Ne mogu da nam uzmu ništa sem golog života: Vladan Slavković, aktivista kraljevačkog Lokalnog fronta

***

Rođen sam u Kraljevu 1977. godine. Završio likovnu akademiju i celog života radim u, i oko pozorišta kao glumac, scenograf, reditelj i dizajner. Osnivač sam nezavisne pozorišne trupe Grupa Grupa koja postoji već 17 godina i stvarno je rasadnik novih, mladih i kvalitetnih umetnika u Srbiji. Naročito me raduje što su gotovo svi – bolji od mene.

***

Zajedno sam, sa još nekoliko umetnika, stvorio i guram međunarodni fesival ANFITEATAR koji već dvanaestu godinu organizujemo u Kraljevu. Predavač sam na temama glume i aktivizma mladih.

***

Deo sam ekipe Lokalni front iz Kraljeva i deo mreže organizacija koje rade udruženo na oslobođenju Srbije. Takođe, odbornik Lokalnog fronta u Skupštini grada Kraljeva.

***

Često sam pričao o impresijama odrastanja u Kraljevu i naselju Moše Pijade, obližnjoj Pic – mali i parku kod Štajge. Mahom se sve svodilo na upoznavanje teritorije kojom se krećeš: prvo C zgrade i igralište. Pa školsko. Pa brdašca. Pa Kocka. Pa ideš dalje ka Koloniji. Pic-mali. Kulama. Kako raste svet oko tebe tako rastu i sukobi individualnog i potrebe za pripadnošću čoporu.

***

Prvo smo svi C4 protiv svih, a nedugo potom smo svi Dimitrije protiv Jovaka ili Vojnog. I sve tako dok ne uđemo u vozove koji voze ka Čačku ili Beogradu na utakmice gde smo svi Kraljevčani ili Grobari ili „koznašta”. Znate već.

***

Po tim klupicama u Naselju, školskom, po tim vozovima ili na turniru na Željevu se isticala ekipa starijih likova, koje smo iz neznanih razloga poštovali i iz još nepoznatijih razloga se plašili i divili im se zbog krajnje jednostavnih stvari. Tu ekipu je krasila neka nama preko potrebna drskost i divili smo se glupostima koje su pravili i slušali o obračunima na sto strana, a koji su u prepričavanju na tim klupicama postajali legendarni. E onda smo i mi porasli. I hteli iste takve priče.

***

Ja sam nekako, posle milion nekih avantura dopao pozorišta. I evo već 32 godine sam njegov deo bilo kao dramski studio, kao scenograf i dizajner našeg pozorišta. Bio sam kratko i direktor. No, prvo je krenulo kao zaljubljenost u jednu devojčicu, a završilo se kao opsesivna ljubav između mene i te zgrade i tih svih prašnjavih, musavih zidova, krcanog dekora, krpljenih kostima i krivih reflektora.

***

Paralelno sa tim, a važno je reći – dešavale su se čuvene „devedesete”. Brat je zaglavio ratište. Roditelji visoko obrazovani, ali teško podcenjeni i živeli smo stvarno od danas do sutra. Ja sam bio deo nekog agresivnog odrastanja i bez obzira na pozorište, nismo bili imuni na uticaje politike i na naš standard i na „naš” pogled na svet. Sada pričati o tome mi je kao da pričam o nekoj drugoj osobi. No, iskustvo iz te mladosti mi je bilo izuzetno važno. Evo i zašto.

***

Pošto sam nekako završio srednju školu, a koja me nije zaista zanimala, moj razredni mi ponudi da me učlani u SRS. I ja – pristanem. Ne znam iz kojih razloga i sa kojim mozgom, ali mi je to tada bilo savršeno normalno. Znate ono – agresivno srpstvo i ratovi protiv svih i ja koji mislim da to ima smisla.

***

Mala digresija: ne znam da li bih ponovo postao takav desničar da su bile drugačije okolnosti, ali mislim da mi je to bilo neprocenjivo iskustvo jer ga sada maksimalno koristim u radu sa mladima. Naime, dok ne vidiš dno, onako pravo – iz prvog lica. Sve one potrebe za kolektivnom pripadnošću, pa grlato divljanje i busanje u grudi – teško možeš i drugome da pojasniš šta je to i kako je. Često mi se dešava da neko moje životno iskustvo olakša slične situacije nekom od mojih klinaca jer neće se „saplesti o prepreku koju sam ja već prešao”.

***

Gotovo sam bio i zaboravio na to kad su već u mojoj prvoj godini fakulteta krenuli prostesti 1996/97. Glasao sam tek u drugom krugu i to za koaliciju Zajedno jer je moj stanodavac tada bio zagriženi opozicionar.

