Foto: Privatna arhiva
Značajno je da ljudi budu stalno prisutni u svakodnevnom političkom životu, svojim angažmanom, na protestima, tribinama, okupljanjima… Uprkos mojim godinama mislim da je i dalje moja dužnost da se borim za osvajanje tog „prostora” demokratije, slobode i konačnog uređnja naše zemlje na valjan način.
Brine me što se u Srbiji nanovo budi taj mitski duh. Srbi su, inače kao narod skloni mitu, mitologiji i mitomaniji a danas se to podstiče sa vrha vlasti i to razara naše kompletno društveno biće i onemogućava Srbiji da konačno, jednom – krene napred.
***
Vlast se ne ustručava da to svesno i sistemski radi jer zna da se ona na taj način učvršćuje. Ma koliko to bilo pogubno i štetno za naš narod i državu, odvaja nas od civilizovanog sveta i evropkskih vrednosti ali i udaljava do prave, moderne, demokratske države lični i stranački interesi se uvek stavljaju iznad svega. Laž i vlastiti interesi su iznad interesa čitave zemlje. To je opasno po narod, još opasnije po državu a najopasnije što narod to uopšte ne uviđa. Pre svega što još uvek veliki deo naših ljudi nije dovoljno obrazovan i nije u stanju da dokuči istinu. A, vlast, da bi ga bezdušno držala pod apsolutnom kontrolom ga dodatno drži u zabludi i samo truje.
***
Iz detinjstva se sećam ratnih godina. Stalno smo viđali četnike a partizane smo znali samo po čuvenju, nije ih bilo u ovom kraju. Moj otac Mihajlo je bio sveštenik u Ravnogorskom pokretu. Tako je i stradao u 33. godini života. Zarobljen je i ubijen u maju 1945. godine u Kalinoviku u podnožju Zelengore. Pobednici su iskoristili trenutak kada još nisu bili doneti bilo kakvi zakoni – likvidirali su sve zarobljenike na licu mesta. Streljan je u mantiji. Meštani su ga pokopali, stavili krst i narod tog kraja i danas to mesto zove – Popov grob. Grobno mesto mog oca postalo je toponim. Tek pre desetak godina smogao sam snage da ga obiđem.
***
To je obeležilo čitavo moje detinjstvo i mladost. Bilo je jako teško živeti u porodici koja je obeležena kao „narodni neprijarelj”. Kako je bilo mojoj majci Ranđi, bez muža, sa tim žigom i dva mala deteta, mojom sestrom Ljiljanom (90) i sa mnom, to je samo njena duša znala. Prelazimo u Kragujevac. Pamtim kako je banderi pred kućom stajao proglas sa njenim imenom da kao žena narodnog neprijatelja nema pravo glasa. Takođe, zbog toga nismo imali ni pravo na bonove za hranu. Trebalo je da opstanemo, školujemo se… Uspela je, izborila se i izvela nas na put.
***
Verovatno je to presudno uticalo na mene da se oduvek interesujem za politiku. Čitav taj prvi period, dok Tito nije raskinuo sa Staljinom i takvim načinom strahovlade bio je težak za sve koji su imali drugačije mišljenje. Taj sukob sa Informbiroom je potvrdio da su moja politička uverenja, da iako sam jako mlad – bio u pravu. Iako tinejdžer, već sam politički bio svestan da je odvajanje od sovjetskog režima dobra stvar za našu zemlju. Doživeo sam to kao korak napred iz stanja u koje smo bili zapali i momenat kada Jugoslavija kreće nekim normalnijim putem.
***
Pošto smo bili obeleženi kao deca sveštenika koji je streljan kao četnik majka je strašno pazila da nikada ne idemo u crkvu, ni slučajno, da nas ne dovedu ni na koji način u vezu sa njom, da ni ne prolazimo pored crkve… Ali, jednog dana u Gimnaziju je neko direktoru, čuvenom Jovanu T. Nešiću (imao je izreku „zapamtićeš ti T. Nešića!”) pošalje anonimno denucijantsko pismo u kome je slagao ne samo da ja stalno idem u crkvu – što nisam nikad, nego i da ga pri tom javno vređam nazivajući ga „zverkom” (tek to mi nije padalo na pamet).
