Biljana Stojković: Kraj despotije je vrlo blizu 1Foto: Marija Janković

Odrastala sam u Zemunu u socijalističkoj zemlji.

U takvoj multinacionalnoj zajednici ne možete se zamarati pitanjima ko je došao odakle, da li su mu preci ovde pristigli „trbuhom za kruhom“ ili u zbegovima tokom prošlih ratova, da li je neko religiozan i kom se bogu klanja, da li su mu roditelji „obični“ radnici, profesori ili inženjeri. Razlike među sobom nismo pravili ukoliko su nam interesovanja bila slična.

***

Čini mi se da drugačije nije ni moglo biti budući da smo svi bili deca zaposlenih roditelja, pa smo u jaslicama i vrtićima provodili dosta vremena zajedno, još kao bebe. I danas mislim da je rana socijalizacija jako važna za usvajanje društvenih normi, ukorenjivanje svesti o zajedničkom dobru i razvijanje egalitarnih sentimenata.

***

Postoji studija koja pokazuje da se stavovi o jednakosti ljudi i emotivni otpor prema nepravdi razvijaju postepeno u detinjstvu, tokom intelektualnog sazrevanja i akumuliranja iskustava u kolektivu. Za sebe i mnoge prijatelje koji se danas aktivno bore protiv društvenih nepravdi, smatram da smo u velikoj meri „proizvodi“ učenja da živimo zajedno i jedni drugima pomažemo.

***

Moja porodica je bila dobra, stabilna, poprilično patrijarhalna u odnosu prema ćerki (meni) i sinu, mom bratu. Nije bilo razdora, nesuglasica ili nepoštovanja u porodičnim odnosima s obzirom na dobro uklapanje u sve pretpostavljene okvire.

***

Svoju porodicu volim i smatram je temeljem onoga što jesam i to upravo zbog činjenice da su se ponekad teško nosili s mojim tinejdžerskim buntovništvom i neprihvatanjem da svoj identitet svedem na očekivane ženske uloge buduće majke i domaćice.

***

Ponekad mislim da su ovakvi nesporazumi bili presudni za moju tvrdoglavost i uspehe u školi, gimnaziji i na fakultetu – imala sam snažnu potrebu da dokazujem da sam u pravu, tj. da se intelektualne sposobnosti ne mogu meriti sadržajem polnih hromozoma (XX ili XY). Vremenom smo počeli da se razumemo. Danas sam i majka i supruga i aktivistkinja za ljudska prava u porodici koja me odlično shvata i prihvata.

***

Krajem osamdesetih godina sada već prošlog veka pohađala sam Zemunsku gimnaziju, a svet kakav sam poznavala počeo je da se rastače. Počeli smo da se upoznajemo s tim ko je kakve nacionalnosti, vere i nevere, i ko bi s kim trebalo da se druži ili zabavlja.

***

Osim po etničkom principu, cepanje je započelo i po liniji socijalnih kategorija. Sećam se svog šoka kada je jedan profesor izjavio da je Zemunska gimnazija, nakon ukidanja usmerenog obrazovanja, ponovo postala elitna škola u kojoj ne bi trebalo da bude mesta za decu radnika i seljaka, već samo za ugledne porodice, po mogućstvu samo one stare zemunske.

***

Povratak klasične gimnazije u školski sistem (prva sam generacija po tom programu) osokolio je mnoge stare profesore u nameri da vrate nekadašnji sjaj ovoj školi, zbog čega su lestvice znanja podigli visoko. Nesumnjivo je da smo od toga, mi učenici, značajno profitirali, ali talas širenja neprikrivenog, novopečenog elitizma i danas mi ostavlja gorak ukus u ustima.

***

Na svoj prvi protest otišla sam kao maturantkinja, 1991. godine. Čuli smo da se na Terazijama održava protest protiv Miloševića i dogovorili se da pobegnemo iz škole. Sećam se druga iz susedne učionice u prizemlju, koji je na velikom odmoru obukao mantil bež boje, popeo se na prozor i glumio Vuka Draškovića. Doživeo je ovacije, što je njegovu retoriku i glumu još više palilo.

