Bogatstvo narodnih običaja čuvar tajne Božića

„Rođenje Tvoje, Hriste Bože naš, darova svetu svetlost razuma, jer u njemu oni koji zvezdama služahu, od zvezde se naučiše da se klanjaju Tebi, Suncu pravde, i da upoznaju Tebe, s visine istoka, Gospode, slava Tebi!“, peva se u božićnjem troparu koji slavi „prvi od velikih hrišćanskih praznika, koji predstavlja temelj svim ostalim praznicima“.

U Biblijskoj enciklopediji profesor Radomir Rakićopisuje događaj Hristovog rođenja sledeći svedočenja jevanđelja:

„O tajni ovaplođenja Sina Božjeg na zemlji, osim Bogom izabrane Djeve Marije, znala su samo dva lica, otkrićem Svetog Duha: roditelji svetog Jovana Preteče Zaharija i Jelisaveta. Bilo je potrebno saopštiti ovu tajnu i trećem pravedniku. Arhanđeo Gospodnji javio se Marijinom zaručenom mužu u snu i kazao mu: „Josife, sine Davidov, ne boj se uzeti Mariju, ženu svoju; jer ono što se u njoj začelo od Duha je Svetoga, pa će roditi sina i nadeni mu ime Isus; jer će on spasiti narod svoj od greha njegovih“ (Mt 1,20-21). Od tada Josif nije bio samo čuvar devičanstva Bogomatere, nego i od proroka Isaije predskazane tajne ovaplođenja Boga od Djeve.

U to vreme je izašla zapovest ćesara Avgusta da se popiše sav narod u carstvu (Lk 2,1-21). Svako se morao javiti u svome otačkom mestu rođenja, pa su Josif i Marija, budući da su bili Davidova roda, pošli iz Galileje, iz grada Nazareta u Judeju, u Davidov grad Vitlejem. U ovom malom mestu okupio se mnogi narod povodom popisa. Presvetoj Djevi Mariji je nastupilo vreme da se porodi, ali je nedostajalo podesno mesto za to u kući. Ona je pošla u pećinu u kojoj su pastiri obično sagonili stoku. Tu je rodila Sina i položila ga u jasle (Lk 2,1-21).

Bila je noći pastiri su se vraćali sa stadima sa polja kada im se javio Anđeo Gospodnji i božanska svetlost ih obasjala: Anđeo im je rekao: „Ne bojte se; jer vam, evo, javljam radost veliku koja će biti svemu narodu. Jer vam se danas rodi Spas, koji je Hristos Gospod u gradu Davidovu“ (st. 10-11). Kad su Anđeli otišli na nebo, pastiri su rekli jedan drugome: „Hajdemo do Vitlejema, da vidimo to što se dogodilo, što nam objavi Gospod“ (Lk 2.15). Malo dalje našli su Bogorodicu i Josifa i Bogodete kako leži u jaslama. Pastiri su objavili sve što im je kazano za to Dete, a svi koji čuše, diviše se tome što im kazaše pastiri. A Bogomater je čuvala sve ove reči u svome srcu. U osmi dan po rođenju Bogomladenca, nad njim je obavljen obred obrezanja, kada su mu dali ime Isus (Spasitelj), kako je većpredskazao arhanđel Gavrilo u trenutku Blagovesti (Lk 1,31)“, navodi se u Biblijskoj enciklopediji.

Bogoslovi smatraju da je „duboke i nadumne tajne Božića srpski narod izrazio u predivnim i bogatim božićnim običajima, više nego bilo koji drugi praznik“. Mnogi se pozivaju i na Njegoševe stihove: „Nema dana, bez očnoga vida, niti prave slave bez Božića“. Bez obzira na lokalne razlike u običajima, osnovni elementi božićnih praznika su badnjak, slama, česnica (božićni hleb) i položajnik.

Badnjak je mlado hrastovo ili cerovo drvo koje se seče u šumi rano, pre izlaska sunca, na Badnji dan – dan uoči Božića. U kuću se unosi uveče. Unosi ga domaćin, pozdravljajući ukućane sa „Dobro veče, sretno Badnje veče“, a oni ga posipaju žitom. Badnjak se nalaže na vatru koja se ne gasi cele noći.

