Agresivno činjenje dobra

Čini se da je upravo to ono što Srđan Jovanović Maldoran čini serijom svojih tekstova objavljenih u Danasu, od kojih je jedan od poslednjih naslovljen Nema dijaloga s teolozima. To ga, paradoksalno, svrstava rame uz rame s onim teolozima koje s takvom ostrašćenošću osporava.

Verovanje u večno

Grubo govoreći, religija je institucionalizovano verovanje u večne, nepromenljive i transcendentne uzroke stvari. Problem je u tome što su dominantne religije institucionalizovane, duboko ušančene i nesklone promenama. Institucionalizovane religije i njihovi predstavnici su debelokošci i nisu skloni tome da dogmatska učenja menjaju, prilagođavaju i usklađuju s napretkom nauke. Ukoliko bismo mogli da zamislimo svet bez religije, on bi svakako bio mnogo lepše mesto za život nego što je ovaj. Religija je izvor stalnih nesporazuma, netrpeljivosti i antagonizama i zato bi bilo najbolje ugasiti taj izvor, što bi, pretpostavlja se, rešilo brojne probleme. S druge strane, ima onih koji misle da bi svet bio mnogo bolje mesto za život kada bismo mogli ga ukinemo sve klasne, rasne ili polne (rodne) podele i klasifikacije. Na žalost ili na sreću, svaki pokušaj da se ukine jedno ili drugo, kako bi se „poboljšalo“ ljudsko stanje, rezultiralo je socijalnim eksperimentima s neslućenim negativnim posledicama za život ljudi i njihovo blagostanje.

Zaključci koje izvodi Maldoran su krajnje neprimereni i opasni, između ostalog i zbog toga što se društvo sagledava isključivo u dihotomijama i antagonizmima, iako je ono zapravo kooperativni poduhvat velikih razmera. Osim toga, ukoliko bismo prihvatili projekte i modele koje on predlaže narušili bismo neke od temeljnih pretpostavki savremenog liberalnog demokratskog društva u kome težimo da živimo, a koga odlikuje ono što je Džon Rols nazvao razložni pluralizam. Neke od tih pretpostavki su sloboda mišljenja i izražavanja, i verska tolerancija.

Nije teško zapaziti da je istorija Evrope bila veoma nasilna, da je to istorija gotovo stalnih sukoba od kojih su mnogi bili verski motivisani. Ako izuzmemo ratove na Balkanu devedesetih, najduži period evropske istorije bez većih sukoba traje tek nešto više od pola veka. To, dakle, nije istorija tolerancije i poštovanja onih koji se od nas razlikuju po nekom prirodnom ili kulturnom svojstvu.

Verska tolerancija

Koncept verske tolerancije, nije bio poznat u Evropi pre 17. veka. Evropa pre Džona Loka i Baruha Spinoze nije imala tradiciju verske tolerancije. Evropljani su išli u krstaške pohode, a nakon što je Martin Luter zakucao 95 teza na vrata crkve u Vitenbergu, sukobili su se hrišćani različitih konfesija, zabranjivanje verske raznovrsnosti što se smatralo opravdanim i samorazumljivim. I nisu samo katolici proganjali protestante i obrnuto, nego su se i sami protestanti međusobno proganjali. Servetusa, humanistu koji je učestvovao u reformaciji su proglasili jeretikom i katolici i protestanti, a na lomači su ga spalili kalvinisti u Ženevi. Engleski puritanci su bili prinuđeni da pobegnu u Masačusets, pred progonima anglikanaca, dakle drugih protestanata, da bi tamo i sami zaveli puritansku teokratiju, zabranili drugačije mišljenje i spaljivali veštice u Salemu. Nije na odmet pomenuti da su i Nemanjići progonili bogumile u srednjovekovnoj Srbiji.

Ipak iz verskih sukoba u Evropi nastalo nešto dobro, a to je koncept verske tolerancije, koji je Evropu usmerio na put slobode i demokratije. Taj put je skupo plaćen da bi se od njega odustalo, tako što bi se reklo da su neka uverenja iracionalna, da nisu naučno potkrepljena, da su „opijum naroda“ ili „virus uma“, i da je to razlog zašto bi trebalo da budu zbrisana sa lica zemlje. Projekti koji zagovaraju ovakvu vrstu društvenog i kulturnog „pročišćavanja“ se obično završavaju tajnim policijama, denuncijacijama, novim progonima, logorima i smrću.

Postmoderni koncept tolerancije, koji se servira pod vidom političke korektnosti, nagoveštava da nije dovoljno da tolerišemo ono što nam se ne dopada, već smo prinuđeni da nam se dopada ono što bismo inače samo tolerisali. Maldoran u svakom slučaju nije politički korektan, što mu se ne sme ni zameriti, ali njegovi tekstovi se često graniče s dobrim ukusom, intelektualnom bahatošću i kose se s minimumom tolerancije neophodne za normalno javno saobraćanje.

Totalitarizam i demokratija

Ako se tolerantno društvo u savremenom kontekstu predstavlja kao neki oblik društvenog totalitarizma, tako što bismo tolerisali samo ono što nam je na neki način blisko, što nam se manje više dopada, čemu smo individualno manje više privrženi ili što smo spremni da afirmišemo, onda se nalazimo na veoma rđavoj stranputici. Nastojanje da se različiti pogledi na svet na neki način nivelišu i poravnaju pod izgovorom da to služi stabilnosti demokratskog poretka i tolerantnog društva, ili pod pretpostavkom da postoji samo jedna istinita doktrina koju bi svi trebalo da afirmišu, ma koliko ta doktrina bila racionalna ili približno istinita, je velika prepreka slobodi i demokratiji. Jer, demokratija između ostalog znači i negovanje različitosti, ma koliko se ta različitost ne dopadala onima koji se navodno zalažu za pluralizam mišljenja i delanja.

Poštovanje razlika

Argument koji se poziva na poštovanje razlika je jedan od omiljenih argumenata koji se koristi protiv onih za koje se smatra da iz ovog ili onog razloga nemaju poštovanja prema različitostima. Ali, isti argument se može koristiti i protiv istih onih koji taj argument potežu, a koji misle da ne treba tolerisati netolerantne. Ako je pluralizam bitna odlika demokratske kulture, onda skupu onih koji su različiti pripadaju i oni koji nemaju poštovanja prema različitostima drugih, tako da bi i njih morali da tolerišemo. Pri tome ne treba mešati dva nivoa, uvažavanje mišljenja i delanja s jedne strane i poštovanje moralne ličnosti s druge strane. Sasvim legitimno ne moram da uvažavam nečije mišljenje ili postupanje, ali su stvari sasvim na mestu ukoliko imam poštovanja prema osobi kao moralnoj ličnosti i ukoliko sam spreman da je saslušam, a ne da je tek jednostavno diskvalifikujem.

Autor je istraživač Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu