Beli anđeo u vlasništvu vladike Filareta

Uostalom, iz pouzdanih smo izvora saznali da je njemu nedavno izričito rečeno da tu tužbu povuče i sa poslovnim banakama se nagodi – kažu za Danas na strani koja u dugogodišnjem sudskom sporu „mileševski vladika Filaret – poslovne banke u Srbiji“ trenutno gubi. Jer, vladika Filaret je najzad stigao i do prve presude. A sudi se bogami dugo i uporno. I ne samo sa bankama. A u istoj stvari.

CRKVA I DRŽAVNE STRUKTURE

Komercijalna banka je osnovna banka Srpske pravoslavne crkve i njen donator još iz vremena kad joj je na čelu bio Ljuba Mihajlović. Nju je „neuki“ vladika mileševski prvu pregazio. Decembarska presuda Privrednog suda u Beogradu još nije pravosnažna, ali njome je presuđeno da Komercijalna banka Eparhiji mileševskoj, plati oko 1,2 miliona dinara plus sudski troškovi zato što je bez odobrenja te Eparhije kao hologram na platnim karticama koristila lik belog „anđela na Hristovom grobu“sa istoimene freske. Mada je u paralelnom sporu, a sličnim povodom, Zavod za zaštitu intelektualne svojine uporno naziva firmom, Eparhija mileševska – kaže Sud – nije privredni subjekat, ali je pravno lice sa pravom svojine „nad kulturnim dobrima od izuzetnog značaja što je u konkretnom slučaju lik Belog anđela na Hristovom grobu“. Tako da ni Ministarstvo kulture Republike Srbije pa čak ni Sinod Srpske pravoslavne crkve nisu mogli Udruženju banaka Srbije ni još 20 tuženih poslovnih banaka pojedinačno odobriti da ovo kulturno dobro koriste. Samo vladika Filaret. On je za svoju saglasnost tražio da svaka poslovna banka plaća Eparhiji mileševskoj 2.000 evra godišnje, dvadeset banaka 40.000 evra.

Verzirani sagovornici Danasa tvrde da poslovne banke, koje takođe vrlo dobro stoje u strukturama države Srbije, nisu shvatile prirodu odnosa vladike Filareta i tih struktura, kao što raščinjeni vladika Artemije, u drugom „predmetu“, nije shvatio prirodu odnosa između crkve i države. Zato su nastavile da kao hologram na svojim platnim karticama koriste Belog anđela i pošto je Ministarstvo kulture Republike Srbije, tada pod rukovodstvom ministra Dragana Kojadinovića, 19. jula 2004. godine povuklo svoju četiri godine ranije nezakonito datu saglasnost. A traženih 2.000 evra po banci nisu pristale da plate vladici mileševskom. Pa je zato Filaret podneo tužbeni zahtev težak ukupno oko 155 miliona dinara ili, po sadašnjem kursu, oko 1,55 miliona evra. U sporu protiv Komercijalne banke Sud mu je dosudio četvrtinu tražene sume.

KAD VLADIKA CRVENI

A kakvi su izgledi onog što je vladici Filaretu nedavno „izričito rečeno“ sa crkvenog vrha o daljem postupanju u ovoj dugogodišnjoj pravnoj stvari – može se zaključiti iz ljupke priče o poseti ucveljenih bankara Sinodu Srpske pravoslavne crkve, kome je tada još predsedavao pokojni patrijarh Pavle. Bio je, naravno, prisutan i vladika Filaret. Vladika Amfilohije je prvi put videvši hologram rekao: „Vidi Hercegovca, šta se dosetio!“ Hologram su, „kao urođenici đinđuve“, prvi put razgledale i ostale vladike. „A to je hologram!?“ rekao je patrijarh Pavle. „Najlepša afirmacija naše crkve“, rekli su bankari. Vladike su odobravajuće bankarima, a prekorno Filaretu, klimale glavom. Vladika mileševski je samo crveneo i crveneo. Tako je bar izgledalo bankarima. Dok narednih dana nisu saznali da je i Sinod SPC povukao svoju saglasnost za korišćenje Belog anđela na bankarskim hologramima i time dao za pravo Filaretu. Nije pomoglo ni to što su bankari podsećali da su najveći donatori crkve: te 2004. godine, kad je sve počelo, donirali su SPC 17 miliona dinara, a jedna od banaka samom Filaretu tri miliona dinara. Znači po tadašnjem kursu njih tridesetak ukupno manje od 250.000 evra ili oko 8.000 evra po banci. Pa baš su se ispružile, mora da je zaključio i Sinod koji se možda ne razume u holograme, ali sa parama verovatno stoji bolje. Mada i o tome, kako će se kasnije videti, ima različitih mišljenja.