***
Direktor T. Nešić mi je „galantno” sve to oprostio iako je bilo potpuna laž, ali nije prupustio priliku da me pedagoški ukori i „osvesti” pokazao mi je ogromne jablanove (koji su vekovima stajali pred Gimazijiom, pre desetak godina su presađeni novi) i uptao me je: Je l ti misliš da je ovo drveće stvorio Bog?
Stajao sam u grču, „ubijen u pojam” u kancelariji i ćutao. Dan-danas, posle 75 godina kada prođem pored tih jablanova odmah mi se vrati taj osećaj povređenog, poniženogi nemoćnog deteta.
***
U posleratnom periodu mladi ljudi su se školovali za inženjere, lekare, agronome… Etnologija nije bila među popularnim zanimanjima. Ja sam je odabrao za svoj životni poziv jer sam kao dete voleo da čitam putopise. Da saznajem o svetu koji je toliko dalek ovdašnjem. Naročito mi je Afrika izgledala mistična i egzotična. Maštao sam o sebi kao istraživaču koji istražuje način života u njihovih plemena.
***
U Beogradu kao student osećam atmosferu velikog grada. Uživao sam u godinama studiranja. Sve sam voleo: i da odem na utakmicu, u bioskop, pozorištee, na koncert, izložbu… Živeli smo u studentskim domovima i družili se sa ljudima iz čitave Jugoslavije. Još tada sam video koliko je štetno i pogubno zatvarati se i povlačiti u neku „svoju avliju”.
***
To je i početak mog novog interesovanja za politiku. Teško je bilo doći do pravih informacija. Svake večeri od 18 sati čekali smo ispred američke ili britanske čitaonice da bi uzeli biltene urađene na šapirografu. Redovi su bili po 100 metara a mi, jedan po jedan stojimo u sumraku u tišini. U tom A4 tabaku bile su sve bitne agencijske vesti.
***
Najupečatljiviji događaj je tada bila pobuna u Mađarskoj 1956. godine. Hrabar otpor Mađara koji se bore i gunu na uličnim barikadama i Rusi koji tenkovima ulaze i zauzimaju njihove gradove. U biltenu čitam kako Imre Nađ vapi za pomoć Ujednijenih nacija i obraća se zemljacima: „Mađari, dajte i poslednju kap krvi za slobodu!”. Pokušao je od Sovjeta da se skloni u našu ambasadu u Budimpešti. Odveden je na silu i likvdiran u Rumuniji. Sve to saznajemo isključivo iz tih biltena američke čitaonice.
***
Nisam otišao u Afriku kao avanturista istaživač. Radio sam u Zavodu za zaštitu spomenika kulture. Profesionalni život sam posvetio zaštiti i konzervaciji spomenika narodnog graditeljstva: starim kućama, crkvama brvnarama, manastirskim zdanjima… Ispunjavao me je posao, voleo sam da idem na terene pručavam i radim u tim starim, ambijentalnim clinama. Stigao sam i do mesta savetnika.
***
Sa padom Berlinskog zida počinje i kod nas da se piše i priča o političkim promenama. Aktivno pratim štampu i neke prve „informacije” suprtotne tadašnjoj zvaničnoj jugoslovenskoj politici se pojavljuju se krajem osamdesetih godina u „Književnim novinama” i „Književnoj reči”. Javljaju se ljudi koji, kao i ja žele da iskažu „svoju reč”, svoje mišljenje. Oseća se da počinju da duvaju neki drugi vetrovi. A, taj broj ljudi nije mali i njihovi stavovi imaju određenu težinu u društvu.
***
Bilo ih je sve više. To me je ohrabrilo da se i ja lično angažujem. U „Dugi” sam pročitao da da 13 intelektualaca (Slobodan Ilić, Dragoljub Mićunović, Kosta Čavoški, Zoran Đinđić, Vojislav Koštunica…) osnivaju Demokratsku stranku i pozivaju istomišljenike da im se pridruže. Njihovi stavovi bili su podudarni sa mojim – političkim, društvenim, socijalnim – bez srbovanja, jeftinih nacionalističkih parola i demagogije. Bio je to za mene signal, zeleno svetlo da i ja moram da se uključim u politiku, na pravi način i bez ostatka.