***

U pokušaju da spreči naš „pohod na Beograd“, direktor nas je zaključao u zgradi zbog čega smo iskakali kroz prozore. Neverovatan adrenalin i osećaj da smo bitni, da imamo neviđenu snagu, svi zajedno u jednoj koloni preko Brankovog mosta koji se zaljuljao pod našim koracima, uspomena je koju nikada neću zaboraviti.

***

Ovaj događaj je, međutim, označio još jednu podelu među nama – za i protiv Miloševića. Nikada više nisam mogla da poštujem drugare koji su branili početak ratova i nadolazeću mržnju. Moja okolina se menjala.

***

Moje studiranje na Univerzitetu u Beogradu odvijalo se tokom najmračnijih ratnih godina. Pomisao na to vreme vraća mi osećaj nekakvog teškog kamena u stomaku, neprekidnog očajanja, čuđenja i nepotpunog razumevanja onoga što nam se dešava.

***

Kada izađete iz jednog sveta koji ste prihvatili i koji jedino razumete, jer ste, konačno, i bili pripremani da u takvom svetu živite, a u punoletstvu se zateknete u nečemu što je u potpunosti izmenilo okolnosti i vrednosti, osećate se bespomoćno i izgubljeno.

***

U evolucionoj biologiji postoji model „adaptivnog pejsaža“ koji preko matematički konstruisane trodimenzionalne slike vrhova, dolina i prevoja opisuje različita potencijalna stanja jedne populacija na osnovu njene genetičke strukture i životne sredine. Ako je populacija dobro prilagođena spoljašnjim uslovima, nalaziće se na nekom od adaptivnih vrhova i baštiniće dobrobiti svoje usaglašenosti sa sredinskim kontekstom.

***

A sada zamislite situaciju u kojoj se sve spoljašnje okolnosti promene, a pejsaž posledično zadobija sasvim nove konture. Nekada moćna populacija, zakucana svojom konstitucijom u prošlom vremenu, neminovno će se zateći na novom mestu, na nekom prevoju ili u samoj dolini – u delimičnoj ili potpunoj neusaglašenosti sa nadolazećim vremenom.

***

Ovu sliku upotrebljavam kao analogiju našoj društveno-psihološkoj realnosti. Bili smo svedoci da se u jednom trenutku sve okrenulo naglavačke, a mi smo se kao društvo zatekli u adaptivnom ponoru. Svaki pojedinac u društvu suočio se sa nepoznatim okolnostima i započeo svoje histerično traganje za putanjama spasa.

***

Postali smo rasturena zajednica u kojoj su malecne grupe vukle na različite strane razvlačeći populaciju ka suprotnim prevojima i vrhovima u potrazi za suprotstavljenim adaptacijama i snalaženjima. U ideološkom smislu, pojavili su se nacionalisti i slepi podržavaoci ratova protiv drugog i drugačijeg, ali i grupacije, levičarske ili jednostavno filantropske i antiratne, zgrožene masovnim razaranjima, ubistvima i odsustvom elementarne ljudskosti.

***

U svakodnevnom snalaženju podelili smo se na ratne i švercerske profitere i onu većinu koja je uglavnom tiho patila i skapavala u siromaštvu i gladi. Poraz i umiranje jedne prelepe ideje zajedništva!

***

Svoje studije provela sam u grču patnje i nerazumevanja svih okolnosti. Nisam imala dilemu oko toga da li treba pružati otpor svima koji su nas doveli u ponor. Jedino što je bilo potpuno jasno u čitavoj moralnoj i materijalnoj bedi jeste zlo Miloševića i njegovog režima.

***

Počevši od 1992, moje brucoške godine, učestvovala sam u svim protestima. Sećam se tadašnje studentske blokade Univerziteta kada smo danima sedeli u Velikom hemijskom amfiteatru, a građani nas podržavali u zahtevima za ostavkom Miloševića i prestankom mobilizacije i slanja studenata na ratišta.

***

Nisam poznavala nijednog vođu protesta, ni tada ni u kasnijim organizacijama demonstracija tokom devedesetih. Bila sam deo one nesnađene većine koja je hodala u protestnim kolonama, bežala od policije, podržavala svaki bunt i čekala promene.

***

U isto vreme, možda i zbog potrebe da malo boravim u normalnosti, studije su odlično napredovale. Neverovatna je ljudska sposobnost da se uhvati i čvrsto drži za nešto što može pružiti makar iluziju normalnog života.

