Foto: Božidar AndrejićOvaj tekst neće biti ni novinarska ni publicistička, naravno ni naučna analiza krcata podacima, već izbor najupečatljivijih sećanja na ono što sam o ovoj tečnoj otrovnici čuo i što sam svojim očima gledao, pa potom godinama o tome razmišljao.
Otkad pamtim, a nije to malo, više od 60 godina, Borska reka je na kraći rok bila manje ili više zagađena i otrovna, a na duži rok njena otrovnost bila je sve veća.
Popravke njenog stanja, dakle, bile su oscilacije u okviru trenda rasta zagađenosti, da bi, čitali smo nedavno, postala taj evropski rekorder – kao najzagađenija. Moglo je isto to da se zabeleži i koju deceniju pre, ne bi se pogrešilo.
Svaka vest ima dve komponente – novost i aktuelnost. I to nije isto, može biti aktuelna, a da nije nova. Ovoj, očito, aktuelnost daje i činjenica da su sada Kinezi, kao novi vlasnici borskog otrova u reci – baš „u modi“.
Otkad pamtim u Borskoj reci nije bilo živih bića, riba, svakako. No, tih ranih šezdesetih zaostalo je oko nje nekog biljnog i životinjskog sveta na izdisaju. Toj tečnosti što nije voda, ali teče rečnim koritom, povremeno se kotrljajući, to je pružalo alibi da se zove rekom.
Jednom, bili smo „prvaci“ ili „drugaci“ nas je, dečački znatiželjne pri prolasku jednim „preko preče, naokolo bliže“- topoljarom, na rečnoj krivini (iza Đošine kuće) prestrašila neka povelika životinja bućnuvši se u jedan vir.
Tek nam je album „Životinjsko carstvo“ objasnio da je to bila vidra, verovatno matora, poslednja, jer voda nije bila čista, a hrana za nju oskudna.
Bilo je još primera tog alibija – nekoliko puta uz vođstvo starijih dečaka iz komšiluka – još je postojao i komšiluk i deca u njemu – išli smo da gacamo po njoj, nije se osećao sumpor kao kasnije, a po dnu bosa stopala opipavala su ostatke šljunka i sitnog peska. Kao u pravoj reci.
Niko se nije ubo na nešto, tek ne na staklo. Naknadni ekološki pogled kazuje – malo se šta inače bacalo, staklo je još imalo vrednost „kupovnog“ i tek je varljivi rast standarda upravno srazmerno počeo sve veće površine oko sela da čini deponijama, bez svesti čemu to vodi.
A posle prolećnih „nadolaženja“ kad se voda povuče, ostajali su rukavci, bistriji od glavnog toka i do leta, odvajali se od reke u virove. Oni su znali da se tako pročiste da su se u njima razmnožavale žabe.
Mogli smo da proveravamo lekcije iz Poznavanja prirode (i društva) – od jaja preko punoglavaca do žaba. Pokušavali smo da ih lovimo,vežbajući tako i pecanje, kanap na prut, iskrivljena žica na kraju. Mamci su bili froncle lista repe.
Na njih su žabice naskakale, ali nikad ni jednu nismo upecali. Možda i bismo, da je umesto žice bila udica, ali u “dubokim šezdesetim” prošlog veka i udice su morale da se planiraju kao trošak, i ne bi prošle – za igru.
Pecali smo sa bedema koji je imala svaka „kuća do reke“u komšiluku. Ta alibi bistrina u vezi je i sa jednom od dve poplave koje (maglovito) pamtim, a brkam im i posledice. Sećam se kako su muški iz kuća jedne noći na brzinu pojačavali bedem jer je reka nadošla do samog njegovog vrha.
Ali, za drugu znam da je ušla u dvorišta „do bunara“. A bila je baš egzotična. U Tančićeva dvorišta – a i moji su kupili kuću od jednog od njih – došla je „od nizvodno prema uzvodno“.
Kasnije, kad su sokačke tračare sve izanalizirale, saznali smo uzrok. Naime, jedan starac, baš starac, da se znalo tad za demenciju, možda je imao i to čudo – ko zna od kada, možda iz doba dok je reka bila bistrovodna i ribovita – imao je tunel kroz bedem, sa drvenom ustavom na dvorišnoj strani.
Još u ta doba kroz njega je puštao vodu u zemljani bazen – to se tamo zvalo dok ih je bilo „gropan“, sad nema ni voda ni gropana, ni jednog od na desetine izvora oko sela. U tom gropanu, bi se kad se voda smiri i izbistri kao u našim žabljim virovima preko leta kupao i rashlađivao.