***

Elem, krenuli su protesti i ja nekako saznam da sam izbačen iz SRS jer idem na proteste koje oni ne podržavaju. O.K.. Nisam skapirao da to uopšte ima neke veze sa bilo čim. Svakako, dešavali su se kordoni po Kraljevu, šetnje, borba za Skupštinu i svedok sam većine važnih događaja iz tog perioda. Onako kako i jeste bilo: klinački i popaljeno.

***

Ubrzo stiže i 1999. godina. Iz svojih porodičnih razloga, ostajem u Prištini (gde sam studirao FLU) i tokom rata. Ružan i besmislen period, koji je od mene stvorio ozbiljnog pacifistu. No, pošto smo se izašli sa Kosova juna te godine – krenuo je susret sa totalnom realnošću: ako je studiranje i rat imalo svoju formu, besparica u mojoj rođenoj kući je bila brutalna.

***

I negde već u decembru mi je bilo skroz logično da sam se obreo u Otporu u Kraljevu. Teško su me zezali kad sam im pričao za SRS, ali sam već 2000. godine praktično lustriran jer su upravo SRS i SPS hapsili nas iz Otpora svaki čas. Mene čak 14 puta. Po svemu, taj period liči na trenutak sada. Leto, obeshrabreni ljudi, stalno nas nešto hapse i prete, ali smo i mi kuražni i nepokolebljivi. Kratak je ovaj format da prepričam sve dogodovštine iz te godine.

***

Stiže taj septembar. Ako su me u junu izbegavali i nisu mi se javljali – u septembru su počeli ljudi da me okumljuju i ljube i hvale po gužvama i protestima zbog svega što smo radili. Petog oktobra smo bili deo kolone Kraljevo-Čačak i upali smo u krkljanac odmah u 13 sati i iz čiste rekreacije smo se tukli sa kordonom ispred Skupštine dok nije došla malo veća masa. Tada smo se prebacili na prilaze trgu da ga zaštitimo od prilaska… pa, nekog „ko je hteo da dođe”.

***

Pobedili smo. Svi sve znate. Kad sam se razočarao prvi put? Kad su nam pravili doček na Trgu 6. oktobra, a tamo nasred bine – pevač peva u našu čast. Kafanski pevač i dopisnik „Borbe” koji je koliko do juče sve nas nazivao „teroristima i stranim plaćenicima”. I dan danas čuvam te njegove tekstove. On je, posle par, neuspešnih pokušaja da se učlani u DS „upao” u SNS i sada je glavni za kulturu grada.

***

Drugi put sam se razočarao 12. oktobra kad je smenjeno gradsko rukovodstvo dotadašnje koalicije Zajedno, a koje se žestoko borilo uz nas za promene, a na njihovo mesto dovedeni neki nestručni ljudi. Da budem fin.

***

Treći put sam se razočarao kad je nestala poslednja nada da ćemo biti normalna zemlja. Ubijen je premijer, a mi smo ostali još punu deceniju bez viza i kao nekakva sramota od zemlje. To sam na svojoj koži i osetio 2005/6. dok sam bio u Italiji. Mi, Albanija i BIH smo bili zemlje trećeg reda bilo za papire, plate ili za ljudski odnos ma šta radio. Šteta.

Lokali front na protestu u Beogradu 2015. godine Foto: Privatna arhiva

Na Ibarskom maršu 2019. godine sa kolegom iz LF Predragom Voštinićem Foto: privatna arhiva

***

Srbija je tada ipak bila u nekom napretku. Ne mogu da kažem. Mrdnulo se sve u nekom dobrom smeru. Onda se desio taj sumrak svesti i ta, mislim, urođena poroznost srpskog političkog karaktera. Dežulović to veoma precizno opisuje, ali probaću i ja: možda je ta ekipa oko DS i bila korektna i koliko toliko poštena, ali je koalicioni potencijal SPS njima dao takvu mogućnost za bezobrazluk da je to bilo nenormalno. Ma koliko da su ovi prvi nešto radili – SPS nije morao ništa. Imali su dovoljan broj poslanika i samo su čeputali redom. Onda su i ovi prvi pogledali oko sebe i rekli „pa čekaj bre, oću i ja”. I tu je došlo do raspada sistema.

***

Postao sam direktor Kraljevačkog pozorišta 2010. godine. Imao sam fakultet, nisam se bojao izazova, a i znao sam kolektiv u dušu. Ipak sam tu porastao. I taman je to nekako krenulo kad nas je dopao onaj teški zemljotres i oštetio našu već staru zgradu. Narednih dve godine, do smene, proveo sam pokušavajući da prikupim novac za sređivanje i barem okrpim sve do dobijanja upotrebne dozvole da možemo da radimo.

