Kada su mi jednom prilikom za neke beogradske novine tražili biografiju ovako sam to sročio: košarkaš, treća generacija Kolonaca, treća generacija u školi „Stanislav Sremčević”, treća generacija u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji, treća generacija u čuvenoj kafani „Balkan” (stasava već i četvrta jer u nju vodim unuka), Dom omladine… To sam ja. Ko poznaje Kragujevac – njemu dovoljno.
Svojevremeno sam plasirao foru da sam „najjači i najveći direktor” u Kragujevcu, pa realno – dva metra i 100 kila.
***
Naše odrastanje se odvijalo kod Klonske kapije, gde smo se, da bi se dokazivali penjali na grb dvoglavog orla. To je bio dokaz „sazrevanja”. Čuvene kolonske lipe, slavna „Sokolana” i gimnastika, pored Šumarice kao najveće dvorište… Sve se tu odvijalo. Pošteno, mi Kolonci, kako se to tad govorilo, silazili smo u grad samo kad smo išli u bioskop.
***
A, taj ozbiljni silazak u grad desio se sa polaskom u Gimnaziju. Onda je krenuo Dom omladine, „Ferijalac”, pa pored Crkve do kafane „Balkan” koji je tada važio za instituciju boemije i studentsku kafanu. To su bili priključci da se kvalifikuješ za Korzo.
***
Pošto su tadašnji učenici iz Kragujevca mahom studirali u Beogadu čekali smo vikende kada su nam oni u „Balkanu” prepričavali doživljaje iz glavog grada. Iskolačenih očiju i otvorenih usta smo slušali njihove „pripovesti” o provodima, žurkama, devojkama… Bile su to baron minhauzenovske priče.
***
Kao košarkaš, posle utakmice u Hali sportova ne vratim se sa ekipom u Kragujevac nego ostanem da provedem vikend kod starijih ortaka, studenta Kragujevčana. Kad ono, kakve devojke, koje žurke… Oni nisu jeli tri dana, muka živa, niko kintu nema, svi stanuju po nekim šupama, memljivim suterenima i podrumima, prašnjavim tavanima… Po dvojica, najmanje, spavaju u jednom krevetu. Pogledam ih i kažem, sad će Musa da vas izvede u KST, znam ljude inženjere Luku i Negu koji ga drže i puštaju muziku. E, to je bio provod. Događaj godine.
Šojka, Musa (u sredini) i Joksa na pripremama u Ohridu sedamdsetih godina prošlog veka Foto: Privatna arhiva
Igrali smo bez para za svoj klub i grad – KK „Radnički” amaterski prvaci Srbije 1972/73. godine Foto: Privatna arhiva
***
Na neki čudan način cela naša ekipa je bila spoj košarke, pozorišta i boemije. Svi su ili trenirali košarku ili odlazili na utakmice i u Kragujevcu i u Beogradu. Posle smo svi zajedno u kafani. Tako je i ostalo. Kada mi je čuveni glumac Mirko Babić, koji je takođe bio košarkaš ponudio da im kao direktor pomognem oko pozorišta sponzorisao sam predstavu „Kir Janja”. I slavni Pendula je nekada i to dobro igrao košarku. Kasnije kao glumac i gledalac je pravio šou na terenu i tribinama. Najteže i najpoštenije kritike posle utakmica koje smo izgubili smo dobijali baš u kafani,
***
I Korzo je bio čaršijska institucija. Na njemu su postojala nepisana ali stroga pravila. Tačno se znalo ko gde i sa kim stoji. I, gde ko šeta i kada. Bilo je to mesto gde smo se svi znali i poznavali. Desno, danas gledano od centra je bila gradska manguparija, ono malo jači frajeri i veći šmekeri. Centralni deo su zauzimale mlade snage, kako bi se to u sportu reklo „oni čije vreme tek dolazi” a na trećoj strani kod „Zlatne ruže” su se skupljali oni koji se tek doselili u grad, „prolaznici” ili „putnici namernici”. Sve se znalo.
