Debata o eutanaziji

Belgijski zakon o eutanaziji usvojen 2002. godine do sada se primenjivao samo na odrasle osobe, ali je proširenjem tog zakona Belgija postala prva zemlja koja omogućava eutanaziju dece. Holandija i Belgija su jedine zemlje koje su legalizovale aktivnu eutaniziju, u kojoj se za eutanaziju primenjuju različite mehaničke metode ili hemijske supstance radi što bržeg izazivanja smrti. U Holandiji je eutanazija dozvoljena za starije od 12 godina.

Prema zakonu iz 2005. godine, u Francuskoj je dozvoljena, u određenim slučajevima, neka vrsta eutanazije tako što se prekida terapija pacijentu, ali lekari ne smeju da sprovode aktivnu eutanaziju. U Luksemburgu je taj zakon usvojen 2009, ali je zabranjen za maloletnike, dok je u Švajcarskoj na snazi direktna eutanazija, što znači da lekar može pacijentu da odredi smrtonosnu dozu nekog leka, ali taj lek pacijent mora sam da uzme.

U Norveškoj, lekar ima pravo da odluči da prekine terapiju pacijentu ako to zatraži pacijent na samrti ili članovi njegove porodice u slučaju da bolesnik ne može da komunicira s okolinom. U Danskoj pacijent može da ima „medicinski testament“ koji lekari moraju da poštuju. U Nemačkoj se toleriše pasivna eutanazija. Nemci koriste reč „sterbehilfe“ (pomoć da se umre), što podrazumeva mogućnost da lekar prekine terapiju, ali samo ako pacijent to želi i jasno stavi do znanja. Slično je u Austriji.

U Velikoj Britaniji je eutanazija zabranjena zvanično, ali lekar može pacijentu na samrti da da jaku dozu morfijuma, iako se zna da od toga može da umre, što se pravda ciljem lekara da otkloni bol. U Španiji, gde je Katolička crkva posebno aktivna u osuđivanju eutanazije, zakon dozvoljava pacijentu pravo da odbije lečenje.

U Grčkoj i Rumuniji je eutanazija strogo zabranjena i lekar može da dobije do sedam godina zatvora ako je primeni. U Poljskoj i Irskoj je sličan slučaj. U Srbiji i BiH eutanazija se smatra ubistvom, dok je u Hrvatskoj zabranjena, ali je zatvorska kazna manja.