***

Al’ znate kako to ide: kultura je u zadnjem vagonu. Grad je morao prvo da vodi računa o bolnicama i školama, pa o privatnim kućama i infrastrukturi, a mi ćemo na kraju. Istina, borio sam se kroz esnaf da prikupimo nešto. Prema projektu, trebalo nam je 30 miliona dinara da sve „utegnemo” da bude kako treba. Ja sam skupio šest.

***

U tom trenutku EPS, recimo, kupuje službeni auto za 13 miliona. Železnica pravi Javni WC za devet miliona. Prioriteti su oduvek bili predaleko od umetnosti. A umetnost je htela to ili ne – prioritet. Ili unapređuješ sopstvenu svest ili si činovnik tuđe volje. Tehnički, najbolja stvar koju sam uradio je što sam, iskoristivši sav onaj haos oko legalizacije objekata, uknjižio zgradu Pozorišta kao vlasništvo pozorišta i Grada jer to nije bila. No, to mi je donelo mnogo političkih neprijatelja i koštalo me hrskavice u nosu.

***

Elem, pobeđuje SNS na izborima. Mislim, ne pobeđuje stvarno, ali pravi koaliciju koja me dočekuje na volej. Onaj isti pevač sa bine 6. oktobra, bivša direktorka, SRS sada SNS – postaje direktorka sa srednjom školom i njih dvoje počinju da se „zabavljaju sa mojoj sudbinom”. Jedino gradonačelnik Kraljeva i ja smo glasno odbili da uđemo u SNS i da se „spasimo” te su nas uzeli „za primer”.

***

Svedoci i potpisnici raznih dokumenata dobijaju poslove glumca u pozorištu i primaju i dan danas fakultetske plate iako nisu videli fakultet. Ako ste nekad čuli za reč „lustracija” – mi smo je proživeli. Svaki dokument koji sam ikada potpisao ili je bio deo nekog mog rada je prošao tužilaštvo i policiju. Dobio sam devet krivičnih prijava i šest i po godina istrage. I posle svega toga, imam hrpu papira i jednu dobijenu parnicu za odštetu.

***

Idemo dalje. Najvažniji segment. Za sve ove godine ovakvih gonjenja i sukoba sa neznalicama i falsifikatorima realnosti – stvorio sam Grupa Grupa, nezavisnu pozorišnu trupu u kojoj radim sa klincima raznih uzrasta, a na temama pozorišne umetnosti. „Napravili” smo, u ovih 17 godina, 17 studenata glume iz Kraljeva. Napravili preko 30 premijera i evo već 12 godina festivala A.N.F.I.TEATAR. i najvažnije – napravili smo grupu sjajnih ljudi koji se podržavaju i poštuju, a koji su stasali u Grupi. Mnogo njih je postalo baš prepoznatljivo u svojim branšama. Dobri, vredni ljudi. Nekolicina su ozbiljno pametniji od mene i često ih pitam za savet ili, jednostavno, uživam u razgovoru sa njima.

***

Sad guramo svi zajedno. Teško nam ide sa fondovima i sa konkursima, ali apliciramo svuda pa kako nam bude. Naime, Kraljevo nije ni Beograd ni Kosovo te ne postoje nikakvi prioriteti kod fondova ili ambasada, a kulturu malo ko podržava. Gradski i republički konkursi su za nas zabranjeni, ali, kao što vidite, svakako su namešteni i služe za pranje para SNS udruženja tako da se ne isplati ni ovima koji ćute i trpe zarad malo novca. Ponekad pomislim, šta bi tek bilo da smo stvarali u prijateljskim okolnostima? Zamislite da sve ovo, sve ove godine, sve ove predstave i programe da smo radili normalno: bez da nam zabranjuju konkurse, šalju inspekcije, otkazuju salu, medijski cenzurišu, prete, potcenjuju…

***

Izašli smo čvršći. Otud i Front. Krenulo je kao skupina prijatelja i sapatnika. Da bar vrednosno možemo da pripadamo nekom krugu ljudi, a koji ne misli da je lud onaj onaj što traži elementarnu infrastrukturu, poštovanje zakona ili, na koncu, da ide u zatvor onaj ko je kriv za 16 mrtvih u Novom Sadu. Bio sam u nekoliko različitih političkih opcija i izbačen sam iz svih. Još me u Frontu trpe.