Vladika mileševski je očito od vlasničkog prava nad kulturnim dobrima Eparhije mileševske imao nameru da napravi bolji i dugoročniji posao. Da je svoju želju bolje formulisao, kažu Danasu nezvanično stručnjaci, u tome bi i uspeo, ali pošto nije, zapao je samo u još jedan otprilike šestogodišnji spor sa Zavodom za intelektualnu svojinu koji Filaretu nije odobrio da Belog anđela i Svetog Savu iz Manastira Mileševa, kao i sam Manastir, registruje kao žigove. Spor je okončan maja 2010. godine odlukom Upravnog suda da da za pravo Zavodu koji je smatrao da „predmetni znak nije podoban da bude zaštićen žigom zato što predstavlja religijski simbol i zato što bi njegova zaštita u odnosu na pojedine proizvode bila protivna moralu“, a naročito je za Zavod „neprihvatljivo da bilo ko zaštiti lik Belog anđela za proizvode kao što su preparati za uništavanje štetočina, fungicidi i herbicidi, bižuterija, meso, živina, riba, divljač, žive životinje i hrana za životinje, pivo, duvan“, a sve su to proizvodi koji su u zahtevu Eparhije mileševske za registraciju žiga navedeni.

Iz svega navedenog je valjda dovoljno jasno da je, prema praksi i Ustavu SPC, episkop u svojoj episkopiji, laički rečeno, Bog i batina, pa i Filaret u svojoj. I patrijarh mu se najavljuje. Prema tvrdnjama sagovornika bliskih SPC, parohije podnose upravnim odborima episkopija prvo budžet za narednu godinu, a po njenom okončanju završni račun, a episkopije istu takvu obavezu imaju prema Patrijaršijskom upravnom odboru koji čine: patrijarh, dva člana Sinoda i jedan broj sveštenika i vernika. Ipak, budžet SPC i njenih eparhija tajna je i za javnost i za vernike. Nije poznato da ga javnim čini bilo koja od ovdašnjih tradicionalnih crkva ili verskih zajednica. Budžet Republike Srbije izdvaja znatnu sumu za dotacije crkvama i verskim zajednicama – po raznim osnovama za ovu godinu je planirano gotovo milijardu dinara – i u Državnoj revizorskoj instituciji je Danasu rečeno da crkve kao korisnik budžetskih sredstava, mada dosad nisu bile, mogu biti predmet njihove kontrole. Iako Danasovi sagovornici bliski SPC podvlače da se novac sada ne daje direktno „na ruke Crkvi“ nego se finansiraju razni projekti.

VIRTUELNA PREDUZEćA

Gde god zakucate na vrata nezvanično će vam reći da crkve i verske zajednice porez ne plaćaju nikom, „kad ste vi videli da su oni nekome izdali firskalni račun?“ Jedino tu će vam se zakleti da crkve i verske zajednice plaćaju porez po zakonu, kao i svako drugo pravno ili fizičko lice u Srbiji, ali vam potvrdu o tome neće dati. Ako i ne plaćaju porez državi, svaka parohija SPC plaća crkvenoj centrali porez od četiri odsto na parohijske prihode od obreda i drugih religioznih usluga koje pružaju vernicima. Crkva za te usluge ima cenovnik.

Po Zakonu o crkvama i verskim zajednicama crkve su pravna lica i imaju pravo da obavljaju privrednu delatnost, dakle da osnivaju preduzeća. Na sajtu Islamske zajednice Srbije taj se član i izričito citira.

U Odeljenju za registre Ministarstva vera i dijaspore Danas su uputili na Agenciju za privredne registre. Trud je zaista bio vredan pažnje, ali u Agenciji za privredne registre Republike Srbije nije pronađeno nijedno jedino aktivno privredno društvo, a da ga je registrovala neka od tradicionalnih crkava ili verskih zajednica. Ni Srpska pravoslavna crkva i njene eparhije, ni Beogradska nadbiskupija, ni Islamska zajednica. Sa jednim jedinim izuzetkom: registrovana su dva preduzeća pod imenom „Rade Neimar“, jedno u Beogradu, drugo u Gračanici, oba su sada u likvidaciji. Propala su zajedno sa raščinjenim episkopom Artemijem. Onim za koga zbilja verzirani Danasovi sagovornici lakonski kažu da prosto nije razumeo odnose između države i crkve u Srbiji. Zato je preduzeća svoje eparhije i registrovao, kažu malo u šali, više u zbilji.