***

Zanemarivali smo činjenicu da sedimo u učionicama i amfiteatrima bez grejanja, da nemamo ni jedan jedini dinar za čaj ili kafu, ili da se guramo u prepunim autobusima kako bismo uopšte stigli do fakulteta. U pauzama vežbi i predavanja smucali smo se po hodnicima, ali bili smo solidarno društvance.

***

Tokom ispitnih rokova moja soba u Zemunu često je bila čitaonica, a kokice studentska hrana. Naime, iz meni nepoznatog razloga, retko je nestajalo struje u mom ulazu u Prvomajskoj ulici. Pričalo se da smo strujno povezani sa Navipom. U svakom slučaju, bilo je korisno.

***

Osnovne studije i eksperimentalni diplomski rad na temu iz evolucione biologije završila sam 1996. godine, a magistraturu (tada su još uvek postojale magistarske studije) odbranila sam u vreme bombardovanja, 1999. godine.

***

Veliki broj biologa je svoje eksperimente oduvek radio u Institutu za biološka istraživanja u blizini Pančevačkog mosta. Tokom bombardovanja očekivalo se da će most biti srušen, a zgrada Instituta u opasnosti.

***

Za odbranu svog magistarskog rada pripremila sam slajdove, ali i velike panoe za slučaj da nestane struja. Sećam se velike posećenosti odbrani u biblioteci budući da je to bio prvi takav događaj posle više meseci straha i paralisanosti u Institutu.

***

Ekipa u Odeljenju za evolucionu biologiju, na čelu sa profesorom Nikolom Tucićem, strahovito je važna za moje političko snalaženje u ludačkom „miloševićevskom vremenu“. Nikola je bio mudri erudita i angažovani intelektualac koji je već krajem osamdesetih godina zauzeo jasne antiratne stavove, podržavao sve studentske proteste, kasnije i Otpor, bio član Reformista i veoma važan u pobunjeničkim krugovima.

***

Njegov uticaj na sve nas bio je ogroman. Zahvalna sam mu i na kasnijoj saradnji na fakultetu i u laboratoriji za eksperimentalnu evoluciju u Institutu, gde sam ga nasledila nakon njegovog penzionisanja i prerane smrti. Neki ljudi ostavljaju velike tragove u našim životima.

***

Odavno sam razumela da svoj profesionalni život ne mogu odvojiti od privatnog i političkog bića. Tokom 1999. godine, nakon boravka na Univerzitetu u Bazelu, dobila sam poziv da svoje doktorske studije i karijeru nastavim u Švajcarskoj.

***

Bilo je to značajno vreme za moje osvešćivanje da, u naučnom smislu, ne dolazim iz trećerazredne zemlje, već da uspevam da se rangiram na prvo mesto i za sobom ostavim tačno dve stotine kandidata iz raznih razvijenih država. Zbog toga i danas imam veliko poverenje u Univerzitet u Beogradu.

***

Moje preseljenje bilo je planirano za 2000. godinu. Svi događaji tokom te godine, miris osvajanja slobode i boljeg društva, ali i dešavanja na privatnom planu, opredelili su me da ponudu odbijem uprkos dobijenim iseljeničkim papirima. Ni danas ne mogu tačno da odredim šta je bilo presudno za moju odluku, ali sigurno znam da sam imala velike nade za budućnost u sopstvenoj zemlji.

***

Nada je tinjala tokom narednih nekoliko godina. Nikada neću zaboraviti kratke spotove na televiziji koji su imali za cilj da nas podsete na ljudskost, toleranciju i solidarnost. Sećate li se onog spota „da komšiji krava bude živa i zdrava“?

***

Ili onog koji kroz animaciju prikazuje kuvare različitih etniciteta u Srbiji, a jedna od rečenica je „ušuš, gibanica ćuš“? Tada sam svoju malu bebu ušuškavala ćebencetom upravo sa tom rečenicom. Bila sam ganuta do suza svaki put kada sam zaticala te spotove na televiziji. I ovde se uopšte ne foliram – osećala sam se kao kada žednom date kap vode!

***

Prvi nalet optimizma zamenilo je postepeno vraćanje u stare priče i prastare teme. Nova vlast je skrenula sa zacrtanog puta, a najezda nekvalitetnih ljudi u vladajuće stranke označila je shvatanje demokratije kao japijevsko odevanje i ispaljivanje umivenih fraza bez pravog sadržaja i delovanja.

