je davao poseban ton i zvuk tom ambijentu na ulicama, trgovima i barikadama.
***
Kragujevac je u to vreme bio opozicioni grad. Prvo su krenuli radnici „Namenske” da izlaze na ulicu, potom su došli protesti Koalicije „Zajedno”, pa studentski protesti… Počeo sam da lupam u bubanj na njihovim, studentskim protestima te zime pre 29 godina i evo sa bubnjem sam i sada na svakom njihovom okupljanju, protestu i blokadi. Niko me nije pozvao, i tada, kao i sada. Samo sam sam osetio potrebu da se pojavim tu, na tom mestu, da budem uz njih.
***
Mnogo ljudi se okupljalo tih devedesetih godina prošlog veka i na stadionu „Čika Dača”. Bio je pun za svaku utakmicu. I svi su bili protiv Miloševića. Imali smo čak situaciju da su nas zvali iz lokalnog SPS-a i nudili nam novac, koliko kažemo („samo recite cifru”), da ne pevamo na stadionu protiv Miloševića. Odbili smo ih ’ladno i sa prezirom. Bilo je to pred utakmicu sa „Partizanom”. Stadion u Šumaricama je bio prepun, više od 30.000 ljudi. Iz svih grla orilo se skandiranje: „Spasi Srbiju i ubi se, Slobodane, Slobodane!”. Kao i uvek mi smo poveli pesmu.
***
Od pojave „Otpora” sam bio i sa njima. Po ceo dan smo bili na ulicama. Gde god su opozicja ili studenti i „Otpor” nešto organizovali. Po ceo dan i svaki dan te 2000.-te godine. Bilo je i puno frke sa policijom. Na Lilićevom kontramitingu pre toga smo srušili binu. I tada smo se borili protiv ekipe batinaša vlasti. Kao i sada. Neću da ih imenujem, iako znam, kao i svi ostali Kragujevčano, ko su bili. Prepoznaće se sami. Isto, kao i sad.
***
Pamtim i borbe za oslobađanje Radio televizije Kragujevac. Tad smo je oslobađali i opetsada, posle skoro 30 godina, ponovo je došlo vreme da se okupljamo oko nje predvođeni studentima i oslobađamo je. Kod nas je nekako – uvek takvo vreme. Isto, kao za vreme Miloševića.
***
Opozcioni grad i opozicioni navijači. Tada su nam u vreme Miloševićevog režima bili najveći protivnici „Despoti” navijači smederevskog „Sartida” koji su bili potpuno uz vlast SPS-a. Bila su to „susretanja” ne samo dva kluba ili dve grupa navijača već dva grada i različitih političkih opcija u njima. Na utakmicama tamo, milicija je uvek skakala na nas i pendrečila nas zbog toga.
***
Čak i posle promena, 5. otobra. Kada smo narednog proleća, 2001. godine gostovali u Smederevu policija nas je razvalila od batina. Jedva su čekali da dođemo „da nam vrate za sve”. Morali smo da prođemo kroz njihov špalir a oni su udarali bukvalno koga i kao su stigli. Bez razloga, naravno. Dok sam dobijao po glavi i leđima pomislio sam „to je to, što se tiče promena”.
***
I, ponovo sve počinje. Mnogo smo bili „uspavani”. Previše. Godinama. Kao građani, u međuvremenu, nešto smo kao pokušavali da promenimo. Više puta. Uvek bezuspešno. Sad samo podržavamo decu i idemo za njima. I, to dobro funkcioniše. Odlično.
***
Pošto radim na fakultetu, vieo sam kako su ta deca od početka bila sama protiv svih. Kako ih „miniraju”, pokušavaju da ih uguše, slomiju, zaplaše… Zbog toga sam se uključio u tu njihovu borbu, kao i svi, da im pomognem koliko god mogu. Drago mi je što mogu da im pomognem na dosta načina, i što vidim da im moja podrška, baš puno znači. Kako sam ja njima vetar u leđa, tako su moji drugari vetar u leđa meni i bez njih ne bih mogao sve ovo da izguram.
***
Tako je i počela cela priča, pred blokadu, ispred Zastavinog solitera, gde će se dva meseca kasnije i odvijati „Sretnimo se na Sretenje”. Pade mi na pamet da napravim viber grupu u koju sam planirao da „ubacim” moje drugare sa tribine, da budemo uz decu, da ih odbranimo ako ih neko napadne. U početku nas je bilo dvadesetak u grupi. Iz dana u dan se pročulo po gradu za našu viber grupu i počeli su ljudi da se priključuju tako da smo došli do brojke od oko 2.500 članova.
***
Počeli smo da skupljamo donacije i od tih donacija da snabdevamo sa osnovnim životnim namirnicama i ostalim potrebštinama sve fakultete, kasnije i sve srednje škole. Trudimo seda im pomognemo i budemo podrška u svemu. I, to nije jedina takva grupa u Kragujevcu. Preko grupa organizovali smo razne akcije da bi im prikupljali donacije i još više promovisali njihovu borbu i proteteste. Sve, uvek u koordinciji sa njima.