Da li prilikom tog nadolaženja reke nije zatvorio ustavu, ili ju je silina povodnja razvalila, nije mogla da otkrije ni jedna sokačara – tek poplava je svima stigla „do bunara“.
To je bila interna mera za najveću poplavu, mera manjih bile je „do svinjca, do kokošara, do štale“. Sve je bilo u donjim dvorištima, dok su bunari sa do tih godina pijaćom, a da li baš i pitkom vodom, niko to nije merio, bivali u gornjim, tridesetak-četrdeset metara od reke. Svakako, iako posle nije nadolazilo ni do “svinjaca”, otad se meštani ustežu da piju sa bunara i kroz decenije, potpuno prestaju.
Srećom, ne srećom, nego pameću onog Deda-Čede, bolničara, seoskog uglednika još ranih šezdesetih izgrađen je seoski vodovod sa davdesetak javnih česama, dobrovoljnim radom (moji doseljenici su to još zvali „kuluk“).
Zašto „onog“, kao da ga poznajete: pa taj je sedamdesetih pristao, na molbu nas, organizatora jednog festivala, da u duetu sa Deda-Stojanom, poslednje radno mesto – seoski poljar, otpeva pesmu „Rasle tikve na bunjištu“, što ju je „ludi Minimaks“ , ko i Lepu Brenu uterao u estradu.
Paradoks je širi – zaslužio je spomenik za vodovod i nbolničarstvo, a ovekovečen je na gramofonskoj ploči. I društvo nam se u tom pravcu, vidimo, razvi(ja)lo.
Ali, jedno veće „razvaljivanje ustava“, po seoskim legendama i predanjima ovu reku je načinilo, kako se sad kaže, ekološkim problemom.
Sada, na gugl-mapama i na onoj satelitskoj i na onoj drugoj, izgleda da se Borska reka stvara niotkuda. Slično kako joj je došlo i ime.
Nas su u osnovnoj školi učili da se ona zapravo zove Bela reka – dijametralno-paradoksalno-suprotno od današnjeg evropskorekorderskog epiteta.
Na kartama, još iz sedamdesetih, vidi se da nastaje od Kriveljske i Slatinske reke, pri čemu je ova Kriveljska, poodavno matično borska po zagađenosti, pa bi se moglo reći da je već na „sastavcima“ kod Zagrađa uveliko pokvarila Slatinsku, koja se još osamdesetih devedesetih znala videti bistra.
Nisam skoro prolazio kraj Zagrađa, ali po tamnozelenim krivudavim površinama na gugl-mapama koje bi mogle biti nekadašnji tok rečice, zaključujem, da su je, kao u drugim krajevima uveliko „popile“ endemska srpska bezvodica i divlji žbunjaci što jedu potoke i silaze već duboko u sela kroz napuštena dvorišta.*
Presudno zagađivanje – jer „pomalo“ ga je bilo još po otvaranju Borskog rudnika, naročito tokom okupacije – te ranije bistrooke reke i na početku (samo) oko 400 hektara priobalja u tri sela, sve do ušća u (Veliki) Timok, desilo se ranih pedesetih.
Kad je bila moguća ovakva scena, po svedočenju M. T: „… i voda počela da ulazi u avlije, a po one kiše jedan oficir na konja, galopira po sokace i naređuje nam kud da turamo džakove sas zemlju…“
Uzrok su bile obilne padavine, ali i to što je bujica probila ustave na taložniku takoreći usred Bora, kolokvijalno nazvanom Borsko blato, a ovekovečenom u nekoliko filmova legendarnog Žike Pavlovića.
Odmah da kažemo, Borsko blato nikad nije kako valja regulisano, a enormno se (pro)širilo. Sada, kažu poznavaoci, novi vlasnici, Kinezi prioritet daju što masovnijoj i masivnijoj eksploataciji za šta veoma profesionalno i organizovano „ugrađuju najsavremeniju svetsku tehnologiju“ („ulaz u onaj novi rudnik je ko svemirski brod“) Ali! „… ne verujem(o) da će i zaštita životne sredine biti po isto takvoj tehnologiji.“
Naplavine oko reke, na najplodnijoj zemlji, meštani su nazvali – pirit. Ali, osim što je naziv neprecizan on je i nepotpun – otrovi u reci i okolnom zemljištu su mnogobrojni. Ona se odonda nije izlivala ni “do svinjca, ni do bunara”, ali je o svakom nadolasku osvajala sve više zemlje.
A da bi trovala, nije ni morala da „razvali ustave“ na Borskom blatu jer je u prethodnim izlivanjima nanela nizvodno dovoljno otrova da ih je mogla nanovo pokupiti i raširiti tlom.