***
Još kao gimnazijalci svi smo prolazili i tu boemsko-kafansku školu, „Balkan”, „Paligorić”, „Stara Srbija”, „Zelengora”, „Korana”, Hotel „Kragujevac”, „Dubrovnik”… društvo se premeštalo iz kafane u kafanu. Nije bio problem da samo uđeš u „Balkan” već si morao da imaš nešto iza sebe, da uradiš nešto po čemu si prepoznatljiv pa da te neko iz tamošnjih ekipa: glumaca, novinara, popova, studenata, advokata, slikara… pozove za njihov sto da popiješ piće. To je bilo priznanje i legitimisanje.
***
Na pitanje noviara po čemu će moja košarkaška generacija ostati poznata nisam imao dileme. Mi smo bili generacija koja je kao i prethodne krenula sa betona u Velikom parku. Tako se tada igrala košarka, na otvorenom. Pa smo prešli u salu i na parket, prvo u Prvoj tehničkoj a potom kada se napravila škola u „Stanislavu Sremčeviću”. I „uveli smo košarku” u prvu pravu sportsku halu „Jezero” 1978. godine otvarajući je utakmcom sa splitskom „Jugoplastikom”.
– Košarkaši „Radničkog” i „Crvene zvezde” na betonu „Koša” u Velikom parku 1974. godine Foto: Privatna arhiva
***
Taj rast košarke kod nas od Svetskog prvenstva 1970. godine je bio prava eksplozija. odjednom su na svakom ćošku nikli koševi. Počeli su da se prave tereni, sale, hale… Nešto, do tada nezapamćeno u razvoju nekog sporta na ovim prostorima.
***
Čitav život sam u košarci a košarkašku loptu sam prvi put u životu video 1969. godine kada sam pošao u Gimnaziju. Kao i svi Klonci i ja sam trenirao fudbal, branio na betonskim kolonskim đubretarama. Naglo sam izrastao 15 santimetara i polazim u Gimnaziju gde vidim koliko je košarka tu popularna. Igraju se prvenstva gimnazija. Sala je bila toliko mala da su timovi morali da budu sa samo četiri igrača. A, na tim utakmicama po 400 gledalaca.
***
Dalji put se podrazumevao jer su gimnazijalci i plus studenti činili sastav „Radničkog”. Košarka se uglavnom igrala do završetka studija. Ljudi bi se tada zaposlili i prestajali aktivno da se bave sportom. Baš zahvaljujući Svetskom prvenstvu u Ljubljani naša generacija je nastavila da igra sve do 30.-te godine. Sva desetorica smo bili Kragujevčani: Šojka, Šmirgla, Boci, Joksa, Trile, Make, Mifa, Cvele, Šjore i ja. Kada je tim proširen na 12 igrača dobilismo i dva „stranca” iz Aranđelovca i Mladenovca koji su došli da studiraju u Kragujevac.
***
Danas izgleda čudno da smo mi igrali bez para. Ali igrali smo za svoj klub i svoj grad i nama je to bilo više nego dovoljno. Bila mi je velika čast što sam godinama bio kapiten tima i uspeli smo da sa takvim sastavom igramo 1. B ligu ondašnje SFRJ. I, da punimo svaku salu i halu u kojoj smo igrali.
Neraskidivi spoj sporta i boemije u „Balkanu” – Musa sa prijeteljem, novinarom Vladom Božovićem Foto: Privatna arhiva
***
Gradska instutucija je bio i „Koš” u Velikom parku. Taj teren je bio mesto i za igranke, koncerte, okupljanje mladih iz grada. Opšte je poznato da su tu dolazile najlepše devojke. Noću, kada se upale svetla tu na betonu su igrali Dalipagić, Kićanović, Kapidžić, Slavnić, Rakočević… Svaku utakmicu je pratilo po 3.000 ljudi. Danas je to mesto potpuno uništeno. Muka mi je kad prođem pored i pogledam.