***

Sami smo negde izašli sa krilaticom „Zašto Lokalni front? Jer su nas svi drugi izdali”. I zaista, tako se osećam. I na kraju, zato smo i krenuli da gradimo svoju priču koja odgovara našim vrednostima građenja građanskog, tolerantnog, evropskog i civilizacijskog društva. Pa kome se ne dopada – ne mora. Mi smo ponekad pribežište svesti jedni za druge, a nekad smo pogonsko gorivo za ideje i sigurna podrška za one slabije.

***

Već 11 punih godina gradimo ekipu i naš najveći uspeh je što imamo luksuz da izgubimo, samo to smo što smo. Ljudi koji znaju da rade svoje poslove. Bez ikakvih dugova ili prostora za ucenu. Ne mogu da nam uzmu ništa sem golog života. Bilo da smo odbornici, aktivisti ili obični sugrađani Kraljevčanima – tu smo. I sve se vidi. Mali je grad. Sve se sazna. A kad ste tu 11 punih godina kao ekipa i kao ličnost na talonu, spremna da prođe proveru „čaršije” i svih onih društvenih mreža – onda možete sve.

***

I sad drmamo dalje. Postoje sjajne ekipe u našem gradu i u drugim gradovima koji nam prilaze. Koji se bude. Nije to ponekad lako. Još ljudi zaziru od ove mašinerije koja svakoga prokaže i napada besomučno. Ipak, u Kraljevu, zajedno sa još nekoliko ekipa, poništavamo efekte tog izgrađenog straha.

Sa glumcem Rifatom Rifatovićem na protestu u Novom Pazaru Foto: Privatna arhiva

Na studentskom protestu „Sloboda vlada čaršijom” u Novom Pazaru Foto: Z. S. M.

***

Čeka nas veliki posao. Možemo da maštamo i možemo da se lažemo. To je O.K.. Ali znajte da smo pobedili onog trenutka tek kada uskočimo u ovu septičku jamu i krenemo da lopatamo najmanjom mogućom lopatom. Svako ko bude obećavao med i mleko – laže. Preostalo je puno posla i preispitivanja. Ja ću verovati samo ekipi koja bude bila razumna i racionalna i koja bude radila iskreno i najbolje što može.

***

U svoje najveće uspehe ubrajam lični spokoj. Bio sam i pobednik i poražen. Vazda u nekoj od bitaka. Nisam neko ko se brine ili nervira oko nevažnih stvari. Ne dugujem nikome ništa. Izlazim na ulicu i borim se koliko mogu. Svoje sam greške napravio, ali nisam postao jedna od njih. Volim da budem deo svojeg grada i volim da se radujem sa nekim dobrim ljudima svuda po Srbiji i nekadašnjoj Jugoslaviji.

***

U meni je stasao stav od nekadašnjeg ekstremnog desničara i plemenskog ratnika do blagog i pomirljivog i tolerantnog tipa. Zašto? Pa imam decu. To su deca moje Grupa Grupa. Svako od njih donosi i nosi neke reči i probleme i biva neki čovek ispred mene. Izrasta i bori se. Ako on želi da bude glumac, borac, bubamara ili šta već moje je da ga podržim. Nekako sam ponosan na to što sam sazreo u ovakvog gnjaveža.

***

Borba? Mora. Bilo da su one lične ili one svakodnevne, rutinske. Od moje komšinice koja strpljivo plevi i čisti travnjak ispred zgrade pa preko onih čistača ulica koji pobedjuju naše navike pa sve do društva u kojem se borimo da postane baš onakvo kakvo smo maštali. Neće nikad društvo biti savršeno, ponajmanje onakvo kako ga mi pojedinačno zamišljamo, ali biće onakvo kako uspemo da svojom tolerancijom i borbom izgradimo. Ja sem borbe nemam drugi izbor. Baš kao ni vi.

O sagovorniku

Vladan Slavković rođen je u Kraljevu 1977. godine. Završio je likovnu akademiju i celog života radi u, i oko pozorišta kao glumac, scenograf, reditelj i dizajner. Osnivač je nezavisne pozorišne trupe Grupa Grupa koja postoji već 17 godina i rasadnik je novih, mladih i kvalitetnih umetnika u Srbiji. Zajedno su stvorili i međunarodni festival ANFITEATAR (stvaralaštva mladih za mlade) koji već 12 godinu organizuju u Kraljevu.

Trenutno je zastupljen kao deo autorskog tima desetak aktivnih predstava širom Srbije. Predavač je na temama glume i aktivizma mladih. Jedno vreme je bio direktor Kraljevačkog pozorišta u kome je i danas zaposlen kao scenograf.

Aktivista je kraljevačkog Lokalnog fronta i njihov odbornik u gradskoj skupštini.