Društvene mreže saveznici televiziji

Pa još televizijski kritičar! Mora da je udaren mokrom čarapom…

TV hroničar je vodič kroz lavirinte medijske pismenosti, vuk samotnjak, unapred pomiren sa saznanjem da nije omiljen, naročito ako ume da potkači. Ipak, nije dokazano da je bilo koji kritičar uspeo da promeni svet ili bitno utiče na program. Kritika pomaže da gledalac odabere ono najbolje sa TV menija. Neoboriva je činjenica da publika voli i da proveri svoje utiske. Zato su TV rubrike najčitanije u novinama. Samo što neki urednici to ne znaju pa ih, u sve češćim racionalizacijama po redakcijama, nepovratno zagube. Otuda opaska da je kritičara sve manje, kaže Branislava Džunov, televizijska kritičarka. U bogatoj karijeri pisala je za Politiku, Blic, Ilustrovanu Politiku, TV reviju i druge listove i časopise. Sada piše za magazin Biznis.

Kritičar ili kritičarka?

– Reći kritičarka zvuči malo ironično, podsmešljivo. Ali, gle apsurda, kritičke osvrte mahom pišu žene zato što su strpljivije i istrajnije. A televizija zaista traži i pomirljivost i trpljenje pred navalom mnogobrojnih kanala i emisija u rasponu od rijalitija do vrhunskih serija. Još jedan fenomen: komentarisanjem emisija su počeli da se bave politički novinari kojima je informativni program borilačka arena, pa uzimaju sebi pravo da svoja zapažanja šire na sve segmente televizije. Kritika dobija političku boju. Naravno da je to pogrešno.

Pomenuste samotnjačku poziciju svakoga ko želi da se bavi vrednovanjem i razvijanjem kulturnih obrazaca…

 – Samostalnost i individualnost su preduslovi za bavljenje ovom sportskom disciplinom. To ne znači da kritičari ne mogu da se esnafski organizuju i ojačaju ugled u opadanju. Nosim se mišlju da osnujem udruženje TV kritičara.

Kako biste opisali sadašnju medijsku scenu?

– Kao protivurečnu i poražavajuću. Neprestano stižu vesti o gašenju lokalnih TV stanica. Novinari ostaju na cedilu, potpuno nespremni da se bore, ne znaju svoja prava. Istovremeno, preko noći niču kanali sa ne zna se kakvim programskim ciljevima, na kojima caruju amateri i ljubitelji slikanja. Dođeš kod gazde sa „konceptom“ za emisiju, a vlasnik kaže: može ako imaš čime da se pokriješ. Podrazumeva se, potreban je sponzor, a to je brat od tetke i mali privrednik. Otuda hiperprodukcija emisija sa oznakom PR (plasiranje robe). Plasira se svakojaka roba. Gostuju pevači u usponu, falš-ličnosti, mitomani, lažnjaci svih fela.

Da li bi tu bi, možda, mogao da se pokaže REM u pravoj svetlosti, da primeni svoje kriterijume…

– Mogao bi, ali vidite kako se komponuje Savet, ko su članovi. Guraju se političari i partijski udvarači. Nigde nijednog kritičara. Niko ne pomišlja da ih kandiduje. Verujem da bi oni bili hrabriji i konsekventniji od onih koji sada čuvaju medijsko nebo.

Kako i koliko se televizija slaže sa Fejsbukom, Tviterom, Instagramom?

– Sve su to saveznici televizije. Na svaku provokativnu emisiju najpre se reaguje na društvenim mrežama. Nije li to dokaz koliko se televizija budno prati bez obzira koliko bilo primedbi na monotonost, reprize i promašene emisije. Uzajamna je razmena i krađa tema i dilema. Ne mislim da se ugrožavaju. Naprotiv, zajedno vuku civilizaciju u visoke sfere tehnološkog napretka, čine svakodnevicu transparentnijom, negujući iluziju da se više zna i više može.

Vaša preporuka za gledaoce?

– Ruska šećerlema „Kuhinja“ na Prvoj, utorkom u 21.45, i sredom u 23.00. Moderna, brza, duhovita, virtuozna dramaturgija. Kao sviranje na balalajki. I „Ubice moga oca“ na RTS 1, nedeljom u 20.05. Opuštena, posrbljena krimi-priča. Tihomir Stanić kao stvoren za uloge pokvarenjaka u finim odelima sa svilenim kravatama, okružen domaćom filmskom dečurlijom.