Dan koga se stidi ceo grad /2

Na sinovljevom grobu svaki dan nalazio je bukete svežeg cveća. Dve devojke, koje studiraju u Beogradu, prišle su mu na ulici i rekle: „Zahvalne smo vam jer sad ponosne glave idemo kroz Beograd, ne stidimo se što smo Trebinjke.“ Stigli su brojni zahtevi da ulice, škole, pasaži, sportski centri, parkovi, domovi kulture ponesu njegovo ime. U Trebinju je osnovana i Fondacija „Čovječe, volim te – Srđan“.

Tri meseca kasnije Rade Aleksić primio je najviše priznanje Helsinškog komiteta za ljudska prava u BiH „Povelju za izuzetan doprinos na zaštiti ljudskih prava i njihovoj promociji“, koji je posthumno dodeljen njegovom sinu. O atmosferi prilikom projekcije filma i dodele ove nagrade 20. juna pisalo je Oslobođenje:

„Nije nikakva patetika: u ledenoj, prepunoj sali, u kojoj se odigravala ta tužna i lijepa ceremonija, sve oči su bile suzne i čulo se samo šmrcanje dok su na filmskom platnu proticale minute posvećene mladiću koji je, spasavajući drugog čovjeka, izgubio svoj život i o kome, nakon više od četrnaest i po godina šutnje, sada priča cela Jugoslavija.

Tog kobnog dana Srđan je sjedio u kafani s prijateljima. Jedan od njih se prisjeća da je Srđan skočio čim je do njih dopro glas o tome da na pijaci četvorica vojnika maltretiraju Alena Glavovića: ‘Nisu bili ne znam kako dobri prijatelji, poznavali su se godinama, ali Srđan je bio takav. On jednostavno nije mogao podnijeti nepravdu. Nije zvao nikoga od nas i više ga nikad nismo vidjeli živog.’

Alen svedoči: ‘Srđan je odgurnuo vojnika sa nožem i u gužvi koja je nastala, ja sam pobjegao. Eto, sada, umjesto da ja ležim pod zemljom, on leži… To je rana koja se ne da opisati.’ Bivši karatista je Srđana gazio nogama. Rade se ne ljuti na sve one ljude koji su posmatrali šta se dešava, a nisu priskočili u pomoć, ni Alenu, ni njegovom sinu. ‘Jedan od vojnika je uperio automat. Shvatam strah za sopstveni život.’

O inicijativama i priznanjima Rade kaže: ‘Mislim da je sve to veliko ohrabrenje za svakog normalnog čovjeka. Jer, i to što meni prilaze ljudi, što nude da finansiraju Srđanov spomenik, to je najviše zato što je svima nama potrebno dobro. Mi ne možemo bez dobra živjeti. Možemo, ali tada nismo sretni. I, svako od nas se hoće uhvatiti za tu slamku ljudskosti, i sam učiniti nešto što će biti od koristi svima. Zato sam ja rekao i za one koji su ubili moga sina da ga nisu ubili oni, nego vrijeme, zlo vrijeme, u kojem su bile pomjerene vrijednosti, nametnute od onih kojih u normalnom Trebinju nikada ne bi bilo.’

Nakon filma sednica Helsinškog komiteta je prekinuta. Previše emocija. Poslije priče o Srđanu, doista je sve ostalo bilo pretanko, nevažno, imalo je manje smisla.“

Uskoro, tačnije 11. jula 2007. banjalučke Nezavisne novine su zabeležile:

„Kada je nedavno Dejan Bodiroga, otvarajući košarkaški kamp u Trebinju, objelodanio da će se sportski kompleks, koji je do tada nosio njegovo ime, ubuduće zvati Srđan Aleksić, poslije kratkotrajnog muka i ponekog pritajenog jecaja iz publike se najprije prolomio gromski aplauz nekoliko hiljada Trebinjaca, a onda su svi okrenuli glave ka vrhu tribina, prema mjestu na kome je sjedio otac pokojnog Srđana, Rade Aleksić.