(Poklonička) turistička agencija „Dobročinstvo“ reklamira se na sve strane, članica je Udruženja turističkih agencija i teško da ima nekog da za nju nije čuo. Nije registrovana kao preduzeće. Pa šta je onda? Agencija, odgovaraju lakonski Danasu oni koji to sigurno znaju. Štamparija Srpske pravoslavne crkve dobila je nagradu „Zlatni pečat“. Na podužoj listi registrovanih štamparija nema ni nje u Agenciji za privredne registre. List „Pravoslavlje“ izlazi na 15 dana, nema ga u registru javnih glasila u Srbiji.

Registovano je, doduše, nekoliko radio-stanica čiji je osnivač crkva. Srpska pravoslavna crkva se navodno najvećim delom finansira prodajom sveća, ni Fabrika sveća u Sremskim Karlovcima nije registrovana kao preduzeće. Svi oni sada posluju kao neprofitne ustanove pod okriljem Izdavačkog fonda Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke.

Doduše, bivala su i druga vremena, pa je SPC, na primer, početkom 90-tih registrovala preduzeće „Dobročinstvo“ u čijem je sastavu bila većina napred navedenih sada virtuelnih firmi, ali je posle nekoliko godina svu imovinu tog preduzeća prenela u Fond SPC, a turističkoj agenciji su ostali faks i telefon. Pre par godina je Zakon o privrednim društvima dao rok do koga su preduzeća morala da se preregistruju, a po isteku tog roka, preduzeća koja se nisu registrovala prestala su za zakon da postoje. Po toj zakonskoj odredbi ni turistička agencija „Dobročinstvo“ ne postoji?!

Za razliku od Katoličke crkve, Srpska pravoslavna crkva se, prema Danasovim sagovornicima, ne ističe ni inače preduzetničkom veštinom, pa na pitanje ima li još kakvih neregistrovanih privrednih aktivnosti u Srbiji, oni odgovaraju da ne. Ali, vladika Gligorije otvara Vinski podrum u manastiru Tvrdoš (Republika Srpska). Da li se tamo crkvena privredna aktivnost registruje? „Ma kakvi, tamo ti je tek vilajet!“.

„Srpska pravoslavna crkva treba kod nas tek da razvije svoju doktrinu ekonomije i posedovanja u skladu sa evanđeljem i u skladu sa praksom drugih crkava. Ne treba episkop da raspolaže imovinom eparhije i svih parohija i manastira, već to mora da bude nezavisno telo koje podleže kontroli državnih finansijskih organa“, kaže za Danas Živica Tucić, dobar poznavalac crkvenih prilika. „Crkve i ovde, kako je to praksa u svetu, treba javnosti i državi da podnesu godišnji izveštaj o prihodima i rashodima. Naravno i da plaćaju porez na posed ili proizvodnju koja donosi profit, kao i na zemljište. To je nedavno potpuno precizirano u Italiji i Grčkoj, drugde i ranije“, dodaje Tucić.

DA LI JE VLADIKA MONAH

Utisak svakako treba korigovati ideološkom revnošću koja nije retka, ali prigovori na prekomerno bogaćenje ili rasipništvo sveštenih lica zabavljali su i čitaoce domaćih novina. Slike vladičanskog dvora vladike Vasilija Kačavende zaprepastile bi vernike da se poslednje dve decenije nisu nagledali raznih drugih čuda, a kad je vladika raško-prizrenski Artemije demonstrirao svoju političku tvrdoglavost, vladika Atanasije Jevtić je saopštio da je „došlo vreme da se kaže istina, a istina je da bivši vladika Artemije ima velike pare u nekoliko srpskih i grčkih banaka i da račune krije kao zmija noge“.

Prigovorano je i glavnom muftiji Islamske zajednice u Srbiji Muameru Zukorliću na sklonosti ka luksuzu. Navodno je i počivši patrijarh Pavle znao da se čudi voznom parku vladika kojih ima ukupno 45 kad bi dolazili u Patrijaršiju, pa bi gledajući mercedese pitao: „Kakva bi kola imali da se nisu zavetovali na siromaštvo?“ Na čuđenju se i završavalo, jer su mišljenja o tome da li je život u izobilju suprotan vladičanskom pozivu podeljena.