***
Neki, čitavu ovu sitaciju i pokušavaju da zloupotrebe, kako bi oni izbili u prvi plan. Odlučno se borimo i protiv toga. Deca i samo oni, studenti i maturanti moraju da budu u prvom planu a svi mi, ostali samo da im budemo „vetar u leđa”. Svimo mora da bude jasno – ovo je studentski protest. I, to ne može i ne sme niko da im upropasti. Oni su stekli poverenje u nas koji ih pomažemo i to nikada ne smemo da izneverimo.
***
Iskreno mislim da stvarno imamo privilegiju što živimo u ovom vremenu, ovih par „studentskih” meseci. Dok god im budem bio potreban, boriću se za njih kao što se borim za moje rođeno dete, i neću dozvoliti da im bilo ko uprpasti borbu koju vode. Do pobede. I samo pumpaj.
***
Osećam krivicu za svaki njihov žulj, za bol koji trpe dok koračaju puni želje, puni nade za bolje sutra. Ta njihova energija, ta njihova sloga, upornost, daju mi snagu da i kad sam preumoran, umor nestaje. Hvala im što su uspeli da nas probude da nam daju nadu u bolje sutra, što će završiti posao koji smo mi pokušavali, a nismo znali ili nismo imali snage da ga dovršimo kako treba. Oni, hoće.
***
Sve ovo traje već tri meseca i potrajaće još ko zna koliko. Sa jedne strane sve ovo što radim oko pomoći studentima mi je velika obaveza, koju usklađujem sa poslom ali i velika čas i još veće zadovoljstvo. Zato što oni rade nešto što mi nismo znali u umeli.
***
Svakodnevo sa sam sa njima i pratim kako na njih utiču raznorazne optužbe: da su plaćenici, ustaše… Naravno, da su to gluposti. Oni opstaju i istrajavaju sve ovo vreme samo na donacijama naših građana. I zbog toga je potrebna pomoć i podrška nas odraslih, da im kažemo da ne obraćaju pažnu na te gluposti i budalaštine, spinove vlasti i pokušaje da ih poklebaju. Za sada odolevaju.
***
A, uspevaju i opstaju i zato što su super organizovani. Svako na svom fakultetu. Savršeno su se podelili u timove: za nabavku i donacije, higjienu, rad sa medijima, redare… Prosto nevervatno koliko je to ozbiljno zamišljeno i sprovedeno za njihov uzrast. Kao da imaju mnogo više životnog iskustva neko bilo kod od nas. Zato samo sledimo i pomažemo.
***
Pumpalo se i pumpalo i u nedelju veče u Hali „Jezero” kada smo osvojili trofej, kup u odbojci u finalu protiv „Partizana”. Naša navijačka podrška „Radničkom” je bila neverovatna. A, i cela Srbija je mogla da čuje kako i koliko se „pumpa, pumpa” kod nas ovde u Kragujevcu.
***
Nema odmora, i, rečnikom sportskih reportera „dremanja na lovorikama”. Već od sutradan, posle Sretenja počele su pripreme za odlazak studenta u Niš. I dalje smo tu, naravno, za sve što studentima treba. Preko viber grupe za njihovu podršku sakupljamo donacije za sve što im treba. Konkretno za ovaj pohod i niški „Edikt”: garderobu patike za pešačenje, papuče, adekvatne čarape i aktivni veš, lekove, masti za žuljeve, zavoje, gaze… Oni su objavili šta im treba i mi smo im to nabavili, kao i do sada.
***
Naravno, sa njima i uz njih smo i tokom čitavog puta do Niša, preko Rekovca, Kruševca i Aleksinca. Za bilo šta ako im zatreba. Planirao sam da one noći kada studenti i đaci budu ulazili u Niš, da se pojavimo ispred njihove kolone i u grad uđemo sa „fićom” jer je on bio i ostao simbol našeg grada. Da se zna da ta, naša deca, dolaze iz Kragujevca.
***
Ni u jednom trenutku ne gubim nadu da će deca da odrade posao do kraja. Samo je pitanje koliko će sve to da traje. Važno je da su nas konačno pokrenuli i dali nam tu nadu. A, ja sam tu da bubnjam. Svakoj vlasti smo bili i bićemo opozicija. Pokazalo se da smo mi, „Crveni đavoli” uvek na pravoj strani, bilo da je u pitanju borba protiv kopanja litijuma ili podrška studentskim protestima. Za razliku od drugih navijačkih grupa.
***
Zato, kad god čujete bubanj na ulici znajte da nešto debelo nije u redu ali i da slede pomene. Pumpaaaajjjj!
O sagovorniku
Darko Adžić Adža rođen je 23. maja 1976. godine u Ulici Kazimira Veljkovića u kragujevačkom naselju Vašarište u kojoj i danas živi. Završio je Osnovnu školu „Jovan Popović” a potom i Prvu tehničku, takođe obe u njegovom naselju.
Od 1997. godine je radnik Fakulteta medicinskih nauka (tada Medicinskog fakulteta) u Kragujevcu. Otac je petnaestogdišnje Mione.
Već 34 godine je sa „Crvenim đavolima” na tribinama gde god igra „Radnički” iz Kragujevca koji prati ne samo na fudbalskim utakmicama već i u svim ostalim sportovima: odbojka, vaterpolo, košarka, rukomet… muška i ženska konkurencija, svi uzrasti.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