***
Porodična tragedija u mladosti i odrastanje sa žigom „narodnog neprijatelja” me je formiralo kao čoveka koji misli drugačije od jednopartijskog, komunističkog ali me nije prelomilo na onu drugu stranu – nacionalnu i nacionalističku, šajkače, kokarde… Nikada ljude nisam razlikovao po nacionalnoj i verskoj pripadnosti već sam na njih gledao kao potpuno jednake. Kao etnolog-antroplog uvek sam smatrao da se čitavo čovečanstvo okuplja samo oko jednog ognjišta – ljudskog.
***
I tada sam mislio, kao i danas i to bi bio moj savet svim onim ljudima koji oklevaju da stupe u politički život – da ništa ne vredi koliko god vi lično vredno i dobro radite svoj posao a oni na vrhu vlasti svojim (ne)činjenjem sve te ukupne rezultate devalviraju na nivou države. Loša vlast obesmisli i sruši sve napore koje ulažemo na svojim malim poslovima i prostorima. Apsolutno sve propada ako državu preuzmu da vode ljudi koji loše rade taj posao svi podjednako stradamo i trpimo zbog toga. Dužni smo da se aktivno uključimo da to promenimo. To je nemoguće gledanjem sa strane već samo aktivnim učešćem u politici.
***
Tog 3. februara 1990. godine sam na osnivačkoj skupštini DS-a u beogradskom Domu omladine među pedesetak prvih koji su potpisali pristupnicu. Već 10. marta u Sali PMF-a, uz dvojicu advokata osnivamo Odbor DS-a u Kragujevcu. U Zavodu gde radim, ne na moj nagovor, već prepoznajući vrednosti oko kojih se okupljamo u stranku se učlanjuju moje kolege: etnolozi, istoričari umetnosti, arhitekte, arheolozi, pravnici… Milošević ne priznaje stranke ali ne sme da vrši preveliku represiju jer je „sećanje” na svrgavanje i masakr Čaušeskua još sveže.
***
Niko ne sme da nam iznajmi prostor. Prve prostorije jedva iznajmljujemo za 100 maraka, šupu, preko mosta u Ulici Filipa Kljajića 22. Viši članovi su morali da se sagnu pri ulasku ili bi udarili glavom o dovratak. Na njihovo čiđenje – zar si nas ovde doveo, odgovarao sam – odavde ćemo pravo u Skupštinu grada. Obistinilo se već posle izbora 1992. godine. U silnim smo pregovorima prvo sa Srboljubom Vasovićem pa konačno sa Živoradom Nešićem Džadom uspeli smo da dobijemo prostorije u Glavnoj ulici.
***
Prvi izlazak opozcije na kragujevačke ulice organizovali smo na Spasovdan, 9. maja 1990. godine. Povod je bio da pokažemo da postojimo i šta hoćemo ali i peticija Skupštini koju je potpisalo na hiljade građana. Štampamo letak sa naslovom „Vreme je!” (za promene, demokratiju, višestranački sistem) i zahtevamo da ideologija i vladajuća parija SPS „izađu” iz vojske, policije, državnih preduzeća… Policija nije znala kako da reaguje. Kada smo došli da prijavimo skup oni još nisu dobili nikakve instrukcije za tako nešto. Nije se pre desilo. Bili su tu, pored, u kolima ali se nisu mešali.
***
Pokrili smo grad a štandovi su bili na pet mesta: kod Balkana, kod Saobraćajca, na ulasku u Veliki park, četvrti kod Male pikace na Bubnju i peti na Maloj Vagi. Trajalo je to potpisivanje do večernjih sata a nama se činilo kao da smo „osvojili Ameriku”. Godinama kasnije, kada su ljudi dolazili da se učlanjavaju u Demokratsku stranku kada bu dobili pristupnici odgovarali su: „Pa, ja sam to potpisao još ’90.-te na ulici”, misleći na tu peticiju.
***
Đinđić je zaključio da je „politički život u Srbiji kaljuga” ali da je on spreman da se u „nju baci”. Mićunović, političar salonskog tipa nije bio za to. Tavorili smo sa sedam-osam poslanika u Narodnoj skupštini. U kragujevačkom Domu samoupravljača sa Slobodanom Gavrilovićem, organizujem skup većine gradskih odbora DS-a iz centralne Srbije u dogovoru sa Đinđićem, na kome odlučujemo da ga podržimo u promena na čelu DS-a. Iste večeri zove me Mićunović i pita: „Radiću, šta to radiš po Kragujevcu?”. Objasnio sam mu da je to sastanak o daljem radu stranke. Na opasku da njega nismo pozvali a Đinđiđa jesmo, odgovaram „vaše stavove znamo” a sada da „čujemo i njegove”.
