Dobra strana politizacije

Da smo normalna zemlja, kao što nismo, pitanja poput kvaliteta životnih namirnica i vode za piće, bezbednosti puteva, cene i standarda komunalnih usluga, uslova školovanja dece (na primer onih „hiljadu škola bez toaleta“, na šta Bojan Đurićvećkoju godinu pokušava da skrene pažnju) ili, na kraju krajeva, seciranja budžeta stavku po stavku, bila bi u centru svakodnevne političke debate. Naravno da bi i tu bilo populizma, demagogije, ukrašavanja ili naruživanja realnosti, crne i bele propagande, ali zar je drugačije kad se bavimo Kosovom, Preševom, Sandžakom, Hrvatskom i Bosnom, Rusijom i Amerikom, tim omljenim temama srpskih kafana i institucija. Uvođenjem života u fokus politike bar se stvara šansa da se nešto konkretno popravi, unapredi, da građani kada izađu na ulicu, ili se zagledaju u novčanik, vide neki pomak, neku dobru promenu. Ali, s druge strane, postoji šansa i da se ljudi zapitaju gde to zapravo, u kakvim uslovima, u kakvom društvu žive. Šta im sve nedostaje, što ne tako daleko od nas postoji? I ko je sve za to odgovoran, i šta oni kojima su na izborima poklonili poverenje čine da bude bolje? To je sjajno, ali i rizično. Sjajno za uljuđivanje Srbije i sazrevanje „zoon politikona“ ovdašnjeg, pa samim tim rizično za politikante koji nam ne silaze sa grbače već… predugo. Jer izlazak ljudi iz hipnoze, iz narkotičnog sna u kojem ih drže Kosovom, hapšenjima, nakaradnim pristupom Evropi, najveća je opasnost za opstanak katastrofalno dekadentne, za javno dobro ekstremno neodgovorne, a najbednije shvaćenom ličnom interesu maksimalno posvećene političke elite.

Politizacija bilo koje teme od opšteg interesa, dakle, po sebi nije loša. I kad se pretera u parolama, optužbama, „kreativnom“ plasiranju informacija, važno je da postoji njihov pluralizam, raznovrsnost, što je uz etičnu stručnu javnost sasvim dovoljno da građani imaju dovoljno elemenata za donošenje racionalnih stavova i odluka. Naravno, daleko smo od takvog savršenstva liberalne demokratije. Naravno, srpski se političari suviše lako zanesu, svakako da ima korupcije i među navodno objektivnim stručnjacima, apsolutno je tačno da se ljudi lako uspaniče kada ih bombarduješ alarmantnim podacima. Ali na taj način, korak po korak, društvo se demokratizuje i sazreva, a dašak anarhije koji smo osetili u „mlečnoj aferi“ neuporedivo je bolji od prikrivanja, zataškavanja, laganja, orvelovske kontrole informacija od javnog značaja. Društvo se uči da bude odgovorno, uče se mediji, političari, stručnjaci, proizvođači i trgovci namirnicama, roditelji… Takođe, sistem i pojedinci koji ga čine pokažu svoje pravo lice. Što je suštinski važno.

Naprednjaci i demokrate su u vezi s famoznim aflatoksinom (koliko nas je za ovu kancerogenu materiju ranije znalo?) plasirali po najmanje dvadesetak saopštenja, izjava za javnost, konferencija za medije, intervjua. Najvećoj vladajućoj stranci, SNS, nije dugo trebalo da skine nedavno nabačenu masku reformskog evropejstva. Na, istina, nimalo nežne atake najveće opozicione stranke, DS, odgovarali su koristeći ovakav rečnik: „DS proizvodnjom afera i izmišljotina pokušava da ugrozi čitavu državu. U pitanju je proces protiv sopstvene zemlje“; „Jasno ćemo videti ko je, zašto i kako učestvovao u razaranju srpske poljoprivrede, seljaka i stočarske proizvodnje“; „SNS je zgrožena poslednjom izjavom Gorana Ješića i tolikim bezobrazlukom i cinizmom“; „Zahtevamo od Đilasa, Ješića i DS da odmah kažu koji interesni lobi stoji iza njihovih bezočnih laži i intriga“; „SNS ističe da je DS namerno i planski širila paniku među građanima“; „Jasno je da DS, sa svojim predsednikom Draganom Đilasom, mrzi državu i da što je gore za državu, za narod, za seljaka – to je bolje za DS“; „Kancer srpskog društva i srpske države svakako nije Goran Knežević, većDragan Đilas“.

Pa, naprednjaci, još samo Šešeljev bedžna revere da vratite, i to je to. Nije prvi put da SNS koristi radikalski rečnik protiv političkih protivnika, naprotiv, od dolaska na vlast strategija im je „čim neko šušne udri ga po glavi“, ali dinamika i količina buke i besa kojima su zasuli javni prostor povodom „mlečne afere“ do kraja ih je demaskirala. Sa mnogim izjavama Aleksandra Vučića u prilog modernizaciji Srbije lako je složiti se, ali kada iz stranke čiji je lider stižu ovakve poruke na račun opozicije, duboko smo uplašeni za budućnost demokratije u našoj zemlji.

I nije to sve. Najstariji dnevni list ovih dana je objavio temu s naslovom „Žurili u Evropu, doneli neprimenjive zakone“. U ovim rečima sažeta je logička matrica čiji je rezultat odluka Vlade da dozvoljeni nivo aflatoksina u mleku sa 0,05 mikrograma po kilogramu poveća deset puta. Dakle, što bi rekao ministar Goran Knežević, „evrofanatizam“ nam je kriv. Da li je Srbija prethodnih godina žurila da postane članica EU? Tu ima različitih mišljenja, ali pravo pitanje glasi – da li Srbija treba da žuri da uđe u EU? Da li će oni koji smatraju da treba, sada, srećne nove 2013, biti proglašeni fanaticima, talibanima, ludacima? I to baš ovih dana, kada se navršava decenija od ubistva čoveka koji je prvi u Srbiji trasirao taj evropski put… Odgovor političkih trendsetera na ovo može biti „treba da uđemo u EU, ali bez preterane žurbe, evo vidite da smo usvajali zakone koji se ne primenjuju“. Ali, evo im dodatno pitanje – a zašto se doneti evropski zakoni ne primenjuju? Da li zato što se kose sa zakonima majke prirode? Ili zbog toga što ovdašnji političari, pardon – politikanti, i državni službenici, pardon – birokrate, nemaju interesa, želje, snage i volje da ih primenjuju?

Većinska srpska poliitčka elita htela bi u EU, ali pod našim uslovima (M. Delević.). To nam je ogoljeno potvrdio epilog „mlečne afere“. Vidite da je dobro što je malkice politizovana.