Deca i odrastaju na Balkanskoj ruti

– Ispitali smo 48 dece tokom prošle jeseni i na terenu smo bili sa njima od septembra pa do kraja decembra u kampovima u Bosni i Hercegovini. Dve trećine njih je prošlo kroz Srbiju. Od tih 48 dece bilo je 10 devojčica i 38 dečaka. Prosečno su putovali četiri i po godine, a dete koje je najduže bilo na putu putuje devet godina. Neka deca su provela par godina u Iranu, par godina u Turskoj, par godina u Grčkoj, pa sada provode ovde nekoliko meseci ili godinu dana sve vreme idući ka Zapadnoj Evropi, gde im je cilj. Od 48 dece, njih četvoro nam je samostalno reklo da su bila oteta. Dve otmice su se desile u Iranu, jedna u Turskoj i jedna u Grčkoj, ističe Žegarac.

Dodaje da kriminalci otimaju decu koja se nađu u situaciji za koju se proceni da neko može da plati otkup, ali šta sve doživljavaju tokom otmica deca nisu želela da pričaju, „niti smo mi želeli da ih na to navodimo“.

Navodi da se deca zadržavaju na određenom mestu iz različitih razloga.

– Prvo zato što im nije omogućen prelazak granice ili nemaju novca da plate krijumčare pa da odu odavde ili treba da zarade neki novac da bi platili krijumčare, obezbede sebi neki drugi sigurni put ili čekaju azilni status. Taj put traje jako dugo i za decu su te godine ogroman period života. Više dece sa kojima smo razgovarali su zapravo odrastala na putu. Porodice su pogotovo u problemu zato što je njima potrebno nešto više novca i više sigurnosti za put, pa njihov put ume da bude sporiji, navodi Žegarac.

Na koje sve načine su deca pronalazila zaštitu kada bi putovala samostalno bez porodice ili prijatelja? 

– Deca uglavnom ne krenu baš sama, nego krenu u nekoj grupi koja im je vrlo često poznata. Uglavnom su to dečaci, najstarija deca već sa 13, 14 godina, koju treba u tim nestabilnim okolnostima sačuvati od ulaska u rat i obezbediti im neku budućnost koja ih vrlo često ne čeka u njihovoj zemlji. Sa druge strane, neki ih zovu “deca na zadatku”, jer oni vrlo često imaju zadatak da dođu negde i da se snađu, pa onda da pomognu i drugim članovima porodice. Oni onda putuju sami, odnosno bez svoje porodice, često sa nekim starijim bratom ili prijateljem ili nekim bliskim rođakom. Nekada se desi da se tokom puta izgube i da tada ostanu sama bez ikakve zaštite. Tada vrlo često gledaju da se priključe nekoj drugoj grupi dečaka i pokušavaju da brinu jedni o drugima. Zaštita – to je pre svega samopomoć, da naučiš sam sebe da štitiš i da se praviš jačim nego što jesi da bi preživeo, a drugo, međusobna pomoć i solidarnost koliko je to moguće. Bilo je izvanrednih primera dečje pomoći i međusobne solidarnosti, pa čak i pomoć

i nekome koga ne poznaju, ali su deca isto tako mnogo češće, što je zabrinjavajuće, pričala o situacijama da ni na koga ne mogu da se oslone ili računaju i da su na putu naučila da im niko neće pomoći. Tu ume da dođe do eksploatatorskih odnosa, izdaje, nepoverenja i prodaje, a jako su zavisni od krijumčara i od načina na koje će se sakriti od policije i od vlasti koji ih proganjaju.  

Da li se zna gde su ova deca danas i da li im je u bilo kom vidu nakon završene ankete pružena pomoć?

– Ovo je bilo istraživanje, mi smo njih intervjuisali i nije bio cilj da sa njima ostanemo u kontaktu, već naprotiv, mi smo im garantovali neku vrstu anonimnosti i poverljivosti da bi oni uopšte mogli da nam kažu ono što ih muči bez kalkulacija ili računanja da im pomognemo oko nečega oko čega ne možemo da im pomognemo, što nije ni etički ni dobro. Nekoliko dece koja su bila jako uznemirena tokom razgovora i za koje se jasno videlo da se nalaze u lošem stanju i da im je neophodna neka specijalistička ili posebna nega odmah su bila upućena na odgovarajuću pomoć.

U istraživanju se pominje da deca uglavnom nisu svoje slučajeve prijavljivale vlastima iz različitih razloga. U kome su ona videla spas za svoje probleme?

– Deca su nam dosta o tome pričala. To je uvek procena od koga šta može da se dobije i od koga vredi tražiti pomoć, a mnoga deca su naučila tokom puta da ograničeno mogu samo od nekog da dobiju pomoć. Kada su u prihvatnim kampovima ili kada se susretnu sa nevladinim organizacijama koje pružaju humanitarnu pomoć, oni je zapravo i očekuju. Međutim, u većini situacija oni tu pomoć ne dobijaju.