Za uništenu obradivu zemlju država je davala neke nadoknade, neki uporni (i imućniji novcem, a više inatom) meštani povrh toga su „dobili Bor i na sudu“.
Ali generalno, protok vremena umrtvio je otpor. A i pogubna maksima oravnodušenih u ovim krajevima „kuj će se sad pa i sas to mlati“ anestezirala je svaki otpor.
Primerice jedan ugledni Vražogrnčanin, otac jednog još znamenitijeg je, poput ponavljanja u rimskom Senatu Katona Starijeg da „Kartaginu treba razoriti“, stalno govorio da će „reka da ne (nas) uništi“, ali su ga meštani bagatelisali kao da „nije pod libelu“.
I na kraju, čvorišne, reperne tačke u mom promišljanju nad sećanjima!
Predratno svedočenje: „leti, kad imamo mlogo poso, pa ne mož da postignemo da spremimo ručak, uvečer namažemo krošnju (korpu) s kačamaak i turimo u vir pod avliju, ujutru ju dignemo punu sas ribu“.
Pecanje u Timoku ispod ušća Borske reke: Negde 61- 62 pecao sam neiskusno ispod ušća, na mušice što sam ih hvatao sa krava koje smo napasali „u piritu“. I upecao jednu ribicu. Negde do sredine šezdesetih bilo je ribe ispod, i dobrih ulova iskusnih ribolovaca dalje od ušća, gde se već Timok malo probistrio i staložio od borskih otrova.
Posle toga nije, jer je i u Timoku (koji je sada više nego upola manji nego tada) počelo industrijsko trovanje. Možda i pre, ali prvo o kojem sam pročitao u novinama bilo je 1966. A i Knjaževac i Zaječar i donekle Boljevac ga pune svojim kanalizacijama.
Inače, to bistrenje dalje nizvodno od trovanja pogubno je jer zavarava, ali još pogubnije jer je osnov za propise o dozvoljenim količinama – otrova u životnoj sredini. I mnogi zaštitari prirode uzdaju se u to da će veće reke razblažiti otrobve iz manjih pritoka.
Ispod ušća bilo je i pomalo trave, a stara duboko ukorenjena stabla još su odolevala. To je važno za sledeći reper – valjda po ugledu na te stare, preživele topole sedamdesetih je bila jedna društveno-politička akcija.
Zasađena je u piritu/pustinji plantaža kanadskih topola, tako što je bušen gornji zagađeni sloj do plodne zemlje. Sve su se sadnice najpre primile, da bi se posle godinu-dve sve osušile. Uzrok nije bila samo otrov(a)nost reke.
Nego i to što je ona u tim godinama počela da nosi i ogromne količine kvarcnog peska iz rudnika u susedno-uzvodnoj Rgotini koji je očito nesolidno flotiran. (Čujem da i to sad „drže Kinezi“.
Mešavina rečnog otrovnog mulja i tog finog peska „betonirala“ je pustinju, raznošenje peska vetrom sa dina se proredilo, ali ta nova pokorica sprečavala je da voda i vazduh dolaze do korena drveća.
Bio sam jula 1981. slučajni svedok „susreta dva trovanja“ akutnog u Timoku i višedecenijskog u Borskoj reci kad je ogromno jato riba počelo kovitlac pred njenim ušćem – ni zamah perajem dalje – a bežeći od onog u Timoku. Jednu od najpotresnijih scena u životu opisao sam u tekstu „Urlik riba u otrovanoj vodi“.(https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/urlik-riba-u-otrovanoj-vodi/)
A Borska reka koja je svedoče tadašnji Mladi istraživači „pre 30 godina u jednom litru imala 600 grama taloga ili mulja i u kojoj danas osim teških metala ima i vode, sada je veoma zagađena gradskim komunalnim i industrijskim otpadom.
“Jedina dobra okolnost je što ti teški metali, ta teška hemija steriliše fekalno zagađenje. U suprotnom, imali bismo probleme druge prirode, problem žutice i slično. Ovako, na dalje teče hemija”.
Teče i kotrlja se takva decenijama. U raznim bojama – od crne, tamno modre, do tamno i svetlo smeđe – u neka doba i u zavisnosti od toga šta se u Boru prerađuje, tj. „od kog je diktatora bivših južnosovjetskih republika kupio povlašćeni klijent Bora, bivši suprug one pevačice ili neko još povlašćeniji“.
Ako je za utehu. Poslednjih decenija primetili smo da se u priobalju, i u toj otrovnoj pustinji pionirski razmnožava – bela breza. Za njom i drugo drveće. Stabla su već debljine „ka ruka“.
Džaba, njih zatrpavaju divlje deponije koje se šire. Kosmičkom brzinom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