Posle Badnjaka domaćin unosi pšeničnu slamu, ponovo pozdravlja istim pozdravom ukućane, a domaćica u slamu stavlja orahe, jabuke i bombone. Deca, tražeći voće i slatkiše, slamu „rasturaju“ po celoj odaji, pijučući kao pilići. Potom sledi posna večera, kojoj prethodni zajednička domaća molitva.

„Badnjak i slama tesno su povezani sa rođenjem Hristovim u Vitlejemskoj pećini i imaju dubok duhovni smisao. Badnjak predstavlja samog Bogomladenca Hrista, jer kao što Badnjak sa ognjišta osvetljava i zagreva celu kuću, tako i Hristos svojom božanskom naukom i blagodaću osvetljava i zagreva duše onih koji u Njega veruju i za njim idu, da ne hodaju po tami, nego da imaju svetlost života. On podseća na „onu hladnu vitlejemsku noć, kada je pravedni Josif ložio vatru u ovčijoj pećini da ogreje novorođenog Bogomladenca i njegovu Svetu Mater, dok slama podseća na ovčije jaslice u koje je na slamu položen Bogomladenac Hristos“, poučavaju bogoslovi.

Položajnik je član bliže familije ili neko iz komšiluka ko na sam dan Božića prvi ulazi u kuću i dok još Badnjak gori na vatri, „čara vatru“ vrhom badnjaka uz molitvene želje: „Koliko varnica, toliko blagoslova Božijega, toliko blaga i napretka, sreće i zdravlja, parica…“. Položajnika, koji simbolizuje Anđele Božje koji su se javili vitlejemskim pastirima i objavili im radosnu vest o Hristovom rođenju, ali i same vitlejemske pastire koji su se prvi poklonili Bogomladencu, domaćica obavezno daruje.

Česnica je pšenična pogača u koju se stavlja i jedan srebrni novčić. Mesi se na sam dan Božića. Lomi je domaćin po povratku sa rane liturgije, kada se cela porodica okupi oko božićne trpeze. Smatra se da će onaj član porodice koji u svom parčetu česnice dobije novčićtokom naredne godine biti napredan i blagosloven. Bogoslovi objašnjavaju da „česnica predstavlja samog Hrista, nebeski hleb, koji je došao da se daruje ljudima za hranu, jer i sam je rekao ‘Ja sam hleb života’“.

Božićni običaji u gradovima prilagođeni su uslovima života. Na pitanje vernika kako treba slaviti Božić, u Crkvi odgovaraju: „Najpre pripremiti sebe i svoju porodicu za doček Bogomladenca Hrista tokom šest nedelja Božićnjeg posta, koji je Crkva propisala za očišćenje duše i tela postom, molitvom, svetom tajnom pokajanja, ispovešću i pričešćem, a potom i vraćanjem u svoj život božićnih običaja, koliko prilike to dozvoljavaju“. Prema učenju Crkve, „suština je u unutrašnjoj pripremi koja je, čak i ako izostanu običaju, dostojno slavljenje Božića, dok bez unutrašnje pripreme i truda na čišćenju duše, ma koliko držali spoljašnje divne običaje, slavljenje Božića neće biti ugodno Bogomladencu Hristu“.

Božićni ciklus obuhvata više praznika čiji je centar Božić. Prazniku Hristovog rođenja prethode Detinjci (treća nedelja pred Božić), Materice (druga nedelja pred Božić), Očevi (nedelja uoči Božića), Tucindan (dva dana uoči Božića), Badnji dan. Posle Božića slede praznik Obrezanja Gospoda Isusa Hrista kada se slave i Sveti Vasilije Veliki i prvi dan julijanske Nove godine (14. januar po gregorijanskom kalendaru), Krstovdan (18. januar), Bogojavljenje (19. januar) i Sabor svetog Krstitelja Jovana – Jovanjdan (20. januar).

Od Božića do Bogojavljenja pravoslavni Srbi se među sobom pozdravljaju tradicionalnim božićnim pozdravom „Mir Božji, Hristos se rodi! – Vaistinu se rodi!“ Period od Božića do Krstovdana spada u „trapave sedmice“ tokom kojih se ne posti ni sredom, ni petkom. Na Krstovdan Crkva propisuje jednodnevni post na vodi.