‘Gotovo svakodnevno dobijam pisma. I ne samo da pišu oni koji su poznavali Srđana već i nepoznati ljudi koji ni sa Trebinjem, ni sa ratnim događajima na ovim prostorima nisu imali veze, ali su kao čovječnu pobudu osjećali potrebu da mi se jave. Stižu iz Švedske, Amerike, Kaira, Srbije, Hrvatske. Ipak, najdraži su mi živi kontakti s ljudima koji žele sa mnom da se vide, rukuju, izraze svoju tugu za svim što se desilo, a upravo tako je bilo na ovom košarkaškom kampu – osjećao sam iskrenost tih ljudi, što me je najviše uzbudilo. Raduju me i susreti s Alenom Glavovićem, jer taj dečko me posjeti svaki put kad dođe u Trebinje iz Švedske. Drago mi je da vidim njegovu djecu, jer tada pomislim – to su moja djeca i to je moj Srđan. U takvim trenucima srce mi bude kao naša planina Leotar.“

Sledeće godine, 27. novembra, trebinjsko pozorište „Slovo“ premijerno je izvelo predstavu „Epilog“, koja govori o Srđanu Aleksiću, a koji je nekoliko godina bio član ovog pozorišta. Režiser je bio Predrag Ćurić, a u ulozi Srđana, kao Hamleta, našao se glumac iz Srbije Al Drubi Kristian. „Srđan je bio i veliki glumac i veliki čovjek, odgovoran i prema svom talentu, i prema svom osjećanju časti, prema svojim precima i prema nama koji smo nastavili da živimo“, naglasio je Ćurić nakon premijere. Glavnom glumcu uloga je, kako je rekao, bila veoma teška, ne samo zbog toga što su dugo vremena traženi načini kako da se odigra bez previše patetike nego i zbog činjenice da i sam potiče iz mešovitog muslimansko-srpskog braka.

Ipak, ni u ovakvoj atmosferi, nije potpuno iščezla sva banalnost zla. Tek u drugom pokušaju prošao je predlog da pasaž u Novom Sadu dobije Srđanovo ime. Prilikom glasanja da jedna ulica u glavnom gradu BiH dobije njegovo ime, u Skupštini Kantona Sarajeva bilo je i uzdržanih, a čitavih 50 dana krilo se čak i od medija da je Ulica velikih drveta u sarajevskoj opštini Novi Grad preimenovana! Ulične table su promenjene 15. juna 2009, a prvo je o tome izvestilo Oslobođenje tek 6. avgusta! Kad je pre dve godine počelo snimanje filma „Krugovi“, Boračka organizacija Trebinja izrazila je „ogorčenje načinom na koji se predstavlja lik srpskog borca, učesnika u Odbrambeno-otadžbinskom ratu“, a naročito su ih naljutile scene u kojima su „pripadnici Vojske Republike Srpske prikazani kao pijana rulja koja ruši i lomi sve pred sobom“. Protest nije urodio plodom. Za dan-dva više od 300 Trebinjaca prijavilo se da statira u filmu. Onda su „borci“ ovog proleća pozvali na bojkot premijere. Opet bez uspeha – sala je bila prepuna.

Ovogodišnje obeležavanje dve decenije od ubistva Aleksića inspirisalo je Beograđanku Suzanu Milosavljević Ilijić da pokrene onlajn peticiju da i glavni grad Srbije dobije ulicu sa njegovim imenom, kako bi i ovde bio prepoznat značaj vrednosti za koje je dao život: „hrabrost, solidarnost, požrtvovanost, dostojanstvo i ljubav prema drugome, bez obzira na nacionalnost ili druge razlike“. Za nekoliko dana peticiju je potpisalo više hiljada ljudi.

„Danas, godinama nakon moje tragedije,“ kaže Rade Aleksić, „mnogi me pitaju kako nastavljam život kada sam izgubio dva sina, svoje potomstvo. Jedini odgovor je da čovjek mora biti spreman na sve nedaće u životu. One se ne mogu zaboraviti, tuga izbrisati, ali se može preko svega prekoračiti i krenuti dalje. Kao kod Maka Dizdara – valja nama preko rijeke. Moja je tuga duboko u meni i moram je nositi do kraja života, trudeći se da druge ne opterećujem njome, trudeći se čak i da budem veseo kad se drugi vesele.“

U predlozima za dizanje spomenika Srđanu u njegovom rodnom gradu, često se pominje da bi on mogao da bude neka vrsta ogledala u kome bi „svako od nas trebalo povremeno da se pogleda i zapita ima li pravo da šuti, da pristaje, da puzi pred svojim negativnim autoritetima, kada je Srđan mogao hodati uspravno“.

„Svet je suviše opasno mesto za život ne zbog ljudi koji čine zlo, nego zbog ljudi koji sede i dopuštaju da se ono dogodi“. (Albert Ajnštajn)

Kraj