***
Igrao sam na poziciji krila i bio šuter današnjih „trojki” koje tada nisu postojale i najbolji odbrambeni igrač. To onda nije bilo popularno a ja sam, iako sam davao po 30 poena pa utakmici (često i više) revnosno obavljao i odbrambene zadatke što tadašnji igrači nisu voleli ali su treneri izuzetno cenili. Zbog toga sam i izabran za kapitena glasanjem igrača 11:1 jer ja, naravno nisam glasao za sebe, mislio sam da nisam za to svi su bili stariji ali sam prihvatio i imao tu čast godinama.
***
Bio sam borac i publika je to poštovala. Nikada mi nije zviždala. Kada su mi prvi put zazviždali sa tribine, skinuo sam dres i tri kola pre kraja prvenstva, te 1. B lige sam se oprostio od aktivnog igranja u 32. godini. Prelazim u upravu „Radničkog” prvo kao tehnički rukovodilac uz tenera, potom kao član Upravnog odbora, pa terener, da bi na kraju kao, tada uspešan poslovan čovek na poziv iz opštine „da pomognem sportu” postao predsednik čitavog Sportskog društva „Radnički”.
Kapiten i košgeter Foto: Privatna arhiva
U saveznom rangu isključivo sa domaćim snagama KK „Radnički” 1976. godine Foto: Privatna arhiva
***
Počinje moja druga karijera, privrednika. Radio sam u „Zastava kamionima”. Proizvodili smo 8.500 vozila godišnje. „Zastava” je imala tada 125 prodajnih kuća u Jugoslaviji. Svakodnevno sam morao da otpremim 30 kamiona za prodaju u različitim gradovima. Fabrika u kojoj je tada radilo 34.000 ljudi je proizvodila godišnje 200.000 automobila. Statističari su izračunali da svakog dana iz „Zastave” izlazi kolona automobila i kamiona duga osam kilometara. Bila je to velika poslovna škola za mene. Mnogo sam naučio u njoj i „dužan” sam toj „Zastavi”.
***
Video sam da „Zastava” polako počinje da „hramlje”. Polažem državni ispit i prelazim na carinu. Ali, postaje mi jasno da se i taj sistem urušava, ne samo Savezna uprava za carinu već čitava savezna država. Takođe, nisam želeo da postanem onaj klasični, uniformisani državni činovnik. To nisam ja. Prelazim na kratko u ugostiteljstvo u UTP „Kragujevac” i onda rešavam da Kragujevčanima vratim – gradski dom.
Sa Koštunicom i opozcijom ispred „Gradskog doma” Foto: Privatna arhiva
***
Ideja je bila da, od stare i napuštene Robne kuće „Ineks” napravimo prvi tržni centar u ondašnjoj Jugoslaviji. Počeo je rat i raspad zemlje ali smo mi to izgurali i početkom 1992. godine otvorili „Gradski dom” kako Kragujevčani oduvek zovu to zdanje. Moderan koncept sa 88 lokala u 4.000 kvadrata. Dobijam nagradu Regionalne privredne komore za najbolje uređen poslovni prostor i na pitanje iz „Privrednog pregleda” kako sam izmislio taj koncept, pošteno priznajem da ja ništa „nisam izmislio” već sam nešto slično tome video u Minhenu.
***
Uvideo sam na vreme da društvena trgovima (iz)umire a znao sam iz sporta „kad ne možeš da ga pobediš, ti mu se priduži”. Ja sam se pridružio privatnicima, radnicima ponudio posao ili ponudio mogućnost da zakupe i otvore svoje lokale, pokrenu sopstveni biznis. Sve ostale robne kuće: „Beograd”, „Centrotekstil”, „Zlatna ruža”, „Pionir”… su otišle u stečaj i zatvorile se. Mi smo preživeli…
***
Bili smo kao firma 14 godina u tom statusu a onda je došlo do zakonskih izmena gde je za dve godine sve moralo da se privatizuje. U kragujevačkoj „Svetlosti” se pojavljuju naslovi: „Musa prodaje Gradski dom”. Ne prodajem ga je, već država. Država je prodavala sve svoje a kupci su bili razni. Za nas su pokazali interes i privatizovali nas Delta holding tada vodeća trgovinska kompanija. Dolazi Mišković i počinju neke nove priče. To je sada druga transformacija te robne kuće dok sam ja bio direktor. U njoj se otvara veliki „Maksi” diskont, pravimo novu galeriju i na njoj otvaramo još 20 lokala.
