Antikapitalistička euforija u Davosu

Demonstracije na ove teme organizovali su i ove godine eko aktivisti i antiglobalisti, a pred Forum bilo je tušta i tma gatanja (analiza) o nadolazećoj klimatskoj apokalipsi, propasti sveta i kapitalizma kao nepravednog životnog modela koji povećava jaz između jedan odsto bogatih i većine siromašnih.

Najčešće citirani tim povodom bili su anketa marketinške agencije „Edelman“ u kojoj je učestvovalo 34.000 ljudi iz 28 zemalja i izveštaj OXFAM-a, konfederacije dobrotvornih organizacija, fokusiranih na ublažavanje globalnog siromaštva.

Rezultati „Edelman“ ankete poslužili su medijima da ekspresno zaključe kako je vasceli „svet odlučio da kapitalizam donosi više štete nego koristi“. Inače, anketa je pokazala da je nedostatak poverenja u kapitalizam najprisutniji na Tajlandu (75 odsto), Indiji (74 odsto) i Francuskoj (69 procenata) a da je iznad 50 odsto afričkim, latinoameričkim i zemljama Persijskog zaliva.

Otprilike u zemljama koje su najviše profitirale od globalizacije i kapitalističkog novca.

U toj antikapitalističkoj euforiji niko se nije ozbiljno zapitao kako to nalazi ankete ne korespondiraju s izraženom voljom građana-birača koji se u najvećem broju ovih zemalja na izborima izjašnjavaju za političke opcije koje zagovaraju kapitalizam.

Zanimljiv je i zaključak ankete da 34.000 ispitanika ima veće poverenje u biznis (dakle, kapitalizam) nego u vlade (među kojima ima i levičarskih) u njihovim zemljama.

Izveštaj OXFAM-a fokusiran je na nejednakost, što je inače osnovno polje interesovanja ove konfederacije dobrotvornih organizacija, čiji je kredibilitet ozbiljno narušen pre godinu dana kad se 7.000 donatora povuklo posle otkrića da su aktivisti OXFAM-a koristili usluge prostitutki na Haitiju 2011. godine gde su pomagali u oporavku od razarajućeg zemljotresa.

OXFAM smatra da je nejednakost najveći svetski problem i izveštava da u svetu ima 2.153 milijardera a da je njihovo bogatstvo jednako bogatstvu 4,6 milijardi ljudi.

Da bi se taj nesklad „ispeglao“ OXFAM predlaže povećanje poreza za bogate i u tom zahtevu nije usamljen (neki kandidati iz Demokratske stranke za predsednika SAD, pojedini ekonomisti, antiglobalisti i levičarski pokreti).

Jubilarni Davos nije bio ni prvo ni poslednje mesto na kome se odmeravalo da li je čaša polupuna ili poluprazna.

U svojevrsnu polemiku o budućnosti (pa i ovoj bliskoj) i pre Davosa uključila su se krajem 2019. godine dva ugledna lista – Financial Times i Ekonomist. I dok Ekonomist smatra da će 2020. biti ekonomski loša godina i u svojoj analiza polazi od činjenice da će na stanje u svetu uticati američki predsednički izbori i slabost globalne ekonomije, dotle Financial Times objavljuje tekst Stivena Pinkera, profesor psihologije Univerziteta Harvard, koji tvrdi da, iako mnogi ljudi očajavaju, živimo mnogo bolje nego što bi se to moglo zaključiti iz naslova u medijima: „Brojevi pokazuju da su ljudi u proteklih sedam decenija postali (u proseku) dugovečniji, zdraviji, sigurniji, bogatiji, slobodniji, pravedniji, sretniji i pametniji, ne samo na Zapadu, već i širom sveta“.

Ali, kako to ljudi ne vide?

Odgovarajući na ovo pitanje Pinker kaže da je napredak za većinu ljudi nevidljiv jer svet ne razumevaju iz brojki nego ga tumače iz novinskih naslova.

Novinarstvo po svojoj prirodi prati iznenadne događaje (rat, pucnjava, epidemija, skandal, finansijski kolaps), a ne postepene trendove (pad siromaštva, nepismenosti i bolesti).

„U svom životu ‘preživeo’ sam termonuklearni napad iz trećeg svetskog rata, populacijsku bombu, iscrpljivanje nafte i minerala, civilizacijsku grešku, nedeljne terorističke napade veličine 9/11, atomsku pečurku Sadama Huseina, nadolazeću anarhiju, spiralne zločine, raspad Nigerije, Kine, Indije i SAD“, crnohumorno prikazuje Pinker i objašnjava da se ljudi plaše gubitaka više nego što cene dobitke, pa zato popularni proroci zadobijaju pažnju širokih narodnih masa upozoravajući ih na predstojeće katastrofe.