Nekad se desi da budu smešteni u kampovima koji su po njih ugrožavajući, pa odluče da pobegnu. Ima onih koji žive po napuštenim kućama. Jako malo organizacija ima na terenu na balkanskom prostoru koje daju pomoć i neku podršku migrantima i izbeglicama, uključujući i deci, jer ne postoji dovoljno finansijskih sredstava. U svakom slučaju, svaka pomoć je korisna, jer su nam to i sama deca pominjala. Kada se kriju u šumi ili vrate sa granica, često im se dešavalo da budu pretučeni i ostavljeni bez hrane i vode, odeće i obuće, pa bi im mnogo značilo da dobiju barem hranu ili neku presvlaku.

Na koje vrste nasilja su se deca najviše fokusirala tokom svojih opisa?

– Ona su vrlo jasno govorila i o fizičkom, psihološkom i seksualnom nasilju, kao i o eksploataciji dečjeg rada i to onih najtežih, uključivanje dece u trgovinu drogom. Ono što je tokom razgovora decu najviše pogađalo i o čemu su najviše pričala jesu takozvana “push back” iskustva. To je nasilno odvraćanje sa granica koje su prelazila, gde su prebijena, skidana, elektrošokirana, ganjana psima. Drugi vid koji su često pominjali jeste nasilje koje im krijumčari čine tokom puta, pogotovo nad decom koja su bez zaštite, u šta je najviše slučajeva fizičkog, ali i seksualnog nasilja.

Koje sve simptome traume ste uspeli da uočite kod intervjuisane dece?

– Tokom istraživanja nismo tragali za simptomima traume, već su se oni sami ispoljavali. Vidi se da se radi o jednoj prolongiranoj izloženosti višestrukim traumama. Deca su izveštavala o osećaju beznađa, besmisla, teškim psihičkim stanjima u kojima se nalaze, da koriste lekove, jer nikakvu drugačiju psihološku pomoć ne dobijaju. Mala deca izveštavaju o svojoj braći i sestrama koji imaju izrazite simptome velikog straha, lupanja srca. Jedna devojčica je opisivala kako je njen brat tokom prelaženje granice ostao bez svesti jer je prestalo da mu radi srce, a da je hitnoj pomoći trebalo dugo da dođe. Ono što su nam neka deca specifično rekla, ali i profesionalci zabeležili, jeste samopovređivanje, pokušaji samoubistva i druge manifestacije koje govore o borbi sa traumom. Neka deca zloupotrebljavaju alkohol, iako dosta ređe, jer države iz kojih potiču većinski to smatraju za sramotnu praksu.

Koliko slučajeva takozvanih “dečijih brakova” ste uočili i na koji način bi se ovi slučajevi tretirali?

– O dečijim brakovima su pričale samo devojčice i profesionalci, dečaci uopšte nisu pominjali tu temu. Od deset devojčica koje smo ispitivali, njih četiri ili pet je bilo udato pre šesnaeste godine bez dece. Profesionalci su pričali i o devojčicama koje izgledaju kao da imaju trinaest ili četrnaest godina, pošto ne poseduju dokumente, koje putuju sa svojim porodicama i vrlo često imaju i svoju decu, a očigledno je da im je muž mnogo stariji ili nije ni jasno da li im je ta osoba muž. To je jedna pojava na koju ovde nema sistemskog odgovora.

Postoje neke tradicionalne prakse sklapanja ranih brakova koje su karakteristične za jugoistočnu i centralnu Aziju, gde se to smatra načinom na koji se najbolje zbrinjavaju devojčice. Ono što su nam devojčice pričale jeste da one žive u okruženju u kojem nemaju mnogo prilika za napredovanje i školovanje, jer dolaze iz država koje brane devojčicama da posle osnovne škole nastave obrazovanje i samim tim dobijaju ponude za koje se smatra da je najbolje da ih prihvate. Problem nastaje kada je velika neizvesnost tokom ratova i kriza, jer se porodica trudi da što pre nađe muža takvoj devojčici, računajući da će one na taj način biti bolje zbrinute nego da ostanu sa svojom biološkom porodicom. Bilo je onih koje su pričale da postoje i prinudni brakovi gde se roditelji ucenjuju da daju ćerku ili je otkupljuju bogatiji, ili se devojčice primoravaju da uđu u brak sa znatno starijim muškarcem.

Deca žrtve trgovaca ljudima

Da li je poznat broj dece migranata koja su bila žrtve trgovine ljudima?

– Način na koji se neko proglašava žrtvom trgovine ljudima zahteva zakonsku proceduru koja je vrlo kompleksna i zato mnoga deca koja su žrtve trgovine ljudima nikada nisu identifikovana kao takva. Neka od te dece su bila u situaciji da se njima trgovalo, neka nisu bila u toj situaciji, ali je većina njih imala posla sa krijumčarima. Znamo da je bilo takvih slučajeva i da su deca pričala o takvoj deci, ali nažalost ne znamo da li je bilo ko od njih ikad bio identifikovan kao žrtva trgovine ljudima.

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Danasova škola novinarstva“ koji se sufinansira sredstvima iz budžeta Republike Srbije, Ministarstva za kulturu i informisanje.