***
Kreće taj „novi” prodajni život u kome smo mi bivstvovali još nekih desetak godina. Za razlku od mnogih njihovih kolega moji su svi radnici otišli u, da kažem, relativno pristojnu penziju. Oni su se svi zaposlili u „Ineksu” 1976. godine i ko bih zaposlio sa 30 godina staža. I ja sam se tu penzionisao 2014. godine, nešto ranije jer sam imao dosta i sportskog staža.
Kancelarija kao štab – sa Đinđićem u kampanji 2000.-te godine Foto: Privatna arhiva
***
Od 90.-ih prošlog veka smo na ulici. Moj pokojni drug Branislav Kovačević Cole, jedini pošteni narodni poslanik (uz, takođe pokojnog Boru Radića) koga sam upoznao je izračunao da smo do pada Miloševića na njoj šetali 288 dana. I, danas je isto. Na mene je vršen jak pritisak i preko frme i kluba od stane perjanica SPS-a da pređem kod njih, da budem „njihov centarfor”, opkolili su me sa svih strana ali sam odoleo. Smetao sam im kao lik koji je poznat u čaršiji i kao relativno uspešan poslovni čovek a koji nije njihov.
Za vreme protesta 1996/97. godine posle one čuvene tuče i prebijanja naroda od stane policije na auto-put, prvi put uzimam mikrofon u ruke i otvoreno pozivam ljude na borbu. Četiri kamere su polomljene ali smo jednu spasili. U Gradskom domu i na Kanalu 9 pravimo pet kopija i šaljemo snimke svetskim medijima. Samo 15 minuta kasnije kod mene u kancelariji su tri inspektora koji mi traže kasetu. Pitam ih je l imaju nalog? Kada su odgovorili da nemaju, izbacio sam ih napolje. Iste večeri tu „intervenciju” policije protiv naroda emtuje Skaj Njuz.
***
Sa pendekom ispod „vijetnamke” sam spreman da jurišam na opštinu. Pozivam sve da bojkotuju policiju. Opkoljavamo RTK koji je država oduzela gradu pa smo ga „povratili” i oslobodili a ispod mog kaputa „izvodim” tadašnjeg njihovog glavnog urednika…
***
I, kao danas. Prete mi. Za dve godine mi dolazi 25 kontrola, inspekcija svih vrsta, od finasijskih do protivpožarne. Rukopis je apsolutno isti kao onda, prepoznatljiv: pretnje, ucene, anonimni pozivi ženi na posao sa nepoznatog broja, „dobronamerna upozorenje”, izmišljenje priče po tabloidima, širenje laži (i deljenje letaka) po komšiluku… Nisam poklekao. Niko od privrednika nije smeo da primi u posetu Vojislava Koštunici. Primamo ga mi u Gradskom domu. Đinđića takođe u kampanji za one izbore 2000. godine u kojima smo ih pobedili. Kao bivši sportista nisam imao strah. Svakodnevno se okupljamo u mojoj kancelariji, opozicionari, novinari, aktivisti… Kao u nekom štabu.
***
Poverovao sam Dinkiću „da je struka ispred politike”. Prevario sam se. Bio sam potpredsedni G17 i sa prijateljima Joksom i Dugalićem formiramo u Kragujevcu baš jaku ekipu. Sa Labusom izonosimo kampanju 2000.-te za ovaj region i osvajamo 11 posto glasova. Posle samo pola godine od promene vasti sam došao u sukob sa Dinkićem, iscepao knjižicu i napustio G17. Labus je bio čovek na svom mestu… ali, ostali…
***
Vlast smo dali nekompetentnim ljudima. Mi, koji smo imali neko ime, u sportu, privredi bilo gde „dali smo svoje ime” njima u kampanji i posle smo se „odmakli” misleći da je dovoljno što smo pomogli da se skloni to zlo na vlasti i da će stvari ići same od sebe svojim tokom. E, neće. Nekompetentnost se i dalje oslanjala na partijske i stanačke knjižice i poslušnost što je i ostao glavni kriterijum. Iskreno, razočarao sam se u demokratsku vlast. Ali, moje mišljenje je bilo da smo sazreli kao narod, da smo jedne loše oterali, pa ćemo sad i druge koji loše rade i da kad i oni „odu” da će konačno doći treća, zdrava opcija.