***
Nikada mi Mićunović to nije oprostio, jer je smatrao da mu radimo iza leđa iako je sve bilo javno. Na skupu u beogradskom Domu sindikata Đinđić ističe da pristup političkoj borbi mora da se menja. Da se ne zadovoljavamo samo lepo sročenim suvslim saopštenjima koje čita samo zatvoren krug ljudi već da od DS-a napravimo stranku „motor” koja će da pokrene promene u zemlji. Obećao je na prvim sledećim izborima tri puta više poslanika ili će podneti ostavku. I već te, 1993. godine ušlo je nas 29 u Narodnu skupštinu.
***
Velike su muke za Demokratsku stranku. Pored borbe sa Miloševićevim režimom velika je konkurencija na opozicionoj „strani”. Dobar deo prostora „zauzeli” su SPO i radikali svojom politikom koju je narod prepoznavao kao srpsku i nacionalnu. Sve to, šajkača, kokarda, vera, za kralja i otadžbinu… je demagoško ali prijemčivo i pogodnije narodu. SPO je uvek bio masovnja stranka. Imali su mnogo više pristalica, članova i odbora po Srbiji. Mu iz DS-a nikada nismo mogli da napravimo masovnje skupove od njih. U Kragujevcu smo uvek tesno sarađivali jer nam je bila zajednička borba protiv režima.
***
Obilazeći ostale gradove i sela po Šumadiji i centralnoj Srbiji uvek bi nam rekli – juče su bili oni Vukovi. Što bre, vi ne idete zajedno. Zajedno je proizašlo iz naroda, on je krstio slogan. Pod tim sloganom i imenom koalicije izlazimo na izbore 1996. godine koji su bili uvd u ono što će se desiti četiri godine kasnije. Nije bilo lako imajući u vidu programske razlike SPO-a i DS-a i antagonizmu koji je vladao između Draškovića i Đinđića. Oni su bili potpuno suprotne ličnosti. Prvi, mitski, pesnički razbarušen, opširan… a, drugi, sav pragmatik, utegnut, fokusiran samo ka cilju bez ostataka.
***
Pobeđujemo na loklalu. Toliko smo sigurni, imamo sve overene zapisnike, i toliko nas to uverenje nosi da niko ne može da nam uzme. Pogotovo kada smo videli masovnost na tim skupovima koji su se održavali svakog dana, puna tri meseca, po kiši, mrazu, snegu… Građani nisu odustali i to govori koliko je narod bio spreman da odbrani izborne rezultete.
***
Nije bilo lako voditi grad na lokalu imate opoziciju a u državi Miloševića i SPS. Gradonačelnik je bio Veroljub Verko Stevanović (SPO je imao više odbornika) a ja predsednik gradske vlade. Čim smo formirali vlast država donosi uredbu da se preduzeća oslobađaju svih onih dažbina koje idu ili ostaju loklanom budžetu. Ministri su mahom zaobilazili Kragujevac a ako bi i svratili u njega javno, na konferencijama za štampu su isticali „da su u okupiranom gradu”.
***
Složno smo vršili vlast, bez ikakvih trzavica za razliko od Beograda. Na početku smo samo dali reč da ćemo je vršiti pošteno, bez ikakvih afera i pronevera. nedavno sam sreo jednog biznismena koji je tada bio u Gradskom veću. Podsetio me je da dok sam bio na čelu tog tela umeli smo da „provedemo” po sat-dva raspravljajući se o iznosu od hiljadu-dve dinara. Koliko si nas mučio, a, šta se sada radi, nasmejao se on.
***
Te teškoće smo prevazilazi a onda je došlo bombardovanje. Ogromno je bilo iskušenje održati grad da pod bombama ni jedan dan ne bude bez hleba, vode, osnovnih potrepština. Dovaijali smo se, davali privatnim pekarima brašno i drva iz robnih rezervi. U Minhenu smo, mi čelni ljudi iz opozcionih gradova (Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac, Čačak, Užice…) uz pomoć predsednika Bavarske i predstavnika svih nemačkih pokrajina organizovali smo pomoć i akciju „Nafta za demokratiju”, jer se znalo da nam je vlada uskraćuje zloupotrebivši ratno stanje. Dovlačili mazut iz Bara.