„Svi su čitali o nevoljama u zemljama kao što su Turska, Rusija i Venecuela ali je manje ljudi čitalo o dobicima u zemljama kao što su Gruzija, Šri Lanka, Nigerija, Jermenija, Malezija i Etiopija. Zemlje koje su donedavno bile siromašne postale su komforno bogate, poput Južne Koreje, Tajvana i Singapura“, ilustruje profesor Pinker, inače autor knjige „Prosvetiteljstvo sada“ u kojoj tvrdi da je svet postigao spektakularan napredak u svakoj meri ljudskog blagostanja a da skoro niko ne zna za to. Za tu tezu navodi podatke po kojima je ekstremno siromaštvo smanjeno s 90 odsto svetske populacije na 10 odsto, da je pismenost porasla sa 15 na 85 procenata, da se životni vek u svetu povećao sa oko 30 na oko 71 godinu.

Polemišući s „ratnicima socijalne pravde“ (levičarski intelektualci i ekolozi) Pinker tvrdi da nejednakost nije isto što i siromaštvo, da ekonomska nejednakost sama po sebi nije dimenzija ljudskog blagostanja, da je ne treba mešati s nepravednošću i da povećanje nejednakosti nije nužno loše.

Pinker citira Harija Frankfurta, profesora filozofije Univerziteta Prinston: „Sa stanovišta morala, nije važno da svi imaju isto. Ono što je moralno važno je da svi imaju dovoljno“.

Kada se siromaštvo definiše u odnosu na ono što ljudi konzumiraju, a ne na zaradu, onda se otkriva da se stopa siromaštva u SAD smanjila s 30 odsto stanovništva na samo tri odsto od 1960. godine do danas.

Za mešanje nejednakosti sa siromaštvom Pinker krivi zabludu da je bogatstvo konačan resurs (poput mrtve antilope) koji se deli tako da ako neki ljudi otmu više, a da drugima ostaje manje. Posledica takvog paušalnog zavaravanja je verovanje da ako neki ljudi postanu bogatiji, oni mora da su ukrali od svih ostalih.

Zatim to verovanje podstiču političari i huškaju ljude protiv onih koji su navodno uzeli više – tako krivci postaju bogati preduzetnici, strane zemlje, bankari, imigranti i etničke manjine. Pinker se poziva na međunarodne institucije koje tvrde da nejednakost u svetu opada i ukazuje na još jednu zabludu – da je jedan odsto najbogatijih već decenijama bogatiji od polovine čovečanstva.

„LJudi se kreću iz grupe u grupu po veličini bogatstva, tako da se ne može nužno govoriti o stalno istim bogatim pojedincima“, zaključuje Pinker.

Utisak da je moderna ekonomija većinu ljudi ostavila na cedilu podstiče, smatra ovaj psiholog s Harvarda, ludističke pokrete i prosjačku logiku „prvog komšije“ koji žele da svima bude gore.

A, zapravo, svima je bolje. Živimo u zlatno doba, tvrdi Johan Norberg, stariji saradnik Kato instituta, koga Gardijan tituliše kao „prorok antipesimizma“.

„Suprotno onome što većina veruje, naš napredak u poslednjih nekoliko decenija bio je bez presedana. Prvih 10 godina 21. veka najbolja je decenija ikad. Gotovo po bilo kojem indeksu koji želite da identifikujete (ishrana, sanitarni uslovi, očekivani životni vek, životna sredina, pismenost, sloboda, jednakost, uslovi detinjstva) stvari su sada znatno bolje nego što su ikada bile za gotovo sve ljude“, kaže Norberg.

U januarskom tekstu u Wall Street Journal-u Norberg piše da su dokazi o zlatnom dobu neumoljivi. Između ostalih, citira Izveštaj UN-a o razvoju, koji se obično navodi kao upozorenje o nejednakosti, u kome piše ocena: „Jaz u osnovnom životnom standardu se smanjuje, s do sada nezabeleženim brojem ljudi koji su pobegli od siromaštva, gladi i bolesti“.

