Pišem ovo što pišem da bih se smirio iako ova uznemirenost dolazi otud što ne znam (da li se ovo „ne znam“ piše zajedno ili odvojeno; mislim ipak odvojeno pošto je u pitanju negacija znanja a ne samo znanje) njen razlog ili poreklo. Kako bih rekao, razlog je naša osnova, a ovaj osećaj podriva sam temelj naše kuće. Da, Radomir Konstantinović ima pesničku zbirku iz dalekih pedesetih godina prošlog veka čiji je naslov bio Kuća bez krova, moja je kuća bez temelja; kao što vidite, ni jedna nije „kuća“ ili mesto sigurnosti, samo što je Konstantinović mislio na budućnost a ja na prošlost, što znači da je ovde reč o o osećanjima i „doživljajima“ a ne o pojmovima.
U ovim esejima dakle nema pojmova i zato su to „umesto eseji“. Bar tako mislim, ali nastaviću: izlazim da bih prestao da pišem. Ipak ne mogu, ona brza crna buba od pre neko jutro, rano jutro pre svitanja u kupatilu, koju nisam uspeo da uništim. Posle je više nisam video ali nešto zazorno kako bi rekla Julija Kristeva o kojoj sam pisao kao o mojoj Juliji, jer mi se htelo, nešto odvratno je ostalo posle ovog ipak noćnog „doživljaja“ kao „crno sunce“, kako je ovaj doživljaj nazvala Julija K, ali ja više ne umem da objasnim ovaj „doživljaj“, zato valjda i pišem.
Pročitao sam i svoju belešku o Nabokovu u kojoj piše da „sve ima značenje“.
Koje značenje ima ovaj „doživljaj“, ako to nije njegova bezpojmovnost? Jedna emocionalna tautologija: osećanje je osećanje, osećanje koje se ne može izraziti, ako ne može. Osećanje koje me ne ostavlja na miru i koje je najjače ujutro posle buđenja i nesanice, dugogodišnje nesanice. Ali, ovo osećanje ipak je skorašnje. Zašto sam pomislio da je naslov kompjuterske fascikle u kojoj čuvam, ako je to čuvanje na ivici brisanja, ove eseje – „neobjavljeni tekstovi“, ko zna? Moram da izađem.
Pišem o razlogu i razlozima kao da je naša kuća bez krova ili temelja, svejedno. U svojoj priči Čita poslanicu, Luiđi Pirandelo piše o izvesnom podđakonu Tomazinu Unciju koji je kao podđakon izašao bez mantije iz semeništa jer je izgubio veru, što je priznaćete zanimljiv slučaj i zato dobio nadimak „čita poslanicu“, jer je, da kažem, zadatak podđakona da čita poslanicu, drži knjigu đakonu dok ovaj čita jevanđelje, donosi posude tokom mise; drži patenu pokrivenu velom za vreme euharijstiske službe.
Ne znam šta znači „patena“ a to za Tomazinov slučaj koji je izgubio veru i izašao bez mantije kao bez „razloga“ nije ni važno. Vera se kaže ovde Pirandelo može izgubiti iz sijaset razloga, iz mnogo razloga. „Kada, međutim, razlog gubitka vere“, piše Pirandelo, „nije potreba za zadovoljenjem ovozemaljskih prohteva, već duševna žeđ koja više ne može da se utaži iz svetog putira i sa izvora svete vodice, teško da onaj ko izgubi veru može misliti da je zauzvrat nešto dobio. U krajnjem slučaju se, u početku, ne žali zbog tog gubitka, budući da uviđa da je u suštini izgubio nešto što za njega više nema nikakvu vrednost“.
U svakom slučaju, po ovoj potrebi za zadovoljenjem duhovne žeđi Tomazino mi je od početka bio blizak. Tomazino filozof. Pitanje je da li bi i on bio u stanju da objasni „doživljaj“ koji je predmet ovog istraživanja. Zaista šta je toliko odvratno u kretanju crnih buba ako to nije njihovo puzanje po zemlji ili zidovima svejedno. Ali, ni ove bube nisu bez neke svesti ili „razloga“ ako su u stanju da se sakriju od naše noge ili predmeta koji će ih uništiti.
U svakom slučaju posle gubitka vere Tomazino koga je otac, i sam sveštenik, išibao zbog toga bio je „neprestano udubljen u misli i nikada nikog ne gledajući u oči“, kako svedoči Pirandelo koji ga je možda i poznavao. Tako je Tomazino upoznao „čemernu ispraznost života“ koja je možda u osnovi i mog „doživljaja“. Ko zna? I tako je počeo svoju potragu za objašnjenjem „razloga svih razloga“ koja će mu odrediti život.
Iz tog razloga je „već neko vreme, u svojoj svakim danom sve dubljoj seti, bio obuzet izvesnom sažaljivom nežnošću prema svemu onom što, došavši na ovaj svet, u njemu odviše kratko proboravi, ne znajući zašto, čekajući da svene i da umre?“ I zato je Tomazino „već gotovo mesec dana pratio kratkotrajni život jedne vlati trave koja je rasla između dva siva kamena prošarana mahovinom, iz napuštene crkvice Santa Marija di Loreto“, pokušavajući bar da nasluti razlog njenog postojanja, a možda i razlog svog postojanja. Sve dok jednoga dana nije ugledao gospođicu Olgu Faneli kako je iz nehata iščupala ovu vlat trave a on je uzbuđen nazvao glupačom da bi ga zatim njen verenik izazvao na dvoboj i ubio.
Mora se priznati da je Pirandelova poruka doista beznadežna i ubedljiva.
Možda je jedino Ričard Rorti, u knjizi Kontingencija i jezik, bio u stanju da objasni ovaj „doživljaj života“. „Doživljaj“, jezik ili naraciju koja nastaje u ovom sudaru sa kontingencijom koja je odredila i Tomazinov život, ako je odredila?
Dakle, ovaj razlog bez razloga.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