„Sveštenici pominju da im je prihod poslednjih godina opao i za trećinu, tako da se to odražava na ukupan prihod. Jako malo ljudi odlazi u crkvu da bi se živelo od priloga, a prihodi od usluga sveštenika najvećim delom idu njima. Tako imamo sada ne retko bogate, čak veoma bogate sveštenike, sa raskošnim kućama i vozilima, a siromašnu parohiju ili crkvu u celini. Ima sveštenika koji imaju brojne stanove, kuće prodavnice i druge nekretnine. To nije greh prema crkvi, ali je greh prema vernicima jer je to od njih uzeto od naplata“, kaže Tucić. Mada ima i mišljenja da su vladike istovremeno i monasi i da ih obavezuju tri monaška zaveta, Tucić takvu obavezu ne prepoznaje u praksi SPC: „Pravoslavna crkva ne traži od sveštenika tri zaveta koji obavezuju monahe – siromaštvo, poslušnost i bezbračnost. Izgleda da samo jedan važi – poslušnost vladiki. Sami episkopi, kako ko, neko se i dalje oseća monahom i živi skromno, što je jako retko. Imovina episkopa posle njegove smrti pripada crkvi, međutim ako je on kao građanin kome ‘prepiše’, onda odlazi u rođačke ruke“, dodaje Tucić.

Srpskoj pravoslavnoj crkvi je dosadašnjom restitucijom vraćena otprilike polovina imovine, tvrdi Tucić, samo oko 30.000 hektara šume, nekoliko hiljada hektara obradive zemlje i vrlo malo poslovnog i stambenog prostora, dobar deo je otkupljen, tvrde drugi Danasovi sagovornici. „Kad se SPC i drugim crkvama vrati imovina, biće to za naše prilike lepa imovina“, kaže Tucić, pa je po njemu crkva sada i bogata i nije.

„Verske zajednice, međutim, ne treba da se pretvore u kompanije za upravljanje posedom već da ga koriste za socijalne delatnosti, koje su u središtu njihove misije, a toga danas gotovo i nema iako je u drugim zemljama uobičajeno, ne samo na Zapadu nego i u Grčkoj“, kaže Tucić.

SPC je imala obdanište na Čukarici, ali kad je Dragan Djilas „stao da subvencioniše gradnju obdaništa“ ta se delatnost više nije isplatila, pa je zatvoreno.

Sveštenici sami plaćaju doprinose

Na osnovu evidencije Poreske uprave Srbije, ukupno 2029 sveštenika i verskih službenika obveznici su doprinosa za obavezno socijalno osiguranje i to svih konfesija, rečeno je Danasu u Poreskoj upravi.

Prema Zakonu o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje i Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji, obveznici doprinosa za penzijsko i doprinosa za zdravstveno osiguranje su sami sveštenici i verski službenici, a ne konfesije kojima pripadaju. „Prilikom uplata obaveza pozivaju se na sopstveni JMBG, što je u rešenju i istaknuto“, kažu u Poreskoj upravi. Tamo, međutim, napominju da takođe u skladu sa Zakonom o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, doprinose za sveštenike i verske službenike MOŽE plaćati i jedinica lokalne samouprave, jedinica teritorijalne autonomije ili Republika Srbija.

Na donaciju u novcu, kada je poklonoprimac tradicionalna crkva odnosno verska zajednica, i pored motiva zbog kojih se donacija prikuplja, Zakonom o porezima na imovinu nije predviđeno oslobađanje od poreza na poklon. Obveznik poreza je crkva odnosno tradicionalna verska zajednica kao poklonoprimac. Izuzimaju se od poreza stvari koje naslednik nasledi odnosno poklonoprimac primi od istog lica za vrednost od 30.000 dinara u jednoj kalendarskoj godini po svakom od tih osnova.

Što se tiče plaćanja PDV i poreza na dobit, Zakon o crkvama i verskim zajednicama određuje da prilikom obavljanja delatnosti i obezbeđenja prihoda crkve i verske zajednice mogu biti potpuno ili delimično oslobođene poreskih i drugih obaveza u skladu sa zakonima kojima se uvodi odgovarajući javni prihod.

Zakonom je određeno da se porez na imovinu ne plaća na nepokretnosti u svojini tradicionalnih crkava i verskih zajednica registrovanih u skladu sa zakonom kojim se uređuje njihov pravni položaj, a koje su namenjene i isključivo se koriste za obavljanje bogoslužbene delatnosti.

Prema podacima Agencije za restituciju od 2007. do 2010. godine crkvama i tradicionalnim verskim zajednicama u Srbiji vraćeno je 33.288,80 hektara zemljišta ili 40,60 odsto od ukupno traženih 82.197,44 hektara. Od traženih 382.462 kvadratna metra objekata vraćeno im je samo 16,31 odsto ili 62.362 kvadratna metra.