Pravo vreme za Hristov dolazak

„Isus Hristos rođen je na četiri do šest godina pre početka današnje hrišćanske ere. Ova era nije bila u upotrebi pre Dionisija Malog u 6. veku, koji je napravio tu grešku, pa da bi se dobio tačan datum od Hristovog rođenja današnjim obračunima godina treba dodati ovih četiri do šest godina. Naime, Irod Veliki koji je doživeo Isusovo rođenje, umro je 750. godine rimskog računanja godina, a prva godina hrišćanske ere pada u 754. godinu rimskog računanja vremena, tako da je Hristovo rođenje moralo biti pre Irodove smrti“, objašnjava profesor Rakiću Biblijskoj enciklopediji.

U knjizi se, između ostalog, navodi: „U vreme Hristovog rođenja Rimom je vladao car Avgust Oktavijan (27. g. pre Hrista – 14. g. posle Hrista), a Judejom Irod Veliki, ali pod rimskom vlašću. Promisao Božji je pripremio svet za dolazak Hristov, jer je ovo bilo najprikladnije vreme u celoj svetskoj istoriji: sav svet bio je podanik jedne vlasti, pa su apostoli mogli svuda putovati – vrata svake zemlje bila su otvorena za jevanđelje; grčki jezik se svuda govorio, uz druge govorne jezike, a Jevreji su bili raseljeni svuda sa sinagogama i svetim spisima“.

Datum prenet sa Zapada na Istok

U Jevanđelju nigde nije zapisan tačan datum Hristovog rođenja, niti se pominje koje je godišnje doba bilo tada, osim što iz pominjanja pastira koji su noću napasali stada moglo zaključiti da se Hristovo rođenje zbilo leti, piše profesor Aleksandar Šmeman. On objašnjava da je 25. decembar određen za praznovanje Hristovog rođenja kao odgovor na proslavu paganskog kulta Sunca, radi „preobražavanja paganskih verovanja i preobraćenja neznabožaca u hrišćanstvo“. Ovaj datum najpre je uveden u Rimu, zvanično 354. godine, mada se tvrdi da je slavljen i pre 336. To je jedan od retkih hrišćanskih praznika koji je zajedno s datumom praznovanja Istok primio od Zapada. U prva tri veka Hristovo rođenje nije slavljeno kao poseban praznik. Prvobitno se na Istoku krštenje i rođenje Isusa Hrista slavilo u jedan dan 6. januara. Praznik Rođenja Hristovog 25. decembar na Istoku najpre je primio Carigrad, zahvaljujući svetom Grigoriju Bogoslovu, a do 380. prihvaćen je na Kipru, u Aleksandriji i Jerusalimu, dok su Jermeni ostali pri starom običaju. U oba hrišćanska kalendara 6. januara sada se slavi uspomena na Hristovo krštenje na reci Jordanu. Zbog kalendarske razlike Badnji dan u julijanskom kalendaru poklapa se sa praznovanjem Bogojavljenja u hrišćanskim crkvama Istoka i Zapada koje koriste gregorijanski kalendar.

Isus je lično ime

Isus znači Spasitelj. To je grčki oblik od jevrejskog imena Jehošua (Jošua). Ime Hristos znači pomazani, Pomazanik. Isus je bio sveštenik i car. Kod Jevreja sveštenici su bivali pomazani prilikom uvođenja u službu. U Novom zavetu se ime Hristos koristi kao ekvivalent jevrejskom Mesija (Pomazanik), ime dato dugo očekivanom Proroku i Caru kojeg su proroci učili Jevreje da očekuju. Ime Isus je lično ime našeg Gospoda, a ime Hristos označava njegovu službu i dodaje se da bi se on poistovećivao sa obećanim Mesijom. Ponekad se uz Isus Hristos dodaju i druga imena: „Gospod“, „Car“, Sin Davidov“, „izabran Bogom“…, objašnjava profesor Radomir Rakiću Biblijskoj enciklopediji.