***

Demokratski potencijal se polako krunio, a razočarenje se uvlačilo sve dublje u nas. Postajali smo apatično društvo koje se nanovo rastakalo po adaptivnom pejsažu, bez ikakvog usmerenja i cilja. Tada sam ponovo pobegla u biologiju, radila svoj doktorat, nastavu sa studentima i brinula se o svojoj porodici.

***

Mislim da se moje konačno buđenje i rađanje potrebe da se aktivno, u javnosti, uključim u promene sistema može vezati za 2007. godinu i poziv Svetlane Lukić da učestvujem u radio-emisiji Peščanik, a povodom još jednog napada kreacionista na sistem naučnog obrazovanja.

***

Nakon toga počela sam da redovno pišem tekstove za Peščanik na različite društvene teme. Tokom godina upoznavala sam brojne divne ljude, prepoznate društvene delatnike, intelektualce i aktiviste od kojih sam naučila šta znači biti angažovan – da ne smeš odustajati uprkos pretnjama, blaćenjima i razočaranjima.

***

Nove, a zapravo stare okolnosti iz devedesetih, vratile su se zajedno sa starim radikalskim igračima 2012. godine. Verujem da nam se radikali, na čelu sa autokratskim Vučićem, ne bi desili da smo bili spremni na masovne građanske demonstracije i tokom prethodne decenije.

***

Umrtvljeni, još uvek ošamućeni od izneverenih očekivanja i sa ipak živim nadama da će se tadašnje vlasti urazumiti i shvatiti šta je njihov zadatak, bili smo svedeni na kritičke tekstove koji, ma koliko oštri, nisu previše doticali vladajuće „demokratske“ strukture. Krivica je naša!

***

Nisam član nijedne stranke. Svoje delovanje vidim isključivo kroz građanski aktivizam i građansko udruživanje. Moramo, međutim, imati na umu da je nakon rušenja ovog užasnog sistema neophodno postojanje alternativne politike. Uloga opozicionih stranaka u ovom procesu je nužna.

***

Krah sadašnje opozicije u nekadašnjem praktikovanju vlasti možemo u dobroj meri razumeti kroz danas istaknute naprednjačke funkcionere koji su u prošloj deceniji pripadali „demokratskoj“ snazi. Kukavičja jaja u gnezdu slabašne demokratije jesu upravo ljudi koji politiku razumeju kao lukrativnu privilegiju i poligon za lično bogaćenje.

***

Nemam nameru da branim ulogu opozicionih stranaka u našem društvenom krahu, ali želim da verujem da su ostaci opozicije razumeli greške i da su preostali pojedinci spremni na velike žrtve u borbi za bolje društvo.

***

Formiranje Skupštine slobodne Srbije pokrenuli su građanski aktivisti koji razumeju da je za smenu despotskog režima Aleksandra Vučića i izgradnju pravičnog društva neophodno ujedinjavanje svih snaga – građanskih, aktivističkih, pa i stranačkih.

***

Želimo da napravimo solidarnu mrežu svih udruženja širom Srbije, od poljoprivrednih do akademskih, od Lebana do Subotice, kako se niko ko slobodno misli i radi ne bi osećao usamljeno i izloženo osveti režima. Napad na slobodnog pojedinca tretiraćemo kao napad na celu slobodnu Skupštinu!

***

Pored toga, pravićemo zakonske temelje buduće demokratske države. Umrežavanje je u toku, a kraj despotije vrlo blizu. Nakon što sve ovo prođe, ponovo ću moći da pobegnem u svoju nauku.

O sagovornici

Biljana Stojković je rođena 6. 10. 1972. u Beogradu. Profesorka je na Biološkom i Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a bila je tokom više godina gostujući profesor na FPN na programu Rodnih studija. U svom naučnom radu bavi se evolucionom genetikom kroz metodologiju eksperimentalne evolucije. Prošle godine izabrana je za članicu Saveta Evropskog društva evolucionih biologa. Učestvuje u organizacijama protesta protiv aktuelnog režima i borbi za akademsku čestitost. Članica je aktivističke grupe Građanski otpor i jedna od inicijatora formiranja Skupštine slobodne Srbije.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.