Sledeći izvor kojim potvrđuje svoju tezu Norberg je naveo Svetsku banku koja izveštava da je između 2008. i 2018. godine stopa ekstremnog siromaštva u svetu pala s 18,2 odsto na 8,6 odsto, a World Data Lab izračunao je 2019. godine da se prvi put više od polovine svetskog stanovništva može smatrati „srednjom klasom“.

Zatim, napredak u zdravlju bio je izvanredan: ljudi imaju bolji pristup vodi, sanitarnoj i zdravstvenoj zaštiti i vakcinama u većoj meri nego ikad. Globalni životni vek povećao se za više od tri godine u posljednjoj deceniji, najviše zahvaljujući prevenciji dečje smrti.

A posmatranje na duži period pokazuje koliko je svet daleko napredovao: Čad je od 1950. godine smanjio stopu smrtnosti dece za 56 odsto, a to je zemlja koja ima najslabije rezultate, a Južna Koreja za 98 odsto.

Od 1990. do 2015. godine smrtnost dece smanjena je 47 odsto.

Prema Međunarodnoj bazi podataka o katastrofama smrtni slučajevi od klimatskih katastrofa smanjili su se u periodu 2000-2009. i 2010-2015. godišnje za jednu trećinu a 95 odsto su manji u odnosu na 60-e godine prošlog veka.

Dejvid Henderson, profesor Univerziteta Stanford i istraživač Instituta Huver, insistira na razlici koncepata nejednakosti i siromaštva. Pravi problem nije nejednakost jer podaci o stepenu nejednakosti ništa ne govore o stepenu siromaštva: „Nejednakost može da raste čak i dok se smanjuje broj siromašnih. U poslednjih pola veka, dok su nejednakosti u dohotku SAD-a rasle, siromašni i srednja klasa postali su znatno bogatiji. A još bolja vest je da je globalna nejednakost u prihodima opala i da će verovatno pasti još više. Veliko bogatstvo predstavlja problem samo u meri u kojoj se nepravedno stvara i izvlači.Vladino favoriziranje politički moćnih ljudi može povećati nejednakost u prihodima i bogatstvu, kao što je to u istoriji bio slučaj sa predsednikom Lindonom DŽonsonom i njegovom suprugom. Ali to je problem vladinog favoriziranja, a ne nejednakosti“.

Henderson se slaže s predviđanjem Tomasa Helebranta iz Bank of England i Paola Maura iz MMF-a (2015 godine objavili studiju za Institut za međunarodnu ekonomiju „Peterson“) da će GINI koeficijent (siromaštva) do 2035. godine biti smanjen na 61. Helebrant i Mauro su prateći globalni GINI koeficijent utvrdili da je on u periodu 2003-2013. godina smanjen sa 69 na 65 indeksnih poena zahvaljujući brzom ekonomskom rastu u državama s nižim prihodima – ne samo Indije i Kine, već i zemalja subsaharske Afrike.

U tekstu u najnovijem broju magazina Reason, Henderson polemiše s idejom o značajnom povećanju poreza na bogatstvo kako bi se smanjila nejednakost.

NJegova teza je da bi porez na bogatstvo umanjio podsticaj za ulaganje kapitala, smanjio produktivnost i na kraju – plate radnika: „Povećani porezi naterali bi bogate da smanje svoj oporezivi dohodak radeći manje, da uzimaju veće plate u obliku neoporezovanih beneficija i da više ulažu u komunalne obveznice, čije se kamate ne oporezuju. Jedan od glavnih načina za rast produktivnosti je povećanje količine kapitala po radniku. Sa sporijom stopom rasta kapitala, produktivnost i realne zarade radnika će rasti sporije. To znači da bi porez na bogatstvo doneo manje novca ljudima s nižim primanjima nego što trenutno imaju“.

Jubilarni 50. Davos ispraćen je zaključkom: „Svet je pao u zla vremena, politika je korumpirana a društveno tkivo se kvari“.

Ova žalopojka stara je koliko i civilizacija i nije vezana za trenutno stvarno pogoršanje stanja u svetu jer svet zapravo stalno napreduje.

NJu, kao subjektivnu pristrasnu ocenu, obično izriču ljudi propadajućih moći koji svaku promenu doživljavaju kao napad na njihovu bolju prošlost.

Inače, rečenicu: „Svet je pao u zla vremena, politika je korumpirana a društveno tkivo se kvari“ uklesao je u kamenu ploču 3800 godina pre nove ere kaldejski kralj Naram Sin.

Tu ploču video je u muzeju u Carigradu 1911. godine DŽordž Tomas Vajt Patrik, profesor filozofije Državnog univerziteta u Ajovi.