Nisam ja prodao „Gradski dom” nego država – U nove transformacije i radne pobede sa Miroslavom Miškovićem Foto: Privatna arhiva
***
To je ono, što bi danas bili studenti. Mladi, školovani ljudi. Moramo da se izborimo za tu novu opciju a ne da se stalno i iznova i iznova vraćamo na „stare”. Sve se „isto” nastavljalo godinama da bi kulminiralo sa obnovom onih prethodnih vlasti, sada do očaja. I sada sam na ulici svaki i po ceo dan. Moram da budem na strani pameti i mladosti. Tamo gde su moja deca, unučići… I skačem, skačem da ne budem „ćaci”.
***
Mi smo 90.-ih imali silan entuzijazam ali smo išli, onako, samo srcem. Današnja deca mnogo više znaju, i možda mom sportskom temperamentu to i ne odgovara, ali oni sve jako uporno, smireno i pametno vode, rukovode i sporovode. To njihovo znanje može da nas dovede do onih, stvarnih promena. a, nama su one neophodne jer ako se uskoro ne dogode, realno, nestaćemo i kao narod i kao država.
***
Mladi su naučili da samo mirne revolucije dovode do dobrih promena u društvu. Zbog toga vlast pokušava po svaku cenu da isprovocira sukobe, da se prolije krv na ulicama. Ta studentska i profesorska, koja ih podržava, pamet odoleva tome za sada. Mislim da je Vidovdan i 28. jun poslednji pokušaj da izazove tuče i obračune. Jer je i njima jasno da u bilo kakvom pametnom, nomalnom i poštenom „odmeravanju” snaga više nemaju apsolutno nikakve šanse.
O sagovorniku
Duško Musa Milovanović rođen je 13. avgusta 1954. godine u kragujevačkom naselju Stara radnička kolonija. U Kragujevcu je završio Gimnaziju i Ekonomski fakultet. Ima i položen državni ispit za carinskog inspektora. Košarku je aktivno igrao 17 godina u „Radničkom” i pred kraj karijere u „Zastavi”. U tom sportu je prove više od tri decenije kao igrač, kapiten, trener, klupski funkcioner i predsednik Sportskog društva „Radnički”. Pet godina je bio član predsedništva KSS u vreme selektora Ivkovića i Slavnića.
Na strani pameti i mladosti, svoje dece i unučića – Duško Musa Milovanović Foto: Z. S. M.
Karijeru u privredi je počeo kao šef prodaje kamiona i specijalnih vozila u „Zastavi kamionima”. Tri godine je radio na carini, pa potom u UTP „Kragujevac”. Direktor TC „Gradski dom” je bio od 1991. do penzije 2014. godine.
Sa surugom Ružicom (profesorkom klavira na FILUM-u) ima ćeku Nevenu (takođe profesorku FILUM-a) i sina Milovana (komercijalista) i deda je jednog unuka i „ženske armije” od tri unuke.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Trener fudbalera Partizana Srđan Blagojević rekao je da će njegov tim ići na pobedu u četvrtak protiv AEK-a u Larnaki, kao i da je poseban motiv za igrače uloga "autsajdera" u ovom dvomeču kvalifikacija za Ligu Evropa.
Klub čitalaca Danasa je zajednica pretplatnika na dnevni list Danas kojima je, pored ekskluzivnog pristupa novinama u PDF formatu veče pre nego što se štampano izdanje nađe na trafikama, dostupna i celokupna arhiva lista onlajn. Članska kartica obezbeđuje i preko 50 popusta naših partnera, kao i pozivnice za naše događaje i akcije.
Foto: Z. S. M.