***
Na Kragujevac je palo dosta bombi i projektila, najviše na Zastavu. Svake večeri na TV Kragujevac hrabrim sugrađane. Ponavljam iz noći u noć jednu istu rečenicu: „napravljena je velika šteta ali najvažnije je da niko nije stradao”. Porušeno ćemo sve popraviti samo da niko ne pogine. I, zaista tokom NATO udara u Kragujevcu niko nije stradao, čak niko nije bio ni teže povređen.
***
Najveće iskušenje za mene, političko i lično, dolazi 2000. godine. Na nivou Srbije formira se opozciciona kolacija DOS, bez SPO-a. koštunica je izričit – svi moraju „pod tu kapu”. Koalicija Zajedno koja je još jedino u Kragujevcu funkcionisala se automatski raspada. Strahujući da ne izgubimo izbore i da se SPS samo kod nas ne vrati, kao i na molbe i zahteve sugrađana koji me sreću – nećete valjda sada da se razilazite.
***
Ovde smo na velikom iskušenju, saradnja je bila odlična i u najtežim trenucima smo zajedno vodili grad, uspešno, po našem mišljenju. Mislimo da ako SPO i DS idu odvojeno na izbore, socijalisti mogu da nas pobede u lokalu. Ako budemo zajedno, sigurno neće. Motivišu nas građani. Ovde izdajem DS a ovde ljude. Veliki je pritisak na mene od stane Kragujevčana. Politika vas dovodi i u takve situacije. Presakao sam, jer ovde živim. Ostajem sa Veroljubom Stevanovićem i formiramo Zajedno za Kragujevac. Bio sam svestan da ostajem van stranke koju sam osnivao.
***
DOS je pobedio. Ne kajem se. Jer da su izbori bili izubljeni zbog razdvajanja ne znam kako bih mogao ljudima da pogledam u oči. Ipak, veliki je to udar bio za mene jer sam bio toliko vezan za Demokratsku stranku od prvog momenta i potpuno bio u njenim idejama. Lutao sam posle, pokušavajući da se priključim Batiću i Demohrišćanskoj stranci ili G17. To su srodne stranke ali ni jedna ona moja – DS. Bile su to kratke „avanture”. Shvatio sam da meni više nema mesta u političkom životu.
***
Odlučio sam da se pozabavim nečim što je jako štetno za Srbiju. Uvek u zapećku u svim našim burama i previranjima a, tek danas jako zapostavljeno – decentralizaciji zemlje. Srbija je bezdušno centralizovana zemlja. Toliko i do te mere da je to prosto nepodnošljivo. Oduvek, a kamoli sada kada je bukvalno u rukama jednog čoveka. Ipak, moramo da uradimo nešto povodom toga, ne samo u Kragujevcu, Nišu i Novom Sadu već u svim ostalim većim gradovima. Pokrenuo sam Forum za decentralizaciju i u okviru njega pokrenuo NVO Šumadijska regija.
***
Sada su to preuzeli mladi ljudi. Koliko je to sada uspešno? Važno je da opstaje, znam koliko borba za decentralizaciju nije laka i šta sam sve ja doživljavao boreći se za nju. No, nemoguća je ako se svi ostali ne objedine oko nje i prosto izvrše pritisak na Beograd da do decentralizacije u Srbiji konačno dođe jednog dana.
O sagovorniku
Borivoje Bora Radić rođen je u svešteničkoj porodici 1935. godine u Velikim Krčmarima kod Kragujevca gde je njegov otac bio seoski paroh.
Završio je kragujevačku Gimnaziju i etnologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Čitav svoj radni vek proveo je u Zavodu za zaštitu spomenika Kulture u Kragujevcu.
Od 1990. godine se aktivno uključuje u politički život. Bio je narodni poslanik od 1993. do 1997. godine u republičkoj Skupštini, kao i poslanik u Veću republika Savezne skupštine u istom periodu.
Bio je predsednik Izvršnog odbora (gradske vlade) Skupštine grada Kragujevca od 1996. do 2000.-te godine.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
